Мaнастир Подмаине, удаљен два километра од Будве, плијени својом љепотом

МАНАСТИР СА ДВА ХРАМА И ДВА ИМЕНА


Када се Минским путем крене од центра Будве, након извјесног времена путоказ вас усмјерава ка насељу Подострог. У њему као чувар града Будве и њеног поља, издиже се манастир кога неки зову, као и насеље Подострог, по брду Острогу изнад њега, а други Подмаине према насељу Маине које се налази изнад њега. Овај други назив долази од некадашњег манастира чије се здање, у коме је била и Црква Свете Петке, налазило нешто ниже, источно од овог садашњег. Будвани га знају и по једном и другом називу, а у његовом склопу налазе се конаци и два храма од којих је један посвећен Успењу, а други Ваведењу Пресвете Богородице. На прелијепој тераси одакле се простире поглед ка Острву Свети Никола и Старом граду Будви, о историјату манастира причао нам је његов игуман јеромонах Рафаило (Бољевић).

Игуман Рафаило примио је предсједника Одбора за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Србије Миодрага Линту и његове сараднике и у срдачном разговору, а касније и обиласку манастира, са много стрпљења и мирноће својствене ваљда само таквим људима, у танчине откривао „тајне“ ове предивне светиње.

 

ИСТРАЖИВАЊА О ЊЕГОВОМ ИСТОРИЈАТУ ДОСЕЖУ ДО НЕМАЊИЋА


Мада се поуздано не зна из ког времена датирају његови први зидови, претпоставка је да и он, као и већина оближњих манастирских храмова потичу, из доба немањићких времена. Тако сматра и игуман Рафаило, јер манастир својом иконографијом показује да је његова историја везана понајвише за Светог Стефана Дечанског, односно 14. вијек, док је, по његовим ријечима, оближњи манастир Дуљево био Дечански метох.

Према доступој грађи, први податак о манастиру налазимо из 1630. године, када је обновљен живопис малог храма Успења Пресвете Богородице. По архитектонским елементима овог храма, његово оснивање може се помјерити у 15. вијек, у време Црнојевића. Средиште манастира представља најстарији мањи храм некада посвећен Успењу Пресвете Богородице, а сада Ваведењу Пресвете Богородице, на коју се надовезују старо и млађе крило конака. Испред њих је велика камена тераса, чије се подизање приписује Његошу. Овај мањи храм Ваведења Пресвете Богородице, својим необичним положајем, са укопаним сјеверним зидом и објектом конака изнад ње, подсјећа на неку врсту подземне капеле. Податак да је фреске малог храма обновио јеромонах Висарион из Цетињског манастира Црнојевића, упућује на то да су се црногорски митрополити бринули о манастиру, слиједећи традицију њених оснивача.

„Послије Немањића, како је вријеме пролазило, светиња је живјела, а потом су о манастиру бринули и Црнојевћи, мада су они више били везани за манастир Стањевићи изграђен давне 1338. године на 600 метара изнад Будве, поред села Побори. Посебан печат оставили су свакако Петровићи. Владике Сава и Василије су у оквиру манастира сазидали велики храм и посветили га Успењу Пресвете Богородице, у вријеме када није било можда потребе, јер није било много људи на овом простору“, прича игуман Рафаило. Додајући да то само показује њихово визионарство.

 

ДУХОВНО И ИСТОРИЈСКО СЈЕДИШТЕ


Раније је ту била резиденција цетињског митрополита. Митрополит Данило Први упокојио се у овом манастиру 1735. године и био сахрањен у њему. Ту је почивао до 1856. године када је трудом књаза Данила пренесен на Цетиње. Владика Сава, како је и игуман Рафаило истакао, 1747. године подиже другу, велику цркву у кругу манастира, посвећену такође, Успењу Пресвете Богородице. У другој половини 18. вијека, Млечани су у два наврата покушавали да освоје манастир. У њему су главари оближњих племена Маине, Брајића и Побора, одржавали народне зборове, гдје су се договарали о борби против Венеције. Падом Млетачке републике манастир остаје и даље под јурисдикцијом црногорских митрополита. Од игумана Рагфаила сазнајемо да је Петар Други Петровић Његош радо овдје боравио, посебно зими. Ту је, према записима, написао „Свободијаду“ и дио „Горског вијенца“ и изградио терасу. Овдје су долазили сви виђенији Црногорци тога доба, али и Доситеј Обрадовић, ширећи културу на овим просторима.

Манастир је запуштен од 1837. године, а у Бокељском устанку 1869. године је тешко страдао. Тада су запаљене обје цркве. Окупацијом Аутрије у манастиру је био стациониран војни гарнизон и затвор, али су, по ријечима игумана Рафаила, војници почели да се разбољевају и умиру. Манастир је откупио поп Филип Тановић, јер Црква није могла да се јавно показује, наставља причу игуман, а све до 1953. године био је у приватној својини, када је нациолизован. Од времена Бокељског устанка, када је запаљен и опустошен, практично никада више није комплетно заживио све до почетка овог вијека, када је потпуно обновљен његов живот.

