др Горан Латиновић: Без памћења 1941. године не би било РС

Република Српска има веома скроман научни потенцијал у области историјских наука, што је парадоксално, с обзиром на веома богату историју подручја које се налази у њеном саставу. Осим тужне чињенице да западна српска република нема историјски институт, у којем би се одгајале генерације истраживача, превасходно ангажованих на историји Срба у Републици Српској и Босни и Херцеговини од средњег вијека до савременог доба, лошу слику употпуњује и чињеница да у читавој Републици Српској ради петнаестак доктора историјских наука. То је тек половина или трећина свих доктора наука запослених у једном од неколико историјских института у Београду. У Републици Српској не постоји историјски часопис, а тек недавно је основано Удружење историчара Републике Српске Милорад Екмечић. Пред историчарима средње и млађе генерације огроман је посао, који неће дати резултат ако не буде разумијевања републичких институција – каже у разговору за Српско коло др Горан Латиновић, професор на Студијском програму историје и продекан за научноистраживачки рад и издавачку дјелатност на Филозофском факултету Универзитета у Бањалуци.

 

Каква је сарадња и односи са сродним институцијама у Србији? Можемо ли рећи да у овим пољима постоји јединствен национални простор?

– Сарадња двају студијских програма историје, односно двају одсјека за историју у Републици Српској, у Бањалуци и на Палама, са институцијама у Србији веома је добра. Оба одсјека су основана и опстала превасходно захваљујући гостујућим професорима из Србије, без чије помоћи би ситуација била још гора. Из личног искуства, а вјерујем да би се са мном сложила већина колегиница и колега из Републике Српске, могу да кажем да су нам врата институција у Београду углавном била широм отворена. Нажалост, постоје појединци који су остали незаинтересовани за сарадњу или су нас чак упућивали на Сарајево а који очигледно не схватају због чега је важно развијати свијест о јединству српског духовног простора. Има веома добрих примјера из историје европских народа, који показују да је државном уједињењу претходило духовно, односно културно уједињење.

Можете ли младим историчаримa рећи да је Југославија заиста била највећа заблуда нашег народа?

– Милорад Екмечић, можда и највећи историчар којег је српска наука имала, показао је да је стварање југословенске државе започето на основу учења рационалистичке филозофије 18. вијека да је нација заједница језика, без обзира на разлике у вјероисповиједању које постоје код истојезичног становништва. Међутим, лингвистички тип национализма временом је уступио мјесто религиозном типу национализма. Другим ријечима, религија је била доминантна у одређивању националног идентитета. Велики број римокатолика и муслимана изгубио је свој српски идентитет, јер је чињеница да се друкчије моле Богу од својих православних сународника била важнија од чињенице да су истог поријекла и да говоре истим језиком. Вјерска нетрпељивост једна је од кључних карактеристика ратова 19. и 20. вијека на српском и југословенском подручју. Дакле, југословенска идеја је поражена јер није одговарала историјској стварности. У тренутку проглашења Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1918, ови народи већ су били формирани, с тим да је процес хрватизације римокатоличког становништва потпуно завршен тек у југословенској држави. Ако је југословенска краљевина била израз српског схватања како треба да буде уређена заједничка држава, онда је социјалистичка Југославија била побједа хрватског схватања. Национална политика Комунистичке партије Југославије од 1945, а посебно стварање нових нација, превасходно на српској етничкој основи, главни је узрок пропасти југословенске државе у ратовима у посљедњој деценији 20. вијека. Са ове временске дистанце можемо закључити да је стварање Југославије била заблуда српске националне елите, али при томе морамо водити рачуна о реалним околностима, спољним и унутрашњим, у којима је она стварана. У озбиљној историјској науци нема лаких и једноставних објашњења и закључака.



Шта можемо рећи о суштинским коријенима Републике Српске и њеног настанка?

– Постоје два историјска коријена Републике Српске: српски идентитет, који на појединим подручјима Републике Српске има континуитет од раног средњег вијека и геноцид извршен над Србима у Независној Држави Хрватској за вријеме Другог свјетског рата. Стално наглашавам да без памћења 1941. године, као парадигме страдања, не би било енергије којом је српски народ у бившој Босни и Херцеговини, остајући без државе Југославије, започео стварање нове државе која би му гарантовала опстанак, односно која би га заштитила од могућег понављања геноцида.

