И нада и страшно искушење: Како заточени Срби проводе Васкрс у затворима на КиМ

Сузана Трајковић из Бошњачке махале у Северној Митровици, њена деца и унуци, четврти Васкрс заредом провели су без главе породице у кући,са мислима у затвору у Подујеву где је њихов муж, отац, деда, Слађан Трајковић затворен још од децембра 2022. године.Забринути су како му је у затвору, има ли најосновније, како му је здравље које се, нарушено од раније, стално погоршава.

„У свему овоме, у овој патњи, овом болу, паклу у коме живимо после хапшења мог супруга Слађана, најважније нам је што смо уверени, сигурни, што знамо да он није ништа урадио од оног за шта га оптужују, најважније је да се он ни о ког није огрешио, да је њему образ чист“, каже за РТ Балкан Сузана Трајковић.

Из године у годину понавља како је и њој и породици и Слађану посебно тешко када дођу дани празника, када се породице окупе, а у њиховој кући уместо радости и празничне благости само су туга и брига за Слађана и његову судбину.

„Тешко је, само Господ у кога се уздамо зна колико нам је тешко. Чула сам се са Слађаном на велику среду, тог дана посетио их је владика Теодосије. Слађан неће пред нама да каже колико му је тешко, бодри и храбри нас на тај начин, али знам са каквим се искушењима суочава“, каже Сузана.

А, како је Слађану Трајковићу у затвору, како је провео четврти Васкрс док суђење траје, а он узалуд понавља да је невин, зна он сам, као и 50, 60 или 70 Срба заточених по косовских затворима.

„Велика је среда, сунце кроз решетке сија, ми затворени скупили смо се у сали, чекамо митрополита Теодосија. Он нама дође и Бога дозива, свако од нас га целива и Богом се одазива. Почео је молитву да поје и нас нека сила обузе, гледамо га и видимо – низ лице му лију сузе. Потекли би сузе и сваком међу нама, ал’ слабост не показујемо пред очима душмана. Што су му дозволили на столу је поставио, па нас у један ћошак позивао, да би наше грехе исповедао. Седморо од нас цео пост постили зато су се прво они и причестили“, неки су од стихова које Слађан пише у затвору.

Трећи Васкрс заредом у затвору проводи и Зоран Костић, 75-годишњи пољопривредник, угледни српски домаћин из Прилужја, једног од српских гета, који је читав живот провео на Косову и Метохији.

Коју недељу уочи Васкрса, Костић је пред судом у Приштини осуђен на 15 година затвора због наводног ратног злочина. Горе од робије, Зорану је, причају његови рођаци, уверење да невин лежи у затвору, да је невин осуђен, да се ни о кога није огрешио, уосталом, да је крив, да нешто има на души, не би на тзв. Косову остао пуне 24 године после рата.

„Ухапшен је зато што је један од виђенијих људи у селу.Костићи су приватници, имућни људи, циљ је да се остали Срби застраше. Ако хапсе, утицајне, шта ови остали да чекају. Њихов циљ је да унесу страх међу људе„, изјавио је после хапшења Костића за РТ Балкан један од његових сродника.

Већ пет година у затвору је, пет Васкрса, пет Божића, и Душко Арсић из Матичана. Крајем фебруара у поновљеном поступку осуђен је на 13 година затвора.

Ухапшен је пошто је судским путем покушао да врати своју земљу „продату“ Албанцима на основу фалсификованог потписа његовог оца и лажног уговора.

Још један Васкрс у затвору дочекао је и провео и Милорад Ђоковић из Витомирице крај Пећи. Оптужбе да је починио „ратни злочин“ добио је после дугог суђења, када је коначно успео да у свој посед врати отети плац у том селу.

Због наводног „психичког и физичког злостављања Албанца из Пећи“, Зоран Ђокић из овог града осуђен је на 12 година зaтвора. Адвокат Љубомир Пантовић изјавио је после изрицања пресуде да је Ђокић осуђен без и једног доказа да је починио било какав ратни злочин, те да је пресуда изречена на основу „лажних изјава појединих сведока као и да су истрага и суђење спроведени мимо закона, те да су сви изведени докази јасно говорили да Ђокић није крив“.

