Манастир Ораховица – православни светионик Срба Славоније

Манастир Ораховица један је од најстаријих духовних центара Срба тзв. Доње Славоније, односно Подравине. Помиње се крајем 15. века под именом Ремета што значи „пустиња монашка“, а касније име Дузлук понео је по истоименом оближњем селу.

Манастир Ораховица се налази дубоко у шуми, у једној ували усред Папука. Саборни храм манастира посвећен је Светом Николају Мирликијском.

– Занимљиво је да је култ Преноса моштију светога оца Николаја у нашем народу започео управо овде у овом манастиру и одавде се раширио и у остатак српске цркве, у остатак Пећке патријаршије. Манастир Ораховица у нашем народу заиста има посебно место, посебно и међу нашим Славонцима који су од свих манастира највезанији управо за манастир Ораховицу. У њега је као дете долазио и патријарх Павле. Овде имамо чак и фотографије из тог периода када је он као дете овде долазио и овде црпио своју побожност, овде је црпио своје познање Бога, овде је црпио своје поштовање Св. оца Николаја и овде се формирао као дете духовно. Исто тако и сав наш народ који је везан за Ораховицу се овде данас окупља и духовно се окрепљује – рекао нам је приликом прославе храмовне славе манастира владика славонски Јован.

Ратних деведесетих година прошлог века манастир Ораховицу 1991. године напустила су последња два монаха, а бригу о овој светињи преузео је 1993. године парох из Мединаца Јован Шаулић.

Манастир оживео 2016. године

Данас је настојатељ манастира Ораховица игуман Павле који је у њега стигао 2016. године заједно са оцем Анастасијем. Дошли су овде из манастира Острога уз благослов митрополита Амфилохија да обнове живот у овој епархији.

– Владика Јован нас је са радошћу примио као уосталом и сав овдашњи верни народ. Манастир двадесет година није имао сталних житеља, повремено су ту били монаси, а о светињи се бринуо отац Јован Шаулић и манастир је био у добром стању. Све је било лепо уређено и није се ни по чему могло закључити да је манастир био без монаха. Иначе, он је врло погодан за монашки живот, нема струју, али има добру воду и далеко је од свакога насеља и било какве узрујаности, метежа и буке. Мени се то много допада тако да сам са радошћу примио благослов да дођем у ову светињу и надам се да ћу уз помоћ свих ових људи овде обновити духовни живот у епархији чији узрок страдања није у овом задњем рату, него је он много дубљи и много дуже је трајао – тврди игуман Павле.

Има више предања о томе како је настао овај манастир али прави ктитор, каже игуман Павле, се не зна.

– Отац Амбросије из манастира Крка, који предаје историју у Богословији каже да стари Далматинци тврде да је манастир Ораховица најстарији православни манастир у Хрватској. Значи то би га сместило негде на почетак 14. века. На месту ове цркве налазе се темељи једне старије грађевине, а то ћемо прецизније знати након ископавања која ће уследити у годинама које су пред нама. Онда ћемо видети шта се овде у ствари налази. Постоје претпоставке да су овде до доласка Турака били Павлини, а после су нестали. Црква, оваква како сада изгледа, изграђена је 1592. године, а две године касније је и фрескописана. Радили су је мајстори из Влашке, из данашње Румуније. То знамо по томе што су Власи у то време користили црквенословенски језик и имали су свој специфични изговор и те словне грешке се налазе и на нашим фрескама по чему можемо то да утрвдимо – наставља причу о манастиру игуман Павле.

Ораховачки монаси носиоци писмености и просветитељства

У свом највећем духовном замаху манастир је имао и до стотинак монаха који нису сви боравили овде. Неколико метоха било је у Слатинском Дреновцу, у Газијама, у Дузлуку и у више других места у којима су живели монаси који су припадали овој светињи.

Поред богослужења учени ораховички монаси били су и учитељи у околним српским местима и подучавали српски подмладак у писмености и науци. Тим учитељским радом бавили су се у првој половини 18. века архимандрит Арсеније и јеромонах Јефрем Ђорђевић. Познато је да је неколико ораховичких монаха завршило духовне и уметничке школе у Русији.

– Игуман је боравио у Слатинском Дреновцу и тамо је била једна велика манастирска економија док су овде боравили монаси који су желели тај исконски монашки подвиг. Све ове зграде около некада су биле дрвене, обично на два или три спрата, а и све остале грађевине на економији су биле дрвене тако да немамо неких остатака, једино старе слике и бакрорези сведоче о томе да су ту биле неке грађевине од дрвета. Преко пута ове речице која овуда протиче био је један женски манастир. По имену и презимену знамо деведесет монахиња које су се овде подвижавале. Оне нису имале своју цркву па су на богослужења долазиле овде, а после су се враћале доле – прича игуман Павле.

У време обнове Пећке патријаршије, 1557. године, у манастиру Ораховици било је седиште Пожешке митрополије, првог српског православног владичанства на подручју Славоније. Након повлачења Турака крајем 17. века у манастир долазе монаси из манастира Липље и Ступље из Босне који га обнављају. Између 1775. и 1777. године подигнут је нови конак са јужне стране стране манастира који је 1804. године оштећен приликом земљотреса, а обновљен је тек 1835. године у време игумана Александра Личинића.

Драгоцености остале сачуване

Између два светска рата, 1938. године, манастир је генерално обновљен.

Манастир никада није запустео иако је у Другом светском рату био привремено напуштен. Осим што су запаљени манастирски конаци, сама црква није страдала као ни драгоцености које чува. Један део њих налази се овде у манастиру, а један део у владичанској књижници у Пакрацу.

– Међу највећим драгоценостима су крст патријарха Чарнојевића, разни требници који су јако вредни. Имамо гораждански требник који је читав и из наших је првих штампарија, ту су и рукописна јеванђеља која су преписивана зато што под турским ропством штампарије нису радиле па су монаси поново почели да се баве преписивањем. Имамо и иконостас из 17. века и одређени број јако вредних икона од којих један део чувамо овде, а један део у Пакрацу. У манастиру се налазе мошти свете мученице Анастасије. Оне се у манастиру највероватније налазе још од оснивања манастира – каже игуман Павле.

Након другог светског рата живот у манастиру почео је да се обнавља доласком оца Милутина Амиџића који је у њему био све до своје смрти која још увек није до краја разјашњена. За време последњег рата отац Милутин остао је у светињи сам и упокојио се под тешким условима.

Сваке године у манастиру Ораховица одржавају се два велика сабора. Први је храмовна слава Преноса моштију светитеља Николаја која се прославља 22. маја, а други се одржава на Преображење 19. августа. На оба ова датума у манастиру се окупља на стотине православних верника из свих крајева Хрватске, али и из околних земаља.

Вест преузета са: srbi.hr