Кости кћери и синова српске мајке износиле из Сарајева: Егзодус Срба из града на Миљацки
Срби су напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неџариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац, околна села и засеоке иако су у рату издржали 35 офанзива муслиманских војника. Животе за Српско Сарајево положило је више од 4.200 бораца и око 2.000 цивила. Али, након парафирања Дејтонског споразума, Српско Сарајево је припало муслиманима. Јауци мајки док откопавају гробове кћери и синова и звуци сандука који ударају док их стављају на кола и данас одзвањају изнад Сарајева. Српске мајке нису хтеле кости деце да оставе у Сарајеву које је преко ноћи постало муслиманско. Колона са преко 100.000 Срба која излази из Сарајева преко Требевића и иде у непознато слика је која никада неће избледети код генерација које су биле у њој, као и оних који су их дочекивали по општинама Српске, Србије и Црне Горе. Снег и хладноћа тих дана у Сарајеву само су додатно отежавали Србима напуштање домова где су вековима живели.
Остаће и записано да је егзодус Срба из Сарајева трећи по бројности, одмах након оног из Хрватске и са Косова и Метохије. Овој трагедији српског народа, као и многим другима, печат је дала и међународна заједница. Иако је било договорено да напуштање Српског Сарајева започне 23. марта, преко ноћи је почетком фебруара стигло обавештење из међународне заједнице да се рок помера.
Представници тадашњег ИФОР делили су летке да је тај рок померен за 23. фебруар, односно месец дана раније од договореног. Међународна заједница је саопштила да ће 23. фебруара полиција муслиманско-хрватске федерације ући у Вогошћу, Нови град и Центар, 29. фебруара у Илијаш, 6. марта у Хаџиће, 12. марта на Илиџу и у Трново, а 19. марта у Ново Сарајево и Стари град. Тадашњи високи представник Карл Билт и његов заменик Михаел Штајнер позивали су Србе да не напуштају своје домове и да остану да живе под влашћу муслиманско-хрватске федерације, делећи им летке са стиховима познате песме Алексе Шантића “Остајте овде”.
Међународна мисија у БиХ је дозволила да ратни муслимански лидер и тадашњи председник СДА Алија Изетбеговић, путем медија поручи да ће “сваки Србин који је носио пушку бити изведен пред суд”. То је тада, практично значило да би, осим жена и деце, сви Срби завршили у муслиманским затворима. Љубиша Ћосић, градоначелник Источног Сарајева, каже за “Новости” да је “сеоба” Срба из Сарајева 1996. године, највеће демографско померање становништва једног народа после Другог светског рата на једном микропростору. – Овде се може говорити о два егзодуса Срба из Сарајева. Први је био одмах на почетку рата 1992. године када је са територије Сарајева које је било под контролом тзв. Армије БиХ изашло око 40.000 Срба.
Одлазили су из Сарајева да не би доживели судбину нашег народа у свим претходним ратовима – истиче Ћосић. Он каже да су муслимани у рату када се говори о Сарајеву држали делове општине Стари град, Центар, Ново Сарајево и Нови град, а што је било око 30 одсто предратног града. Око 70 одсто Сарајева је било у рукама Срба и звало се Српско Сарајево. То су били делови града где су Срби вековима живели, каже Ћосић: – По “Дејтону” креће српско страдање у Сарајеву, од 21. новембра 1995. године и завршава се 16. марта када последњи Срби са Грбавице излазе а укупно 120.000 људи кренуло је у непознато. Људи су изашли због страха за животе јер су знали да су имали крваве нападе муслимана читав рат на њихова насеља. Нису могли очекивати сигурност ако остану. Страховали су од одмазде муслимана и Изетбеговићевих претњи да ће хапсити све који су носили пушку. А људи који су носили пушку су били домаћини који су бранили своје домове и никога нису нападали. Он додаје да је мањи број Срба који су изашли те 1996. остао на територији садашњег Источног Сарајева и направљен је један град који из године у годину расте и развија се. – Две трећине Срба отишло је пут других делова Српске, Србије и Црне Горе. Жртва Срба из Сарајева је и створила Републику Српску, јер су они отишли да живе у многе друге општине Републике Српске. Да Срби из Сарајева нису отишли у друге општине РС, ни Српска данас демографски не би изгледала како изгледа. Источно Сарајево је данас град свих 150.000 Срба који су напустили Сарајево – поручио је Ћосић.
Срби избегли из Сарајева поднели су велику жртву за Републику Српску, а општина Соколац је једна од оних која им је пружила уточиште и постала нови дом, док су у том месту свој вечни мир пронашли и јунаци сахрањени на Новом Зејтинлику, каже за “Новости”, начелник Сокоца Милован Бјелица. Он истиче да су током егзодуса сарајевских Срба преношени и посмртни остаци њихових најближих, што је јединствен пример:
– Егзодус Срба из Сарајева један је од историјских догађаја у рангу егзодуса Јевреја из Шпаније и Грка из Мале Азије. Срби избегли из Сарајева дали су додатни импулс животу свих градова у Републици Српској и Србији у које су избегли, те су у њима оплеменили културни, научни и сваки други сегмент живота. Дали су велику жртву за стварање и одбрану Српске. Декан Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву Драга Мастиловић каже да би се читава историја српског народа на простору Сарајева могла сажети у реченицу да је то био један веома дуги, вишевековни континуитет трајања и затирања.
– Колико дуго Срби трају на овим просторима, толико трају и настојања да се они, ако не сасвим затру, а оно барем сведу на меру и простор који другима одговара – каже Мастиловић. Оно што се десило сарајевским Србима у последњој деценији 20. века, каже Мастиловић, представља врхунац процеса затирања и то не само физичког већ и економског, културног, духовног, историјског, да би се то на крају претворило у затирање памћења и права на памћење, које нажалост и данас траје. Мастиловић наглашава да овај прогон представља врхунац страдања и заокруживање процеса затирања Срба у Сарајеву, који су преко ноћи постали бескућници и кренули у избеглиштво и расејање широм света, остављајући не само своју имовину, већ и град који су вековима градили. – Срби ни гробове својих најмилијих нису остављали и њих су носили са собом, као сигуран знак и завет да се у тај град више никада неће вратити – поручио је Мастиловић.
