Породица је темељ менталног здравља и друштва
Разговор са др Иреном Ђорђевић, специјалистом психијатрије и психотерапеутом
Породица је прво и најважније окружење у којем човjек стиче осjећај сигурности, припадности и повjерења, али и мjесто у којем се најраније обликују његови односи према себи и другима. У времену у којем су породични односи изложени бројним изазовима, од ужурбаног начина живота и притиска савременог друштва до све израженије усамљености и отуђености, питање очувања породице постаје важно не само за појединца већ и за цијело друштво.
О значају породичних односа, менталном здрављу, изазовима са којима се родитељи и дјеца данас суочавају, али и о томе како створити здравије и стабилније породично окружење, разговарамо са др Иреном Ђорђевић.
Ирена Ђорђевић је специјалиста психијатрије и психотерапеут у области трансакционе анализе, координатор тима љекара и терапеута у ординацији Либертас, едукатор и супервизор у области психотерапије, као и судски вјештак из области психијатрије. Радно искуство стицала је у Клиници за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић, Дому за дјецу и омладину ометену у развоју у Сремчици, дому здравља и болници за лијечење болести зависности. Посебно мјесто у њеном раду има искуство у духовној библиотеци манастира Ћелије, гдје се, како истиче, вјера и психијатрија сусрећу у настојању да човјек пронађе унутрашњу равнотежу.
Демографи најчешће говоре о бројевима, економисти о стандарду, а политичари о мјерама популационе политике. Ви, међутим, свакодневно разговарате са људима о њиховим страховима, дилемама и односима. Шта нам психотерапијска пракса открива о дубљим узроцима због којих се људи све ређе одлучују за брак и родитељство?
– Када по страни ставимо економска и политичка питања, фокус је на психолошкој динамици појединца, а ту постаје јасно да одлагање брака и родитељства данас много учесталије него раније полази из страха.
Савремено друштво промовише перфекционизам. Гледајући друштвене мреже, све изгледа као да треба бити савршен, непогрешиви родитељ и уз то перфектан у каријери, никада не остарити, заувијек бити сјајан партнер и одржавати страст у односу. Није чудо да се у поређењу са идеалним осјећамо неспремни, недовољно добри и уплашени.
Све учесталије, у основи одлагања брака и родитељства препознајемо страх од блискости – страх да ће се у интимном односу изгубити аутономија, да ће друга особа постати емоционално превише захтјевна или да ће се поновити рана искуства везивања у којима блискост није била сигурна, већ непредвидива или болна.
Паралелно са тим, присутан је и страх од одговорности, који се не манифестује само као брига о практичним обавезама, већ као дубоко унутрашње увјерење: „Нисам довољно стабилан да издржим тежину туђих потреба.” Код многих младих људи одговорност за дијете несвјесно се доживљава као претња сопственом идентитету, као губитак контроле над сопственим животом, а не као развојна улога.
Трећи снажан механизам јесте страх од грешке, који је директно повезан са савременим перфекционизмом. Људи одлажу брак страхујући од „погрешног избора” који ће неповратно одредити њихов живот. „Шта ако донесем погрешну одлуку? Ако се испостави да ми нисмо једно за друго, то ћу доживјети као пораз.”
Исто важи и за родитељство: однос са дјететом се не доживљава као полигон на ком се полако гради повјерење, љубав однос, уз грешке и исправке, већ позорница гдје сваки детаљ мора претходно бити перфектно увјежбан и непогрешив. Ту се императиви настављају, дијете мора да буде онакво каквим смо ми одлучили да ће оно бити, јер ако тако није, ми смо криви!
Ту све постаје пројекат. Пројекат је дијете, партнер, брак, каријера. А ако је нешто пројекат изгледа да у цијелости зависи само од нас и да ми унапријед имамо план како он коначно треба да изгледа. Ако не изгледа тако, ми себе доживљавамо као недовољно добре или много лоше…
Уз то иде и страх од губитка слободе, који је често маска за дубљи страх од везивања. Слобода се не доживљава као капацитет за избор, већ као одсуство обавезе. У том оквиру, свака трајна веза или родитељска улога несвјесно се региструје као ограничење, а не као облик емоционалне припадности.
Када се сви ови страхови саберу, добијамо образац који у психотерапији често препознајемо као избјегавајући стил везивања: особа жели блискост, али истовремено доживљава блискост као опасност. Жели стабилан однос, али га истовремено доживљава као потенцијални губитак себе.