У каквим условима ухапшени, осуђени Срби проводе дане и године по косовским затворима да се само наслутити по делићима прича које су некако изашле из тих установа.

Уосталом, читаво Косово и Метохија су својеврстан затвор за Србе, па су затвори по Приштини, Подујеву, крај Истока, само затвор у затвору.

Пре коју годину, официр за везу Дејан Павићевић обишао је заточене Србе у притворским јединицама у Грдовцу крај Подујева и у затвору у Гњилану а у извештају говорио је о ранама по рукама насталим везивањем, хематомима по глави и телу, свуда видљивим ожиљцима од батина… Тај извештај касније је председник Србије Александар Вучић предао Борељу и Лајчаку, али није било извештаја да је положај Срба у затворима побољшан.

Шта више, не зна се ни прецизан број Срба по косовским затворима, ухапшеним и осуђеним због наводних „ратних злочина, угрожавања уставног поретка тзв. Косова, ширења националне мржње“, напада на лица под међународном заштитом“…

У затвор у Грдовцу официр за везу тада је посетио Милуна Миленковића, Немању Влашковића, Милована Божовића и Далибора Спасића, у Гњилану Радоша Петровића и Душана Обреновића, за све је према тадашњим извештајима констатовано да су претрпели тешку репресију. Неки од ових људи у међувремену су пуштени из затвора.

Зна се и да је затвор високог ризика у Грдовцу изграђен 2014. године средствима Европске уније да је намењен пре свега Србима оптуженим за наводне ратне злочине. У неким извештајима помињано је да затвореници у том затвору проводе дневно и по 22 сата у изолацији, да молбе породица се та мера укине остају без одговора.

О условима у том затвору пре пар година за Косово онлајн говорио је адвокат Предраг Миљковић речима да „услови у затвору у Подујеву нису сјајни, али да се мора констатовати и да постоје затвори са лошијим условима“.

„Е сада, што се тиче самог затвора у Подујеву он је конципиран тако да је сваки затвореник, па и притвореник, сам у ћелији. Дакле, свака ћелија има само један кревет. То конкретно представља највећи проблем притвореницима, јер су 22 од 24 часа сами у ћелији, а два сата дневно проводе у шетњи. Уз сво разумевање да је у питању затвор високе сигурности, ипак притвореници у њему не смеју бити у целости поистовећени са затвореницима, јер су то лица која су ту док траје истрага и евентуално током судског поступка. Притвором се обезбеђује да они не оду у бекство, међутим, они морају уживати сва права као и лица која се бране са слободе„, изјавио је тада Миљковић.

Нема података да ли се после тих извештаја, у међувремену, ситуација поправила.

Србима који нису у затворима, а у ствари сви су у  једном великом затвору, приштинске власти Васкрс су ове године „честитале“ скидањем српских застава у Грачаници, затварањем амбуланти су селима Бање и Суво Грло, сејањем новог страха, немира, неизвесности.

Иако су неки од косовских званичника Србима честитали Васкрс, пожелели мир и благостање, јасно је свима да је то само формалност. Суштина је стални страх од хапшења, од затвора, од малтретирања, од отимања имовине, у коме Срби на КиМ живе.

И питање, које се у ове дане празника намеће само по себи…

„Колико је међу нама Србима солидарности, колико емпатије, самилости, у ове дане када би та осећања требало да преовлађују? Сетимо ли се у ове благе дане да су неки наши сународници на великим искушењима, изложени великој патњи, страдању, да су невино затворени, да су иза решетака само зато што су Срби…Јесмо ли шта учинили ових дана да олакшамо њима, њиховим породицама или смо и њих и њихове породице заборавили, оставили да се сами носе са тим искушењима?“, каже данас, на други дан Васкрса, комшија једног од ухапшених Срба из енклаве јужно од Ибра.