Трубарани се окупили у Бачкој Паланци

Далеко од кућног прага, али завичај не заборављају

У Бачкој Паланци одржано je прво окупљање потомака и пријатеља села Трубар, на којем се сабрало око 40 учесника.

Међу присутнима су били потомци породица Родић, Бабић, Болтић, Зељковић, Роквић, као и бројни пријатељи завичаја. Многи су у Србију дошли након Другог свјетског рата, многи изгнани након ратова 90-их, а међу окупљенима нашла се и неколицина оних који су само овим поводом дошли управо из Трубара и оближњег Дрвара.

Дружење у топлој и опуштеној атмосфери, уз разговоре окуљенима су вратили сјећања на завичај, људе и живот у Трубару.

Активности и планови удружења

Предсједник удружења становника и потомака Трубара Стево Роквић упознао је присутне са актуелним дешавањима у селу Трубар, као и са радом удружења. Посебно је најављено обиљежавање Светог Илије Трубараског, које ће се одржати 9. маја у цркви у Дрвару.

Разговарало се и о јачању веза међу људима поријеклом из Трубара, као и о иницијативи за оснивање званичног завичајног удружења. У наредних десетак дана планира се одржавање оснивачке сједнице.

Сви заинтересовани за укључивање у рад удружења позивају се да се јаве организаторима путем приватне поруке.

Такође је истакнуто да је добијена подршка директора Фонда за избегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону АП Војводине, уз најаву конкретне помоћи за обнову путне инфраструктуре.

Трубар – село које живи упркос свему

Становници села Трубар и околних заселака већ годинама живе у изузетно тешким условима, након ратова 90-их, када је послије злочиначке акције „Олуја“ комплетно становништво из ових крајева протјерано, а тек малобројни се вратили.

Према попису из 1991. године Трубар је имао 312 становника, према задњем попису из 2013. године 64, а данас свега двадесетак.

До рата деведесетих Трубар је припадао општини Дрвар. Послије Дејтонског мировног споразума дио српских села око Дрвара — међу њима и Трубар — административно је припало Бихаћу у Федерацији БиХ. То је изазвало бројне проблеме повратницима јер су остали одсјечени од институција са којима су традиционално били повезани.

Недостатак основне инфраструктуре, ограничен приступ услугама и дугогодишња запостављеност оставили су дубок траг на свакодневни живот преосталих мјештана.

Повратничка заједница, која је временом постала малобројна и претежно састављена од старијег становништва, суочава се и са осјећајем несигурности услијед више инцидената у ширем пограничном подручју чији су виновници мигранти са Блиског истока.

Поједини извештаји наводе случајеве провала у домаћинства породица Родић, Бабић, Зељковић и Роквић, као и материјалну штету у више објеката.

Ови догађаји су додатно узнемирили мјештане, који су већ навикли на тежак живот у изолованом и инфраструктурно запуштеном крају. За дио породица то је значило и доношење тешких одлука о одласку код сродника у Дрвар, Републику Српску или Србију.

Ипак, упркос свим изазовима, међу потомцима и преосталим становницима Трубара постоји снажна воља да се сачува веза са завичајем, обнови заједништво и не дозволи да се прича о селу угаси.

Окупљање у Бачкој Паланци показало је да Трубар није само мјесто на карти, већ живо сјећање и заједништво људи који га носе у себи. Порука сусрета је јасна – упркос удаљености и тешкоћама, везе се не прекидају.

До новог сусрета и уз пристуство и представника породица Поповић, Зорић, Пилиповић, Кнежевић и других…

 

Аутор: Саша Поповић

Фото: приватна архива