Књига “Огњена Марија Ливањска“ представљена у Историјском архиву Града Новог Сада

Представљање књиге “Огњена Марија Ливањска“ одржано је 23. априла 2026. године у Историјском архиву Града Новог Сада у оквиру обележавања пробоја и ослобађања преосталих јасеновачких логораша. Догађај је организован од стране удружења “Огњена Марија Ливањска“ Београд и Удружења ратних добровољаца “Обилић 1912-1918“ Нови Сад. Књига чији је аутор Будо Симоновић, представља записе потресних сведочења чудом преживелих у вучијем времену на стратиштима Ливна и околине. Овај запис никога не може да остави равнодушним.

Књига “Огњена Марија Ливањска“ представља потресно сведочансто о страдању Срба у ливањском крају у лето 1941. године за време Другог светског рата, доносећи аутентичне приче преживелих, историјске чињенице и драгоцено сведочанство о једном од најтрагичнијих периода наше историје. Посетиоци су имали прилику да се упознају са садржајем књиге, њеним значајем за очување колективног памћења, као и да одају пошту невиним жртвама. Скуп је благословио отац Велимир Вучинић из Ливна.

Присутне је поздравио директор Историјског архива Града Новог Сада Срђан Граовац, који се захвалио присутнима на доприносу чувању културе сећања на трагично настрадале. Такође, присутнима се испред Удружења ратних добровољаца “Обилић 1912-1918“ Нови Сад обратио Дарко Милојковић, који је истакао част због учествовања заједно са Удружењем “Огњена Марија Ливањска“ у представљању књиге о страдању Срба у Ливањском пољу.

О важности овог догађаја и представљања књига које говоре о страдању Срба говорила је Гордана Достанић испред Удружења “Огњена Марија Ливањска“ Београд:

• Мислим да су овакви догађаји важни за цео српски народ, јер ових дана се обележава Дан пробоја Јасеновца и последњих јасеновачких логораша. Кад кажемо Јасеновац то је парадигма за целокупно српско страдање и ми смо данас уприличили догађај представљања књиге, која говори о страдању Срба у Ливањском пољу и тиме ћемо обележити овај дан, дан свих жртава НДХ.

Гордана Достанић је истакла да се о Ливањском пољу не зна много, али да се Удружење “Огњена Марија Ливањска“ Београд труди да ту тему приближи јавности:

• Мислим да се о Ливањском пољу мало зна, али ми се трудимо да промоцијом ове књиге и изложбом, коју је припремило наше удружење о вишевековном животу Срба на подручју Ливна, да то некако приближимо овдашњој публици и да се мало више о томе сазна. Мислим да се слабо зна о укупном српском страдању и да се о многим стратиштима ништа не зна. То је наша тешка историја, у којој је много стратишта и жртава скривано од јавности много година, чувано је само у породичним круговима и време је да се тим жртвама одужимо тако што ћемо их се сећати на ваљан начин, истакла је Достанић.

У наставку излагања о књизи, Гордана Достанић је скренула пажњу на сам назив књиге који је симболичан:

• Када се каже “Огњена Марија Ливањска“ сваки Ливњак зна на чега се односи, јер готово да нема српског рода на подручју Ливна да неког није изгубио око Огњене Марије 1941. године. Бројна документа говоре о вишевековном животу Срба на подручју Ливна, о начину њихове борбе за опстанак, језик, писмо, за национални интегритет. У центру Ливна је и Црква Успења Пресвете Богородице у којој се налази спомен капела костурница са моштима ливањских мученика, истакла је Достанић.

Будо Симоновић, новинар и публициста, је “човек са нервом за људску судбину, за причу коју треба испричати и сачувати од заборава. Иза њега стоји богата заоставштина књига углавном документарног карактера у којима је осликао једно време, неки историјски догађај, породичне догађаје обичног човека али и бардове који су вредни сваког поштовања. Тај његов дар за препознавање чињеница и прича које треба сачувати од времена и заборава га је довео у Ливно“, саопштила је Достанић.

Аутор књиге “Огњена Марија Ливањска“ Будо Симоновић објаснио је како је настала књига и шта га је заинтересовало за ову тему:

• Ја сам 1990. године од мог колеге Николе Ивановића, граховског зета, чуо да код Ливна има село у којем има споменик на којем су уписана имена домаћина који су страдали од усташа, али нису уписана имена њихових породица. Од њега сам чуо да тамо има једна жена, која је била месец дана у јами и преживела. То је био довољан разлог да се заинтересујем и то је био мој први професионални задатак, истакао је Симоновић.

Симоновић је у почетку сумњао да је то истинита прича и упутио се у Ливно да провери:

• Дошао сам тамо, први пут, нашао сам колегу којег сам знао само преко новина. Кад смо се срели и кад сам му рекао зашто сам дошао, он се плашио. Брзо ме је повео код тадашњег пароха Ливањског и кад му је рекао, парох се изненадио како је неко сазнао и дошао да о томе пише. Кад сам сутрадан отишао у Челебић, нашао сам жену, која је преживела бацање у јаму и чуо сам од ње причу. Рекла ми је да је у јаму бачено 218 жена и деце, а да је преживело њих 14. Схватио сам да је то прва страна књиге и за наредних 15 месеци истраживања настало је прво издање књиге, које је потом доживело још три, четири издања. Године 2008. вратио сам се истим путем и направио ново издање књиге, које је допуњено списком жртава, тако су уведена имена 1.587 лица, са подацима на ком тачно губилишту су стадали, истакао је Симоновић.
• Све је то жива истина, која се догодила и то су најстрашнији злочини. Та јама на Динари, која је централна тема књиге дубока је 46 метара. Само та јама је довољна да буде велика опомена да се злочин не сме заборавити, додао је Симоновић.

Оно што је карактеристично за страдање на Ливањском пољу је то да се Срби нису светили:

• Ово је књига о најтежим и најстрашнијим злочинима, али ово није књига мржње. Не захваљујући мени, већ захваљујући мојим саговорницима. У целој књизи, у свим причама, које сам чуо и записао ни једном нисам чуо ни једну једину реч клетве, псовке и увреде. Ти људи су то доживљавали као зло које ће проћи, живот иде даље, живети се мора. Како су се Срби светили својим душманима: они који су преживели, нису дали да нестане и име њихове деце. Имате пример Петра Вујановића из Челебића, који је био ожењен и имао је три сина и три ћерке. Он је успео да се извуче из јаме Бикуше и да преживи, али супруга и шесторо деце нису. Кад се рат завршио, он се поново оженио и та му је жена имала исто име као и претходна и она му је истим редом родила три сина и три ћерке и свима је дао имена оних који су завршили у јами. И то није једини случај, објаснио је Симоновић.

Симоновић је истакао да се времена мењају, да ова тема више није табу. Он сматра да не треба да се бавимо причама о смрти, већ да о злочинима говоримо као о опомени и на сваки могући начин истакнемо оне који нису били злочинци, јер је са обе стране било и добрих људи који су помогли.

Вече је протекло у достојанственој атмосфери, уз поруку да се страдања никада не смеју заборавити. Књига је завршена речима Патријарха Германа, које су и порука ове књиге: “Опростити морамо, јер смо хришћани, заборавити не смемо“.

 

 

                                                                                                            Новинарка Српског кола

                                                                                                            Драгана Шиповац