 

СХИРОМОНАХ САВА ДРУГИ КТИТОР МАНАСТИРА


Свакако најзаслужнији за његову обнову био је блаженопочивши схимонах Сава Коматовић. Човјек велике вјере, апостолске, како нам рече игуман Рафаило, Сава је дошао са оцем Бенедиктом код митрополита Амфилохија да измоли благослов за обнову манастира кога је он називао манастир „Подмауне“. Према каснијим казивањима оца Бенедикта, каснијег игумана манастира, митроплит је рекао да те 1995. године, држава, у каквом се стању налазила, нема средстава за обнову овог манастира, а не појединац. „Нисам ја дошао да тражим новац, но благослов, а Бог је богат“, био је упоран монах Сава. Владика му даде благослов, ваљда препознајући да из уста оца Саве говори дух божији, с ријечима „имаш благослов, а сад мичи ми се с очију“, препричава нам тадашња дешавања игуман Рафаило.

И кренуо је Сава уз помоћ оца Бенедикта и још два монаха у обнову манастира 1995. године и скоро све вријеме док се није упокојио 1998. године, радио је на обнови манастира и заједно са монасима живио у контејнеру. Обнова манастира почела је у марту 1995. године. Већ у априлу се у контејнер населило братство манастира. Током љета је почела санација Храма Пресвете Богородице, а 1996. године и дијела манастирских конака. Завод за заштиту споменка је извршио конзервацију живописа у капели Ваведења Пресвете Богородице априла 1997. године и тада је почела већа обнова конака. У току овнове манастирског конака, урађена је обнова терасе и звоника. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године а 2002. освећен је нови живопис.

Због заслуга које је имао за његову обнову, отац Сава Коматовић је сахрањен у великој цркви, по одобрењу владике. Манастир је касније наставило да обнавља братство са неуморним доскорашњим игуманом Бенедиктом Јовановићем и другим доброчинитељима који су на разне начине доприњели да се први пут од Бокељског устанка, потпуно обнови живот манастира. Доскорашњег игумана Бенедикта који је добио послушање да ради на обнови манастира Светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци, наслиједио је наш саговорник Рафаило Бољевић, најближи сарадник ранијег игумана Бенедикта. Оно што смо чули од игумана Рафаила о историјату манастира и томе како је изградња трајала и шта је све до сада урађено на његовој обнови, у заједничком обиласку ове светиње, и лично смо се могли увјерити.

 

УПОРНОСТ И АПОСТОЛСКА ВЈЕРА „НЕБЕСКОГ СТАРЦА САВЕ“


Након што је добио благослов од митроплита Амфилохија схимонах Сава Коматовић је кренуо у обнову манастира са великом апостолском вјером, да ако нешто желиш, то можеш и да учиниш.

Најупечатљивији доказ томе, како нам је испричао игуман Рафаило, десио се оног тренутка када се отац Сава разболио. Пошто му је већ искусни монах Медарије, очитао канон за подмазивање душе, Сава је „васкрснуо“, јер није завршио санацију крова. Пошто му, како је причао, митроплит није дао благослов да може да оде са овог свијета, док започето не заврши. Сава се вратио у живот „јер не смије да се мре“ и живио је све дотле док није добио документа од високе владине делегације коју су чинили министри Томовић, Жижић и Вујановић. По завршетку тог церемонијала, старац Сава је, према ријечима игумана Рафаила, сабранима отпјевао пјесму с неуобичајеним гласом који је просто одзвањао манастиром: „Да ми се обећа, цијела царевина, ја бих био слуга, Божијега сина“, док су га рефрену подржали и остало братство манастира „Свети Саво Србе воли, за Србе се Богу моли, српском роду даје крила, српски народ благосиља“.

Једнако тако приликом обнове манастира, тај крепки старац, маленог раста, али великог духа, знао је отићи на конгрес привредника у Милочер и затражити, не милостињу, него само да их обавјести да се светиња обнавља и да за њу треба осим вјере , треба и жртва и ако могну, како могну, да помогну. Кратко и јасно је одржао говор и изашао.

Игуман Рафаило испричао нам је још једну причу о старцу Сави. Неколико дана пред смрт пао је у кому. Поред њега је све вријеме био отац Бенедикт и у једном тренутку се Сава, пробудио из коме како би му дао благослов да настави на обнови и да у свему томе мора бити истрајан и упоран. Тај благослов је био веома јак и отац Бенедикт је обновио десет светиња, а сада ради на обнови манастира Светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци.

 

ИГУМАН РАФАИЛО (БОЉЕВИЋ): БЛАГОСИЉАТИ И ПРИЈАТЕЉЕ И НЕПРИЈАТЕЉЕ


Одласком јеромонаха Бенедикта (Јовановића) као настојатеља манастира наследио га је дотадашњи манастирски сабрат јеромонах Рафаило (Бољевић), рођен 1975 године, који је 10. јануара 2010. године рукопроизведен у чин игумана.

У манастиру Подмаине братство је донедавно бројало 15 монаха. Неколико њих је отишло у манастир Свети Никола на Ободу, Ријека Црнојевића и прије неког времена преузело тај манастир у коме су раније биле монахиње. Игуман Рафаило у манастиру одржава изузетно посјећена духовна предавања, па смо га за крај наше посјете замолили да из ово прелијепог манастира у временима тешким за Српску православну цркву у Црној Гори пошаље поруку вјерницима.

„Порука је да је у Светој Црној Гори жив Бог и да призива све нас да му приђемо и шаље благослов пун мира и љубави да имамо и да га дијелимо једни са другима, благосиљајући једни друге, благосиљајући и пријатеље, а по заповјести Јеванђеља, благосиљајући и непријатеље. Тако да испунимо закон Христов, да би он кад дође, а доћи ће, неће закаснити, нашао народ свој спреман за царство небеско. Амин Боже дај!“

Текст и фотографије: Жељко Ђекић


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк