Ђурић: У оптужницу Mахмуљину уврстити злочин над прњаворским борцима

Институт за нестала лица Републике Српске морао би утицати да се свирепи злочин над припадницима прњаворске бригаде на озренско-возућком ратишту нађу међу доказима у другостепеном поступку против команданта Трећег корпуса такозване Армије БиХ Сакиба Махмуљина како би био осуђен на најстрожу или додатну вишегодишњу казну, сматра потпредсједник Удружења ратних заробљеника “Вијенац-Возућа и осталих” Нинко Ђурић.

– Првостепена пресуда од 10 година затвора практично је награда за Махмуљина и казна би у наставку судског процеса морала бити знатно повећана јер сваким даном на површину излазе нови докази о злочинима – рекао је Срни Ђурић.

Ђурић сматра да би оптужницу требало допунити доказима о злочину над припадницима прњаворске бригаде у мају 1995. године, када нико од 56 несталих бораца није пронађен жив, а који је изостављен у овом судском процесу.

Заједно са овим, и жртвама друге офанзиве, која је била 21. јула, каже Ђурић, укупно је нестало 113 бораца прњаворске бригаде Војске Републике Српске, и то је као један од најгрознијих злочина почињених на простору бивше Југославије довољно да Тужилаштво уврсти овај масакр у судски процес, а да Махмуљин добије најстрожу или додатну вишегодишњу казну.

Ђурић, који је по занимању новинар, подсјећа да је командант одреда “Ел муџахид” Абу Меали послао снимак на исламистички портал у Сан Дијегу хвалећи се да су “пред вратима Москве” и да су побили 56 Срба из Прњавора. Он наводи да се на том снимку види како су прњаворским борцима одсјечене главе, као и везани живи људи, од којих нико није преживио.

Потпредсједник Удружења ратних заробљеника “Вијенац-Возућа и осталих” са сједиштем у Добоју нагласио је да је казна од 10 година за учињена злодјела недопустива и неодржива, а тврдња Махмуљина да није знао за поступке одреда “Ел муџахид” представља ругање истини и жртвама.

– Њихово гесло у првој офанзиви од 27. маја 1995. године било је да нико не смије остати жив, што није забиљежено у историји ратовања, а било је рањених, војника који су се предали. Преко тога се олако прешло, нико није реаговао, али су занемарили једно, а то је да су сами снимали почињене злочине и тиме се хвалили – рекао је Ђурић.

Ђурић каже да је ова пресуда, такође, доказ да правда и истина не станују под кровом правосуђа БиХ.

Као примјер најсвирепијег злочина Ђурић наводи случај у Ливадама, гдје су тројица Прњаворчана у центру села наочиглед локалног становништва убијена ритуалним одсјецањем глава.

Претходно су 16 Прњаворчана у ланцима, окованих ногу и руку, провели кроз село Хајдаровићи до муџахединског логора у Гостовићу, дијелу општине Завидовићи, гдје тада уопште није било ратних дејстава јер су Срби протјерани 1992. године, а логор оформљен три године касније.

Да су вршена ритуална убиства свједочи и извјештај патолога Сабихе Бркић – Силајџић, која је у јуну 2006. године извршила ексхумацију и обдукцију седам тијела Срба пронађених у рејону Каменице, надомак логора Гостовић, и установила да је шест без главе, да су били везани канапом, као и да је било тијела са одсјеченим шакама и стопалима.

– О овом методу мучења сазнао сам у интервју са логорашем Винком Аксентићем из Прњавора, који је посвједочио да је једна од врста мучења било везивање цријева напуњеног ваздухом око зглобова шака и ногу, при чему муџахедин с друге стране додаје гас на трактору, а цријево се стеже, што изазива несносне болове од којих људи падају у несвјест – прича Ђурић.

Он подсјећа да и стручњак за борбу против тероризма и исламског радикализма Џевад Галијашевић има податке да су на Озрену и Возући током 1995. године почињена најмање 192 ритуална убиства која су подразумијевала и одсјецање људских глава, што се поклапа са његовим истраживањем.

– Треба имати на уму да је ријеч о последњој години рата, и да је тај број већи од 200 ритуалних убистава, с обзиром на то да крвави поход одреда “Ел муџахид” траје још од маја 1993. године када је та јединица и званично у саставу Трећег зеничког корпуса и под командом Сакиба Махмуљина. Он је само за та ритуална смакнућа заслужио најмање десет доживотних, а не само десет година робије – категоричан је Ђурић.

Ђурић наглашава да су кључна питање на којем српска страна мора инсиститати – гдје су људи којима су одсјечене главе, али и ко је одговоран за измјештање масовних гробница о чему је прикупио бројна сазнања током истраживања и писања о тим злочинима.

– Оперативни тим Републике Српске за тражење несталих је утврдио да је крајем 1995. године откривено 11 гробница на бившем озренско- возућком ратишту са 137 тијела убијених, масакрираних Срба од припадника Трећег, Махмуљиновог, зеничког корпуса и одреда “Ел муџахид”. Двије године касније та тијела су измјештена, нема их – рекао је Ђурић.

Он каже да и сами муслимани, Бошњаци кажу да то није могао учинити појединац, него је то организовано урадила власт ФБиХ, јер је требало обезбиједити механизацију, полицију и другу логистику, а у то вријеме се тамо питао Шефик Џаферовић, који је био шеф полиције Зеничко-добојског кантона.

Ђурић истиче да су премјештањем масовних гробница ти људи “два пута убијени”, почињен злочин над злочином, као и да зна да се ради у континуитету јер је о томе писао у мају 2006. године када је био на терену са Гораном Крчмаром и Владом Петровићем из Оперативног тима за тражење несталих када су пронашли једну гробницу која је промакла бошњачкој страни.

– То је 12. гробница о којој је одмах обавијештено Тужилаштво БиХ, међутим они су сједили скрштених руку умјесто да су издали наредбу да се мјесто обезбиједи. Тако је било све док муслимани у врећама нису однијели кости тих српских мученика. И те 2006. године опет појединац није могао да премјести кости већ власт – каже Ђурић.

У свједочењу за Срну о сазнањима о почињеним злочинима на озренско-возућком ратишту Ђурић је подсјетио и на скривање ратних заробљеника, кроз шта је и сам прошао.

Он је, наиме, као учесник рата у заробљеништво доспио по паду Возуће 12. септембра 1995. године, потом је скриван у девет казамата на подручју Тузланске регије, да би на слободу изашао 24. марта 1996. године, када је одавно рат био завршен, а Дејтонски споразум потписан.

Размијењен је у Сарајеву, гдје га је након откривања од стране међународних снага посредством тадашњег високог представника за БиХ Карл Билта, његов замјеник Михајел Штајнер на Палама предао предсједнику Народне скупштине Републике Српске Момчилу Крајишнику. Вијест да је ослобођен српски новинар Нинко Ђурић за фотографа АП Хидајета Делића објавили су Би-Би-Си, Си-Ен-Ен, АП, Ројтерс, Срна и други страни и домаћи медији.

– У заробљеништву сам провео укупно седам мјесеци, а 139 дана у самицама под такозваним посебним третманом. У бившој касарни “Хусињска буна” у Тузли чак су ме у самицама крили међу муслиманима притвореницима. Жељели су да ме сломе, отворено дајући до знања да имају намјеру да од мене исфабрикују, наравно лажног `свједока за Хашки тибунал`. Срећом, нису успјели – присјећа се Ђурић.

Још 1997. године Ђурић је у име Удружења, чији је потпредсједник, упутио је писмо првом главном тужиоцу Хашког трибунала Луиз Арбур са доказима о злочинима на овом ратишту, поткријепљеним видео-записима српске стране, али и муслиманских јединица.

Она је, након што су истражиоци Трибунала рекли да је то нешто најстрашније и најморбидније што су видјели, одлазећи са функције као приоритет тај случај оставила Карли дел Понте, а резултат је пресуда главнокомандујућем муслиманске војске Расиму Делићу од три године.

– И ту казну смо сматрали мизерном, али је, ипак, пресуђено њиховом команданту, а Хашки трибунал је наложио правосуђу БиХ да настави са расвјетљавањем осталих злочина. До сада су и правосуђе и Тужилаштво БиХ били под утицајем муслиманске стране и зато је сада разумљив пристисак на Бакира Изетбеговића. Све је већа паника његових сарадника јер је куцнуо час да се муслиманска страна након четврт вијека од завршетка рата суочи са најстрашнијим злочинима који су почињени на подручју бивше Југославије – каже Ђурић.

Он напомиње да је завршна операција на озренско-возућком ратишту носила назив “Наш пут је џихад” и “Полумјесец над Босном” што све само по себи довољно говори, али и да поклич “Алах уегбер!” данас одјекује и у Паризу, Лондону и другим свјетским и европским пријестоницама, чиме би озбиљно требало да се позабави и међународна заједница.

– Нажалост, нема помирења на овим просторима све док се не сазна истина о страдању српског народа и правди не приведу починиоци тих злочина – поручио је Ђурић.

Преузето са: РТРС

Нема коментара

Напишите коментар