Може ли се савремена наука у наредном периоду изборити с разним предрасудама и стереотипима који долазе из пропагандне јавности неких сусједних народа, али и, нажалост, тзв. ангажоване тј. злоупотребљене науке, попут оних о српској агресији, „великој Србији”, итд?

– Доминантна национална идеологија сусједних народа о Србима, прије свега Хрвата и Бошњака, почива на низу митова, који потпуно прожимају њихове националне историографије. Већ више од двадесет година нараштаји Хрвата одгајају се на миту о „српској агресији” на Хрватску, а нараштаји Бошњака на миту о „српској агресији” на Босну и Херцеговину и „геноциду” који су Срби починили над Бошњацима за вријеме те „агресије”, а посебно у Сребреници. Мит о „великој Србији” нарочито је трајан, јер је он основа од које полазе хрватски и бошњачки историчари, иако су мит створили римокатолички клерикални кругови Средње Европе и аустроугарска дипломатија, припремајући се за обрачун са Србијом, како би оправдали све мјере против Срба у будућности. Српска историографија, посматрана као цјелина, има потенцијал да се избори са предрасудама и митовима, али је потребан аргументован одговор. Мој утисак је да се не ради довољно и да је иницијатива стално у рукама оних који негирају Републици Српској право да постоји.

Како сва претходна сазнања и историјске теме о којима смо говорили претворити у квалитетне и савремене наставне планове, програме и уџбенике, како би наставници и професори историје у раду са генерацијама младих људи у основним и средњим школама остварили васпитне и педагошке циљеве, али и развили одговоран однос према нашој историји и поукама из ње извученим?

– Потребно је развити свијест код одговорних људи да је апсолутно неопходно изучавати кључне догађаје српске историје на непристрасан и објективан начин, без икаквог страха. При томе мислим и на Одбрамбено-отаџбински рат, односно стварање Републике Српске и кључне догађаје из њене историје. Како се може очекивати од будућих нараштаја да бране опстанак Републике Српске ако о њој, односно о жртвама које су пале за њу, не знају довољно? Или ако свијест о њој буде формирана на основу упорне пропаганде њених ратних и мирнодопских непријатеља? Питање наставних планова и програма из историје, односно уџбеника који на основу њих настају, једно је од кључних питања ратова сјећања у бившој Босни и Херцеговини. Република Српска и њене институције морају наћи одговарајуће рјешење за постојеће изазове.

ТРИФКО ЋОРОВИЋ /СРПСКО КОЛО БРОЈ 19 – ЈУН 2017.

 

РАЗВИЈЕНЕ ЗЕМЉЕ УЧЕ ИЗ ПРОШЛОСТИ


Пошто сте своје докторске студије и постдокторско усавршавање завршили у иностранству, можете ли нам рећи каква је разлика, односно сличност, бавити се историјом у иностранству и у отаџбини?

– По завршеним постдипломским студијама и одбрањеној магистарској тези на Универзитету у Бањалуци 2004, провео сам читаву наредну академску годину у Сједињеним Америчким Државама. Боравио сам девет мјесеци 2004–2005. на Универзитету Мериленда, гдје сам имао статус гостујућег научника, а затим сам стажирао два мјесеца у Конгресној библиотеци у Вашингтону. По повратку у Републику Српску услиједио је период трагања за могућношћу да упишем докторске студије у иностранству. Након неколико неуспјешних покушаја, жеља ми се остварила тек 2009, кад сам примљен на докторске студије Универзитета у Сан Марину, које сам окончао одбраном докторске дисертације 2012. Још увијек нисам могао да се смирим, па сам провео пет мјесеци 2013–2014. на Универзитету у Стокхолму, гдје сам имао статус гостујућег научника, а радило се, суштински, о постдокторском усавршавању. Моје цјелокупно међународно искуство увјерило ме да је у САД и западној Европи учешће историчара у важним друштвеним расправама незаобилазно, а опште прихваћено мишљење подразумијева да држава која тежи напретку, стално мора гледати и у назад, да на основу историјског искуства лакше одређује смјер и динамику сопственог развоја. У тим срединама положај историје у образовном систему, као и у друштву у цјелини, добија све већи значај, а код нас, по захтјевима и препорукама које су углавном долазиле управо из тих средина, историја је у основном и средњем образовању сведена на практично маргиналан предмет. У западним земљама, с обзиром на тамошњи животни стандард, успјешан историчар не мора да се брине за сопствену будућност, јер је држава главни финансијер и корисник услуга историчара. Научни институти остварују бројне историјске пројекте, а ако се има у виду да је Институт за историју у Бањалуци, као једини у Републици Српској, угашен 2010, након тридесет година постојања, онда је јасно у каквом се стању налазимо.

