Двоструко славље у Дабру – литургија и стоти рођендан

У ове мајске дане, на темељима некадашње цркве окупило се тек неколико људи да заједно са својим свештеником упуте молитву Господу за овај храм, село, али и здравље једине становнице села Милице Стојанац.

Православни храм посвећен Рођењу Светог Јована Крститеља подигнут је шездесетих година прошлог века, али је до темеља миниран у последњем рату када је и становништво Дабра било принуђено да напусти своја огњишта. Богослужење на темељу рушевне цркве и стоти рођендан баке Милице Стојанац доказ су чврсте вере у овим страдалним крајевима.

– Иако је храм посвећен Рођењу Светог Јована Крститеља, храмовна слава прослављала се на Свету Недељу када се највише људи и окупљало на овом месту. Задужбинари цркве су браћа Плавша, од којих је протојереј-ставрофор Марко Плавша био угледни сплитски парох родом из овог села. Он је и започео градњу цркве али је, према подацима са којима располажемо, у току градње преминуо па је започети посао окончао његов брат те је црква завршена 1969. године. Обојица браће сахрањена су у непосредној близини цркве, ктитор са десне стране, а свештеник испред олтарског дела. Био је то мали сеоски храм, са гробљем у близини, за потребе становника села Дабар. Храм је у последњем рату миниран и до данашњег дана није обновљен – казује нам кратку историју дабарског храма свештеник Лазар Пријић, парох врлички.

Једина становница стогодишња старица

Годинама уназад једина стална становница Дабра је стогодишња Милица Стојанац, па се и богослужења на рушевинама сеоског храма одвијају ретко, на храмовну славу или у периоду када се некадашњи становници овога краја у већем броју окупе да барем обиђу незаборављену дедовину, завичај и гробове предака.

– Нико изузев Милице више се није вратио у Дабар. Она живи сама, а ево званично је навршила пуних сто година. Други људи долазе повремено, већином лети у време годишњих одмора или почетком јесени. Управо из тих разлога и богослужења овде се врше ретко, једном или два пута у току године. На празник Усековања дође нешто више људи, да обиђу гробља, запале свеће на гробовима својих предака, и тада се осећа посебна благодат Васкрса, када се литургија служи на темељу порушене цркве у овом готово пустом селу – каже свештеник Пријић.

Недалеко од остатака православног храма налази се и кућа у којој Милица проводи своје старачке, самачке дане. Овај пут, након службе у храму, кући се није упутила сама као иначе. Дошли су јој најближи из Србије, да бар на јубиларни рођендан Миличино срце и кућу испуне радошћу. Тежак је живот и претежак када човек остане сам, али таква је воља Божја, каже мудро, сећајући се и данас мајчиних савета којима се водила кроз живот.

– Дашта је него тежак. Ево данашњим даном сам већ загазила у сто прву годину, али се не жалим док још могу сама собом владати. Одавно сам остала без родитеља, браће, сестара, мужа и детета, и то је оно што ми је најтеже. Сама сам, али се никог и ничега не бојим изузев драгога Бога. Кад сам се вратила кући након избеглиштва, рече ми један човек да ја ту не бих остала жива да није њега. Рекла сам му одмах да ономе ко мене убије, сигурно нећу бити прва у злоделу. Судбини се човек мора покорити, па шта нам је одређено то ће бити, хтели ми овако или онако. Нас је мајка учила да будемо поштени, да никоме не наудимо, да не видимо што видимо и не чујемо што чујемо, да криво не приповедамо и никога не издамо. Боље и да тебе неко изда него да ти будеш тај који ће издати или преварити некога, савест ти је мирнија – мудро збори Милица.

Остала човек и када је све изгубила

Након последњег рата остала је Милица без свега што је имала, без старијег сина са којим је, како каже, утихнула и једна половина њеног срца. Носећи своју муку и бол у себи, према свима је, каже ипак увек настојала остати човек.