Психолошке баријере које коче одлуке о родитељству и браку често су невидљиве, али изузетно ригидне. Док неко говори о њима, све дјелује логично. Све дјелује као стално одлагање, рационализација и „још није прави тренутак” наратив. Управо та унутрашња одлагања су најопаснија, јер не изгледају као страх, већ као разборитост. А у основи те разборитости често стоји управо оно што је најтеже признати – да блискост плаши више него самоћа, а одговорност више него несигурност.
У литератури се све чешће говори о феномену „продужене адолесценције” – људима који биолошки јесу одрасли, али психолошки одлажу преузимање трајних животних улога. Колико је та појава присутна код нас и како утиче на демографску слику?
– Веома је присутна. Данас многи дуго остају између младости и одраслог доба. Говоримо о феномену Петра Пана и Звончице. Свјет одраслих постаје презахтјеван, јер све што раде изгледа недовољно добро, па људи несвјесно бирају да „не одрасту”. Одлагање тако постаје начин живота: „Желим брак и дјецу, али прво морам да се скућим, промијеним посао, имам стабилна примања… ” Човјек модерног доба много планира и мисли да зна како ће живот изгледати, али често нема јасну слику, већ преузима већ понуђене моделе са друштвених мрежа, реклама и из друштвених наратива.
Психолошка зрелост, међутим, не значи да су се стекли сви услови и да више немамо дилема, већ да смо спремни да донесемо одлуку упркос њима. Један од главних камена спотицања данас је страх од грешке и увјерење да вриједимо само ако не гријешимо. Не можемо унапријед знати како ће се живот развијати, како ћемо се мијењати ми и наши партнери, нити да ли ће те промјене бити усклађене. Зато је важно да прије уласка у однос размислимо о заједничким породичним и животним вриједностима, циљевима, ономе што нас радује и ономе од чега нико од нас не може да одустане. То су важни предуслови за однос, али нису гаранција његовог цјеложивотног трајања.
Раније су се људи лакше упуштали у брак, а теже из њега излазили, између осталог и зато што су се чвршће држали родних улога, па је живот био предвидљивији. Да ли су због тога били срећнији, остаје дискутабилно. Прошлост можемо користити као извор искуства и информација, али је не можемо вратити.
Данашњи човек има готово неограничен избор – партнера, занимања, мјеста за живот. Да ли је управо тај вишак избора створио страх од коначне одлуке и преузимања одговорности?
– Мислим да јесте. Никада нисмо имали више могућности, а никада више људи није било неодлучно и усамљено. Друштвене мреже и апликације стварају илузију да иза сљедећег угла постоји неко бољи. И то је тачно! Увијек има бољих и од нас и од других. Али за љубав и успјешан брак није потребно проналажење савршене особе. Чак и када би постајао, спој „скоро савршених” или „савршених” особа, могао би бити веома несавршен и мањкав.
Љубав је одлука да заједно растемо са несавршеном особом. Када ми постанемо та стабилна особа коју прижељкујемо уз нас, све ће бити и једноставније и љепше. Најстабилнији парови које познајем су они који су престали да траже савршенство и почели да граде однос, концентришући емоције, пажњу и снагу у њему.
У психотерапији се често говори о избјегавању непријатности. Да ли је савремена култура створила увјерење да сваки однос мора бити лак и без конфликта, па се прве кризе доживљавају као доказ да љубав више не постоји?
– Апсолутно. Данас живимо у култури тренутног задовољства. Ако телефон успори – мијењамо га, ако посао постане тежак – мијењамо га, ако веза постане захтјевна – многи помисле да треба промијенити партнера. Али ниједан однос не може бити жив ако нема неслагања. Показало се да је жувот без сукоба у односу, чешће живот на дистанци и постепено удаљавање које неријетко води и у разилазак. И није проблем када се партнери посвађају, већ када престану да покушавају да разумију једно друго. Проблем је када у томе поништавају потребе другог партнера јер им његова „слабост” кочи напредак „пројекта”. Проблем је када осуђујемо и не прихватамо биће свог партнера. Вријеђамо га и истичемо лоше особине, умјесто да се задржимо на понашању. Конфликти су природни, али је важно фокус ставити на понашање, на оно што јесте могуће промијенити, а не на недовољност бића друге особе. Конфликт није супротност љубави, али равнодушност то јесте.
