Кроз пустињу и прашину Баније

Милан Милета Чучиловић, 71-годишњи Банијац из Бојне, самује у забаченом заселку са свега 920 куна социјале. До њега води макадамски пут којим камиони одвозе грађу из каменолома, па му камена прашина улази у и кроз затворене прозоре

Престроги законски прописи, поготову они везани уз ограничења и рокове, неријетко многим грађанима доносе низ неприлика; ипак, међу малобројнима којима су неумољиви параграфи добродошли је данас 71-годишњи Банијац из Бојне, Милан Милета Чучиловић. Он је своједобно готово 15 година био поштар у свом крају, разносећи пошиљке од банијскога југа све до граница БиХ. Када се након трагичних деведесетих вратио из прогонства, започео је сређивати документацију и доказе о минулом радном стажу, а све како би остварио какву-такву мировину, достатну барем за основно преживљавање. Но, државни су га чиновници упорно увјеравали да му недостаје неколико дана стажа да се проведе то његово право, па се разочарани Милан обратио најближем Центру за социјалну скрб и ‘испословао’ мизерних 920 куна социјалне помоћи мјесечно. Свеједно, стално га је копкало колико би износила његова мировина да је успио остварити увјете, па је након силних распитивања, збрајања и одузимања израчунао да би по тој основи свакога мјесеца примао тек по стотињак куна више.

– Кад сам све израчунао, сретан сам што нисам остварио мировину и што сам постао корисник социјалне помоћи, јер уз мјесечних 920 куна социјале имам право и на неке друге ствари. Добијем око 900 куна за огрјев, плаћају ми неке рачуне, од којих ми је најважнији онај за струју, а ту и тамо налети покоји пакет с храном. Могу рећи да сам у бољој ситуацији него да сам остварио мировину – објашњава Чучиловић за “Портал Новости”.

Иако деветстотињак куна мало коме може бити довољно за нормалан живот, Милан се прилагодио својим околностима пажљивим располагањем новцем и драстичним кресањем трошкова, па данас успјешно самује у дрвеном кућерку наслијеђеном од дједова усред банијских пустопољина, односно заселку Поткоса у близини границе с Босном, на крају у мапе уцртаних стаза и путова.

– Живим сам од мајчине смрти, дакле 15 година; отац Ђуро умро је тик пред рат, мама Милица 2005. Супруга и ја растали смо се након што смо добили кћер Бранкицу, па је цијела обитељ живјела од мене и моје поштанске торбе. Све је било добро, али није дуго потрајало. Дође онај проклети рат, за њим и Олуја: нема Србина у овим крајевима који је није запамтио, али је ми Чучиловићи запамтисмо боље можда од икога у Хрватској: наша је Бранкица родила своју кћи управо 5. аугуста, уз сву ону грмљавину топова и сав страх који нас је обузео. Ради тога је унука Бојана имала само два сата кад смо се дали у бијег, па мислим да је најмлађа особа отјерана са свог огњишта – каже Милан те наставља причати како се с кћери, зетом и унуком укрцао у сусједову приколицу да би преко брда и долина доспјели до Босне, а одатле још даље, до Србије.

Мајка Милица није хтјела никамо, одлучила је остати на своме, а њезину је сину и четврт стољећа касније жао што и они нису једнако поступили. Да јесу, не само да сви заједно не би пролазили страхоте путовања с тек рођеном бебом, него ни он ни зет Душко не би до данас чували тешко сјећање на раздвајање од својих цура у Босанском Новом, односно раздируће слутње да се с њима никада више неће видјети. Кад су Бојана и Бранкица камионом одвезене с осталим женама и дјецом, Милан и Душко запутили су се према Бањалуци, гдје им је у тамошњем Клубу српских сестара речено да су мама и беба у приједорској болници; с доласком у Приједор, дознали су да су одонуд из неког разлога пребачене некамо у Србију, па се ионако великом страху придружила и језива стрепња, која је потрајала сљедећих мјесец дана, све док најдраже жене након бјесомучне потраге нису пронашли живе и здраве у Крњачи крај Панчева. Било је то, каже, Милан, као да су се сви поновно родили.

Недуго након тог радосног сусрета, млада обитељ започела је свој живот у новој земљи, а Милан се запослио у једној пекарници у Новом Саду.

– Нисам ондје издржао ни годину дана. није то била моја земља, а оно моји људи. Нису баш тамо вољели нас избјегле из Хрватске, па сам све више размишљао о својој Банији. Зато сам брзо предао захтјев за повратак, средио и прикупио све папире, па се већ у прољеће 1997. обрео пред својом кућом и старом мајком. Враћао сам помало живот запуштеном домаћинству, мајка и ја смо заједно доста тога радили и организирали, па се некако могло живјети. Ал’ онда се након осам година она разбољела и умрла, па сам од тада потпуно сам овдје: немам више ни комшија, обилазе ме само вепрови и лисице. Некада је овдје било петнаестак кућа с двјестотињак становника, а данас нас је свега троје и то на приличној раздаљини – каже Милан.

Његова кућа није одсјечена од свијета само зато што је заиста далеко од првог сусједа, трговине, лијечника или поште; разлог тому је то што до ње води једино неколико стотина метара изнимно лошег макадамског пута, који би под хитно требало насути барем камењем из оближњега каменолома, кроз који и води пут. Но како густа прашина свакодневно пада на Миланов дом, морао се мирити с додатним низом невоља, јер су се од ње угушиле пчеле и загађена је вода. На густу прашинасту завјесу што се у дрвени кућерак увлачи кроз затворене прозоре, више се и не обазире.

– Куцао сам на многа врата, али помоћи ниоткуда. Власник каменолома је негдје у Њемачкој, глински Комуналац никад нема довољно новца и времена за обнову пута који води до мене, а силне хрпе изломљеног камена праше ли га праше – закључио је у невеселим тоновима суговорник “Портала Новости”.

Аутор: Владимир Јуришић; Портал Новости

 

Нема коментара

Напишите коментар