– Ил’ сам крива Богу па ме држи за неправду, ил’ сам праведна Богу па ме оволико поживео, то нико не може знати. Никог нисам издала и са свима сам увек лепо; помози Бог-Бог помогао, добар дан-добро Бог дао, хваљен Исус, вазда, кажем, и готово, а свако нека ради по својој савести. Ко зло чини, било коме, тај се добру не може надати, макар под старе дане. Ја сам без сина остала, црнину за њим у гроб ћу понети, али остаће неко и после мене, треба и о њима мислити. Ратова је увек било, глади и сиромаштва, свега, али се опет рађало и куће се градиле. Сада се куће руше, пустиња остаје, нема ко да ради ни гради и то је оно што ми тешко пада – у даху приповеда Милица којој би на бистром уму, саветима, животним лекцијама и човештву могли да позавиде многи са дипломама које им красе зидове.

Храбра, пожртвована и пуна љубави, била је и остала Милица у одрастању својих наследника. Три генерације њих; син, унучад и праунуче, зато су из Србије дошли да заједно облеже њен стоти рођендан, баш ту на родном прагу без којег никако није могла.

И док они брину о рођенданској трпези и слављеничкој торти, Милица издаје наредбу ко ће на којем месту седети. Мора се знати ред, каже, па син Рајко треба да седи са њене десне, док је унуку Николи одређено место са њене леве стране. Најмлађи међу њима, праунук Ђорђе, мораће још мало да сачека на своје почасно место.

– Данас сте овде сви добродошли, мили моји, и све вас носим у срцу, али крв је крв, и ред мора да се поштује. Нисам луда, знам шта говорим. Да сам луда била бих у болници, а не овде са вама – заповеднички наређује Милица, мамећи тако осмех свима јер, како кажу њени најмилији, то је показатељ да је године још нису сломиле.

– Одувек је била таква, вредна, радна, пожртвована, али и строга и дисциплинована кад треба. За нас децу је увек била ту и никада јој ништа није било тешко. Када никога другог није било, са мном је једина фудбал играла. У Србији није могла дуго остати, зато се вратила овде. На њену одлуку о повртаку, колико год нама то тешко и незамисливо тада било, нико није могао да утиче и ту није било избора. Ово је њено, то је она и ни ових сто година не би дочекала да се није вратила свом Дабру. Трудимо се колико можемо да јој дођемо, да је обиђемо, иако животне околности и обавезе не дозвољавају да то буде често. Та радост која се осети када нас овде дочека, то се не може речима описати – каже нам, између осталог, Миличин унук Никола који је на бакин рођендан повео и свог трогодишњег сина.

Са истом кнедлом у грлу и сузом у оку о Милици прича и њена најстарија унука Радмила Додиг која је и пре очеве смрти посебно била везана за баку.

– Она је обележила наше детињство овде, наше одрастање и школовање. Одакле год би долазили, прво би њој хрлили па тек онда родитељима. Била је и остала строга, али увек правична и пуна љубави за све нас, бака која је узор свима нама. Поносни смо на све чему нас је научила, и долазићемо овде све док је она жива – каже Радмила додајући да њена ћерка поносно носи прабакино име.

Да се није вратила својој Далмацији одавно већ не би била међу живима, верује Милица, а то потврђују и наследници којима није пошло за руком да је одврате од одлуке о повратку у пусто село. Па иако су три броја на рођенданској торти, Милица каже може и још која бити, све док се о себи може сама старати, јер и један дан радости када се најмили окупе баш ту у Дабру, за њу је вредан живљења.

– То је моја највећа радост, када их све видим, када ми могу доћи и када их имам где дочекати. Нису сви били у могућности да буду овде на рођендан, али нека су ми сви живи и здрави. То је оно што увек пожелим и сваком чије добре намере препознам, јер ја осим лепе речи ништа више и не могу да пружим – каже Милица

А то је оно што нам, без обзира на године, данас свима највише недостаје. Зато је сваки сусрет са Милицом драгоцен, незабораван и пун новог надахнућа, као дар од Бога. Милица је ризница мудрости, жива реч утехе и сведок неких давно заборављених вредности, али пре свега онај истрајни и непоколебљиви стуб вере ту где највише треба, у пустом селу и поред порушеног православног храма.

Извор: срби.HR