СJЕЋАЊЕ НА МИЉЕВАЧКИ ПЛАТО: Тридесет четири године бола и трагања за истином
У Цркви Светог Марка у Београду 21. јуна 2026. године служен је парастос за 40 припадника Територијалне одбране који су прије тачно 34 године, 21. јуна 1992. године, мучки убијени на Миљевачком платоу код Дрниша. Помен су, као и сваке године, организовали чланови породица окупљени у Удружењу породица несталих и погинулих лица Суза.
Након парастоса, присутни су положили цвијеће код споменика српским жртвама страдалим у ратовима од 1991. до 2000. године на простору бивше Југославије, који се налази у Ташмајданском парку. Поред неутјешних чланова породица и пријатеља, догађају су присуствовали и представници Комесаријата за избјеглице и миграције Републике Србије, Међународног комитета Црвеног крста, Црвеног крста Србије, Савеза Срба из региона, Документационо-информативног центра Веритас и других избјегличких удружења.
Напад под окриљем обмане и пред очима УНПРОФОР-а
Предсједница Удружења Суза, Драгана Ђукић, подсјетила је на трагичне догађаје из јуна 1992. године, нагласивши да је хрватска војска за припрему ове акције искористила Међународни фестивал дјетета у Шибенику. Позивајући се на одржавање манифестације, хрватска страна је затражила суздржавање од било каквих провокација, што је српска страна прихватила. Међутим, испоставило се да је договор био само варка како би се извршио изненадни напад на неспремне припаднике Територијалне одбране.
– Тај ‘договор’ послужио је само као варка хрватских снага, да поменутог дана у рано јутро изненаде и затекну неспремне припаднике Територијалне одбране.
Током ове агресије Хрватске на Републику Српску Крајину, која је уједно била под заштитом Уједињених нација, српско село Нос Калик спаљено је и срушено до темеља. Како је истакнуто, хрватске снаге су након акције присилиле српске заробљенике да тијела погинулих бацају у крашке јаме, које су потом затрпаване смећем како би се прикрили трагови злочина.
– За ову агресију, као и све наредне, Хрватска није сносила никакве посљедице.
Посмртни остаци ексхумирани су тек два мјесеца касније, 18. августа 1992. године, а због тешких повреда и унакажености тијела, идентификација је била изузетно отежана.
Дванаест тијела ни до данас није идентификовано, те они почивају у заједничкој гробници на книнском гробљу.
– За 12 породица болна неизвјесност траје и данас, пуне 34 године остали су ускраћени да своје најмилије сахране у породично гробље под именом и презименом. Настрадалима током времена умиру и супруге, браћа и сестре, те је неизвјесно која генерација сродника ће дочекати да их достојно покопа.
Помену је присуствовао и народни посланик Миодраг Линта који је за Српско коло рекао да је су за овај свирепи злочин осуђена само двојица припадника Хрватске војске и то на свега три године и то за убиство само једног српског борца.
– Поменута пресуда представља најдубље понижавање српских жртава и чланова њихових породица и потвђује чињеницу да хрватско правосуђе није професионално и непристрасно већ је у функцији хрватске државне политике.
Линта поручује да никада не смијемо да заборавимо страдале српске борце на Миљевачком платоу.
– Србија треба да покрене активну борбу за истину о масовном страдању нашег народа деведесетих година прошлог вијека. Један од начина је оснивање Меморијалног центра српских жртава на простору бивше Југославије у Београду с циљем признања српских жртава у међународној заједници.
Окупљени су поручили да породице жртава неће одустати од тражења правде и достојног укопа својих најмилијих, упркос зиду ћутања и недостатку политичке воље да се овај злочин адекватно процесуира.
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун
