In memoriam: Напустила нас је Нада Павићевић, жена великог срца, бритког језика и неисцрпне енергије

Нада Павићевић, борац, жена чисте душе, и бритког језика сахрањена је на Бежанијском гробљу 3. фебруара 2025. На вјечни починак поред супруга Градимира и двојице синова испратили су је многобројни рођаци и пријатељи, али и њени саборци из Удружења војних бескућника, са којима је достојанствено водила дугогодишњу борбу за кров над главом.

Хаџи Нада Павићевић, дјевојачко Војновић је рођена 3. октобра 1947. године у Илмин Двору, општина Подравска Слатина. По занимању је економски техничар, за супруга Градимира се удала 1967. године и добила два сина Новицу и Војкана.

Породица Павићевић првих 27 година живи у Загребу, а затим у Ловрану, Пули, Ријеци, па поново у Загребу до 1991. године када због ратног вихора одлазе за Београд. Као економски техничар-благајник, до 1991. године била је запослена у фирми Јосиф Краш.

Док је супруг Градимир те 1991. године све вријеме био у блокади, а млађи син Војкан на одслужењу војног рока у стану је остала сама са старијим сином Новицом. И у таквим околностима, када су људи једва успијевали да сачувају живу главу, ангажовала се како би помогла при селидби породица војних лица. Из Хрватске је са једним сином међу задњима отишла за Београд, гдје се упушта у борбу за права дислоцираних војних лица из бивших република у РС. Тако је и оснивач Удружења војних бескућника Србије, чији је она и задњи предсједник.

По напуштању стана у Загребу, од 1991. године са породицом живи 21 годину у војном колективном центру, у касарни Бањица. Стан добијају тек након тужбе по пресуди Врховног војног суда.

Пријатељи из Удружења кажу да је Нада професију официра бранила боље од њих самих. Увијек на челу, и прва у борби, њена енергија је била неисцрпна. Сви су се дивили њеној храбрости, али прије свега њеној хуманости. Увијек је безрезервно говорила истину, директно и аргументовано, без обзира на којој функцији се налазили и колико моћни били њени саговорници. Па, с тога не чуди да је Нада била камен у ципели који их је стално жуљао.

Стално је истицала да су војници остали вјерни својој заклетви и да су као такви најчаснији дио друштва. За војничка дјела никада није тражила ништа осим да им се врати бар одузето, а то је дом и право да достојанствено у њему живе.

Подржавала је све у чему је видјела корист за војне бескућнике. Организовала је и протесте војних бескућника, али у исто вријеме је непогрешиво знала и ко жели да се окористи. Против таквих се жестоко борила.

Иза ње су остале и многе књиге које је написала, као трајно свједочанство.

Њена незавршена књига под радним називом ИЗДАЈА почиње цитатом Петра Петровића Његоша: „Свак је рођен да једанпут умре; част и брука живи довјека“.

У предговору књиге написала је: „Ту књигу „посвећујем истини”. Истина је да су нечасни официри – државни службеници – криминалним радњама преварили и државу и нас своје колеге. Тако су настали војни бескућници… Никада ми није било толико тешко као сада док покушавам да запишем и оставим покољењима писани траг, не на понос и дику, него на срамоту свих учесника стварања и трајања феномена XXI вијека, војних бескућника. Да не би умрла и истина о нама, остављам запис. Пишем да они не би писали лажи о нама, не како ја то видим и тумачим, него увидом у документа.”

Њеномо енергијом, свом имену и презимену додала је и титулу „ХАЏИ“. Да би добила титулу – хаџи – морала је отићи на поклоњење Христовом гробу и најважнијим светињама Свете земље у Јерусалуму, испунити седмодневни пост и причестити се, а затим добити сагласност свог духовника, патријаршије и патријарха.