Да ли код младих примјећујете да је страх од лошег брака постао јачи од жеље за добрим браком?
– Нажалост, да. Многи данас много више енергије улажу у избјегавање бола, него у потрагу за љубављу. А све под изговором потраге за „правом” љубављу. То је посљедица искустава, развода родитеља, лоших прича које слушају, али и културе која више говори о разочарењима него о добрим односима, а суптилно даје поруку да морамо бити још бољи, а то и фрустрира и замара. Све изгледа као да умањујемо вјероватноћу грешке и одлажемо задовољство за неки савршени тренутак. Живот проведен само у избјегавању ризика често постаје лишен и великих радости.
Колико породична историја утиче на одлуку о родитељству? Да ли деца разведених родитеља или они који су одрастали у конфликтним породицама чешће одлажу или избегавају заснивање породице?
– Породица је мјесто гдје учимо шта значи вољети и бити вољен. Она је наша база и има задатак да нам суптилно да поруку да ћемо се снаћи шта год да се деси, да нам да снагу, ослонац, арматуру за даљи живот. Ако је неко одрастао уз сталне сукобе, емоционалну хладноћу или напуштање, сасвим је разумљиво да касније брак доживљава као нешто опасно. У пракси често срећем људе који кажу: „Плашим се да не постанем исти као мој отац/мајка.” Или: „Не желим да моје дијете пролази кроз оно кроз шта сам ја пролазио. ” То показује колико снажно породична искуства обликују наше одлуке. Али добра вијест је да психотерапија може помоћи да се ти обрасци препознају и промјене. Нисмо осуђени да живимо живот својих родитеља. Између околности у којима смо расли и у којима живимо и нашег реаговања, јесте наша слобода, простор да одлучимо какви желимо да будемо.
Дјеца која нису имала срећу да расту у стабилним породицама, па још горе, ни поред стабилних родитеља, неретко имају проблем са емоционалним везивањем, па се прејако, анксиозно везују за партнера, вјерујући да не би преживјели без њега или се држе дистанцирани, страхујући да ће опет бити остављени или повријеђени. Ово је мјесто гдје родитељи треба да застану и размисле о својој дјеци. Шта год мислили и (не) осјећали према свом садашњем или бившем партнеру, треба гледати дугорочни интерес дјеце, не да би остали заједно због дјеце, већ да би због њих сачували здрав, људски прихватајући и стабилан родитељски однос.
Посљедњих година све више говоримо о анксиозности, сагоријевању и депресији. Да ли су то само посљедице савременог живота или су постали и фактори који директно утичу на пад наталитета?
– Мислим да су постали и једно и друго. Анксиозан човјек тешко доноси велике животне одлуке, јер његов ум непрестано тражи све могуће опасности. Анксиозност и често настаје на терену потребе за контролом и огромног страха од непредвидивог. Родитељство захтијева повјерење у живот. Заправо, увјерење да ћемо се снаћи како год да буде. А анксиозност стално говори: „Шта ако не успеш?” „Шта ако нешто пође по злу?”А као да већ постоји увјерење да ће баш тако и бити. Када човјек дуго живи под притиском таквих мисли, природно је да одлаже одлуке које мијењају живот, плашећи се да не погријеши. То га додатно исцрпљује.
Да ли смо изгубили способност да прихватимо неизвјесност? Некада се породица стварала без гаранција за посао, стан или финансијску сигурност, док данас многи сматрају да све мора бити савршено прије него што добију дијете.
– Мислим да јесмо. Данашњи човјек жели гаранције за нешто што по својој природи никада не може бити потпуно сигурно. Али важно је да поновимо стално себи да неизвјесност није непријатељ живота, она је његов саставни дио. Сигурно ћемо погријешити шта год да одлучимо, а добро је да градимо себе тако да се прилагођавамо и мијењамо и себе и свој живот. Ниједан родитељ није био потпуно спреман. Често смо психолошки спремни тек када биолошки нисмо способни за то. Људи не постају родитељи зато што су спремни, они постају спремни зато што су постали родитељи.
Може ли се рећи да је савремени човјек постао више усмјерен на личну самореализацију него на стварање заједнице? Где је граница између здраве бриге о себи и културе нарцизма?