 

Површно писање странаца о Сребреници


У једном од својих радова писали сте о погледима историчара и публициста са Запада о дешавањима везаним за Сребреницу. До каквих сте закључака дошли?

– Почетак разбијања југословенске државе 1991. године и трагични догађаји који су обиљежили готово читаву посљедњу деценију 20. вијека довели су на Западу до појачаног интересовања за Србе и Балкан, што је имало за посљедицу објављивање неколико хиљада историографских и публицистичких радова. Покушао сам да укажем на запажања о Сребреници оних западних историчара и публициста чије су ми књиге биле доступне. Дакле, ради се о дјелимичној анализи двадесет књига објављених на енглеском језику од 1996. до 2004. године. Тешко се отети утиску да је већа вриједност тих радова у могућности проучавања политичких ставова њихових аутора и друштвене климе времена у којем су објављени, него у могућности проучавања самих догађаја о којима су њихови аутори писали. Огромну већину радова карактеришу предубјеђења њихових аутора, површност и крајње поједностављен и некритички приступ сложеним историјским процесима и појавама. Нема сумње да су неки радови политички и финансијски мотивисани, док је један број аутора, вјероватно без лоше намјере, напросто подлегао општој друштвеној клими и снажној медијској пропаганди. Читав низ аутора књига о Србима, разбијању Југославије и случају Сребреница угледни су професори, који својим студентима и докторантима преносе своја виђења дешавања у бившој Југославији у посљедњој деценији 20. вијека, а на таквим универзитетима школују се будући историчари, социолози, политиколози, новинари, парламентарци, дипломате и други владини службеници. То недвосмислено говори колико су тешке и дугорочне посљедице медијске сатанизације Срба из посљедње деценије 20. вијека, што представља посебан вид страдања Срба у том периоду.



 

СТЕПИНАЦ И НДХ


Како бисте оцјенили лик и дјело Алојзија Степинца?

– Загребачки надбискуп Алојзије Степинац ставио се 1936. у службу усташког покрета под вођством Анте Павелића у италијанском егзилу. Степинац је поздравио проглашење Независне Државе Хрватске 1941. и позвао римокатоличко свештенство да се стави у службу младе хрватске државе. И поред огромног ауторитета који је имао код хрватског народа, током рата није учинио ништа да спријечи тотални геноцид над српским народом у НДХ. Чињеница да је проглашен блаженим и да постоје озбиљне намјере да буде проглашен и светим, јасно говоре да у савремој Хрватској постоји благонаклон став према лику и дјелу Алојзија Степинца, али и према политици државе коју је Степинац подржао.

Коментари
  • Excellent texte ! L’Histoire, son enseignement aux jeunes de RS et la possibilité de rétablir la vérité sont primordial. Félicitations à ce chercheur docteur en Histoire. Grand soutien de France ! Vive la Republika Srpska !!!!!!!!!!!!!!!!
    Одличан текст! Историја, њено учење младима САР-а и могућност обнављања истине су од суштинског значаја. Честитамо овом истраживачу са докторатом историје. Велика подршка Француске! Живјела Република Српска!!!!!!!!!!!!!!!!
    Odličan tekst! Istorija, njeno učenje mladima SAR-a i mogućnost obnavljanja istine su od suštinskog značaja. Čestitamo ovom istraživaču sa doktoratom istorije. Velika podrška Francuske! Živjela Republika Srpska!!!!!!!!!!!!!!!!

    субота, 11. децембар 2021.

Напишите коментар