– Самореализација је један од најважнијих захтева људских. Али човјек не остварује своју мисију на Земљи само кроз успјех, много више то чини кроз односе. Култура данас често поручује да је најважније мислити на себе, али психологија не одустаје од идеје да најважнији заштитни фактор за ментално здравље нису ни новац ,ни моћ, већ блиски односи. Здрава љубав према себи омогућава нам да волимо друге. Насупрот томе, модерни пандемијски присутан пренаглашени нарцизам нас учи да други постоје само док испуњавају наше потребе. То је огромна разлика. Морамо вољети и поштовати себе, али то је тек предуслов блискости и здравих веза. Само ако поштујемо себе и оно што јесмо, што можемо, мијењамо оно што нам смета и опраштамо животу и себи оно што не можемо да промијенимо, спремни смо и да се здраво повежемо са другима, а не завежемо, плашећи се остављености или удаљимо толико да се узајамно изгубимо…
У својој пракси сигурно сте срели људе који су годинама одлагали родитељство, а касније жалили због те одлуке. Шта су најчешћи разлози које наводе и шта из тих искустава можемо научити?
– Да. Веома ријетко сам имала прилику да чујем: „Жалим што сам добио дете.” Али многи кажу: „Жалим што сам чекао.” А најчешће чујем: „Мислио сам да имам времена.” „Чекали смо идеалне услове.” „Плашили смо се.” Вријеме је једини ресурс који не можемо вратити. То је можда и највећа лекција коју људи науче прекасно. Идеја о томе да морамо бити спремни, притом на начин на који нико не може бити спреман нас само води у одлагање. А суштина је да постајемо спремни криз вријеме, кроз то родитељство стасавамо, постајемо зрелији, учимо много тога и о нама самима.
Колико се код нас о родитељству говори кроз призму одрицања, а колико као о извору смисла? Да ли је јавни дискурс постао превише песимистичан?
– На посредан начин јесте. Јавни дискурс од сваког потенцира да је сваки аспект живота у ствари пројекат за који нам требају посебне способности и који треба савршено одрадити. Када анализирате информације у јавном простору, парадоксално, родитељство звучи као низ проблема који у ствари дају смисао и који показују нашу вриједност: Непроспаване ноћи, одрицања, перфектност у свему. Младим мајкама се пласира прича да треба да буду савршене мајке, а да изгледају као да никада нису рађале, да буду насмијане и пресрећне од првог дана. Али веома ријетко се говори о ономе што родитељи често кажу у ординацији: „Никада нисам био уморнији… Бринем да ли сам се добро повезала са бебом… Јако је болно дојење у почетку, па рефлексно изгурнем бебу кад ме јако загризе, а онда бринем да ли сам лоша мајка…”
„А опет, никада нисам имао више смисла.” Смисао и лакоћа нису исто. Најврједније ствари у животу готово никада нису лаке. А суштина није да буде лако, иако најважније, савладиво је.
Ако бисмо жељели да обновимо повјерење у породицу као институцију, шта би, по Вашем мишљењу, било важније – економске мјере или промјена културног и врједносног оквира у којем млади одрастају?
– Потребно је обоје. Економске мјере могу помоћи. Али ниједна финансијска помоћ не може замијенити осјећај да су блискост, породица и повјерење вриједности које имају смисла. Ако млади одрастају вјерујући да су сви односи пролазни, да је брак осуђен на пропаст и да је човјек на крају увијек сам, онда ниједна мјера неће бити довољна. Породица се гради повјерењем. Тако што дајеш и радујеш се јер си дао, не тражис реципроцитет, да ти све буде враћено…
Ако бисте морали да издвојите један психолошки проблем који највише угрожава будућност породице у Србији, шта би то било и зашто?
– Рекла бих да је то страх од везивања. Не зато што људи не желе љубав. Напротив, никада се више није говорило о љубави, али никада се више није сумњало да она може да траје. Плашимо се да ћемо бити повређени, плашимо се да ћемо изгубити слободу, у ствари плашимо се да ћемо погријешити, а то не толеришемо себи. И зато често не бирамо ништа. Бежећи од ризика да погријешимо, често остајемо „на сигурној удаљености” од живота. А све оно што нашем животу даје најдубљи смисао – љубав, брак, родитељство – носи извјесну неизвјесност.
Али управо у тој неизвјесности често се крије највећа радост и највећи раст човјека. Напосљетку, ако одустанемо од идеје да ћемо испасти глупи ако сада одаберемо неког за ког ће се испоставити да ће нас преварити или да ће отици од нас, већ уживамо у томе што можемо да дамо, живот нам постаје неупоредиво једноставнији.
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун
