У Будви одржана централна прослава 100 година од ослобођења Боке и уједињења са Србијом

У ПАМЕТ СЕ, БРАЋО


Пoд називом „Покољења дјела суде“ у Будви је 7. новембра одржана централна прослава јубилеја 100 година од ослобођења Боке и уједињења са Србијом. На овом величанственом скупу, одржаном пред више од двије хиљаде људи у Медитеранском спортском центру у Будви, чији је организатор био „Српски народ Боке“, говорили су Момир Булатовић, први демократско изабрани предсједник Црне Горе, Миодраг Линта, предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Србије и испред домаћина, Марко Бата Царевић, угледни привредник из Грбља. Архијерејски намјесник бококоторски протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић благословио је овај скуп, а посредством видео линка, због забране да уђу у Црну Гору, окупљенима су се обратили др Чедомир Антић и историчар Александар Раковић. Програм је испраћен филмским записима из Великог рата, а велики број црногорских и српских умјетника, као и водитељски пар Јована Гузијан и глумац Славиша Чуровић дали су велики допринос да ова манифестација протекне у сјајној атмосфери.

Програм је почео традиционалном химном Црне Горе „Онамо `намо“, коју је написао краљ Никола, а између осталих, овом значајном јубилеју за српски народ у Боки и Црној Гори, присуствовали су: посланик у Скупштини Србије Владимир Ђукановић, конзул Србије Зоран Дојчиновић, предсједник општине Будва Драган Краповић, предсједник СО Котор Драгица Перовић, предсједник СО Будве Ђорђе Вујовић, као и бројни посланици у Скупштини Црне Горе.

 

ОТАЦ МОМЧИЛО КРИВОКАПИЋ: НИЧИЈА НИЈЕ ГОРЈЕЛА ДО ЗОРЕ


Благословивши скуп архијерејски намјесник бококоторски протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, на почетку свог обраћања, рекао је да је прије сто година, сваки Бокељ од Дебелог бријега до Спича знао да није Црногорац, а сваки је Црногорац знао да је Србин.

„ Времена су се промјенила. Данас, када је Бока у Црној Гори, неки њени становници изјашњавају се као Црногорци, али све док не мрзе оне који се изјашњавају као Срби, то је подношљиво, јер је то ипак лична ствар која се може објаснити прихватањем комунистичке мантре о постојању црногорске нације. Постоје они који мрзе све што је српско, негирајући чињенице, и при том стварају фантастичне теорије као што је она да је Сима Милутиновић Сарајлија залудио Његоша српством и косовским митом, а Његош све Црногорце убједио да су Срби и да су потомци косовских јунака“, истакао је намјесник Момчило Кривокапић, додајући да признавањем „независног Косова“ и уласком у НАТО, Црна Гора постаје Монтенегро, те да почиње вулгарна монтенегринизација у свим сферама.

Кривокапић је подсетио да краљ Никола Црну Гору назива „другом српском краљевином у Српском приморју“, поред „српске краљевине у Српском подунављу“ и да је 1914. године, издао проглас којим позива Црногорце у рат. Говорећи о добровољцима запитао је, да ли се због односа власти према њима они смију поменути, објавити њихова имена…

„ Ми, то смијемо и хоћемо! Поносни смо што смо њихови потомци. Од реда људи не знају да Бока никада није била Црна Гора, а да су Грбаљ, Будва, Маине, Браићи, Бечићи и Паштровићи – Бока Которска. Бока се ујединила са Србијом директно, а не преко Подгоричке скупштине, коју сматрамо легитимном“ рекао је отац Момчило. Завршавајући своју бесједу, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић је навео „да ови нови сада, силом на срамоту, хоће да наметну неку своју истину која није утемељена чињеницама“, а затим поручио присутнима:
„Горе главу српски народе Боке Которске! Прошли су сви окупатори… Ничија није горјела до зоре“.

 

ЦАРЕВИЋ: НЕ МОЖЕМО САМИ СЕБЕ ОКУПИРАТИ


Најављујући наредног говорника, водитељи програма цитирали су ријечи краља Николе изречене на почетку Великог рата: „ Ко је јунак, на оружје, ко је јунак нек слиједи корацима два стара српска краља: да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну. На нашој страни су Бог и правда. Ми смо хтјели мир, наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег старог краља пратиће ве у свим нашим подвизима“.

Тако је говорио краљ Никола, таква су размишљања била и Петра Петровића Његоша, а тако мисле и говоре ововремени чувари тог државотворног, светосавског, ујединитељског духа, што се могло видјети и у ријечима Бата Царевића једног од домаћина овога скупа. „Наши дједови и прадједови нису имали дилему, пошли су 1914. године у битку за своје огњиште, битку у којој су на крају побједу однијели храброст и љубав, а не велика сила која их је притиснула са намјером да их заувијек покори. Црна Гора је у Великом рату изгубила око 40 000 људи, око 10 одсто од цјелокупног броја становника. Огромна је то жртва за тако малу земљу. Жртве Србије су биле готово незамисливе. Скоро 28 одсто од укупног становништва је страдало у борбама, злочинима над цивилима, а затим од глади и опаких болести. Бока Которска дала је свом народу 1900 добровољаца који су се борили у редовима црногорске и српске војске и других савезничких армија. Херојским пробојем Солунског фронта отворио се пут ослобођења отаџбине. Дјело које су за собом оставили, освојена слобода, стоји као извор свјетлости и путоказ нашој и будућим генерацијама“, рекао је Царевић, додајући да успомене на њих живе и живјеће много више у памћењу њиховог потомства, него било који споменик који им је сазидан.

„Не пристајемо и не прихватамо опасну тезу и агресивну пропаганду по којој су наши преци, који су били и најбројнија група у јединицама српске војске која је ослободила данашњу Црну Гору, заједно са црногорским комитама, окупатори Црне Горе и Боке. Бока је до 1918. године, не вољом својих грађана, већ снагом окупације и вољом великих сила, била саставни дио Аустроугарске, па су наши преци који су на Митровдан 1918. године, умарширали у овај древни град, доносећи слободу, стали у строј неумрлих српских витезова од Косова па до данашњих дана. Због свега тога, желим да са ове прославе, позовем све оне који нас дубоко вријеђају са проглашавањем наших предака за окупаторе властите земље, да престану са таквим понашањем, јер се на тај начин само уноси још једна нова линија подјеле у ионако већ тешко избраздано народно биће. Ми поштујемо њих и њихове претке и тражимо да они ураде исто када смо ми у питању“, поручио је Царевић, додајући да је обавеза потомака да ту слободу чувају, зарад жртве њихових великих и славних предака и зарад властитог напретка и среће.

 

ЛИНТА: ПРЕВАЗИЋИ НЕСЛОГУ МЕЂУ СРБИМА


Поздрављајући присутне и честитајући Дан ослобођења и уједињења, Миодраг Линта Предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Србије, рекао је, да овај скуп показује бесмртне и непролазне вриједности које су красиле наш народ кроз вијекове, а у центру којих је увијек била слобода.

„Око питања слободе са Србима никада није било погађања, није било компромиса, јер смо се за њу жртвовали као ријетко који народ. Ви сте потомци оних који су на плећа оборили велику окупаторску силу, који су побједоносно умарширали у своја села и градове у Шумадију, Црну Гору, Војводину, Мачву, Херцеговину, Боку, Далмацију, Банију, Лику, Кордун, Славонију, Босанску Крајину, Подриње, централну Босну… Бокељи, ваши преци, њих 1900 добровољаца били су елитни дио велике српске војске, и они, ослободиоци, ратници- побједници ушли у овај град који је вечерас центар цијелога српства. Ослободила је српска војска, прије стотину година и оне који су нам се представљали као браћа, а који су само чекали погодан тренутак д а изврше геноцид над нашим народом, као што су то урадили 1941. године“ истакао је Линта.

„Браћо Срби, будите поноси на ваше претке! Немојте никада да заборавите чињеницу: идеје ослобођења и уједињења су вјечне. Онај који жали за окупатором, тај тешко може бити Бокељ, Црногорац, Херцеговац, тешко може бити Србин. Будите истрајни на свом путу, издржите и пребродите сва искушења! Доста је било неслоге међу Србима, много нас је коштала. Будимо јединствени као што је била највећа и најбоља генерација оних великана из 1918. године. Нека је вјечна слава нашим прецима ослободитељима и ујединитељима! Нека вјечно живи народ Црне Горе и Боке“, закључио је своју бесједу Миодраг Линта

 

БУЛАТОВИЋ: НЕКЕ СТВАРИ СЕ НЕ СМИЈУ ОДЋУТАТИ И ПРЕЋУТАТИ


Први демократско изабрани предсједник Црне Горе Момир Булатовић, на почетку свог обраћања, рекао је да се „зажелио“ јавних наступа и пригодних говора, али да се захваљује на указаној части организаторима „који нису жалили труда и нису бјежали од непријатности које им је овај посао створио“. Осудио је забрану уласка у Црну Гору истакнутим српским интелектуалцима јер су они, како је рекао „ са више духа и бољим познавањем историјских прилика тог времена за то позванији“.

„На нашу свеукупну срамоту, десило се и то “чудо невиђено” – академику Матији Бећковићу и тројици српских интелектуалаца, професора универзитета забрањем је улазак у Црну Гору. То се не може одћутати. То се не смије прећутати. Против такве самовоље, чистог безакоња и страшне незнавености, сваки одговоран човјек мора да дигне глас. Зато вас молим да ову моју ријеч схватите као крик против безумља које је захарало у нашем државном врху“, казао је Булатовић.

Присјећајући се времена од прије тридесетак година, рекао је да је тадашња власт настојала да утврди истину о Црној Гори, јер једино истина може довести до помирења.

„ Помирење је и онда, а посебно сада, било потребно до мјере која представља услов опстанка Црне Горе и свих њених становника“, нагласио је Булатовић, додајући да су још у то доба једнопартијског система и монопола комунистичке партије у Црној Гори на пригодан начини дочекани посмртни остаци краља Николе и краљице Милене и да су у истом духу пружили руку Митрополији црногорско-приморској и владики Амфилохију.

Булатовић је истакао да се у то вријеме славио Дан уједињења и да су га славили готово сви становници Црне Горе. Враћајући се на 1914. годину Булатовић је истакао да „на наш понос краљ Никола – цар јунака, се није уплашио, већ је стао уз братску Србију и Русију и објавио рат и Аустро-угарској царевини и Њемачкој.

„Прије четири године, када смо обиљежавали почетак Великог рата, присјетили смо се да је тада моћно Аустро-угарско царство војно напало малу и исцрпљену Србију. Циљ није био да је побједи и освоји. Поклич је био „Србија мора умријети“! Исто се односило и на Црну Гору, мада није било речено. У историји модерног ратовања тешко је наћи сличан примјер објаве рата. Срби нису били добри као робови, већ само као мртви. Нажалост, опште ратне прилике су довеле до црногорског војничког пораза и одлуке краља Николе да распусти војску и напусти Црну Гору. Те, 1916. године, Црна Гора је као држава престала да постоји. Аустро-угарска окупација, потпомогнута шпанском грозницом и великом глађу и сиротињом, показала је јасну намјеру да царству треба простор, али без локалног становништва. Долазак српске војске у Црну Гору, а посебну у Боку Которску, није дакле могао бити чин уништења Црне Горе, него њене поновне успоставе. Истина на новим основама. Када би мало размислили и данашњи црногорски властодршци би постали свјесни – да није било 1. децембра 1918. године, не би било ни мајског референдума из 2006. године и тзв. обнове државне самосталности Црне Горе“, казао је Булатовић указујући на огромне жртве које је однио Први свјетски рат.

„Често замишљам Србију у којој су оних 1300 каплара остали живи, изродили дјецу и радовали се унуцима. И Црну Гору из које Аустро-угари нису интернирали у Мађарску цвијет наших мушких глава, којима се никада није сазнало ни броја ни стрва. Камо те лијепе среће. Све те жртве заслужују поштовање и захвалност. Шта год ми тренутно мислили, оне су уграђене у наш животни код. Оне нам доносе исконски страх од људске глупости и одвратне себичности. Оне треба да упозоре куда ове двије страшне људске мане могу довести. Свакога, а посебно нас у Црној Гори. Зато, упамет се браћо“, закључио је Булатовић.

 

ПОГЛЕДАТИ ВЈЕЧНОСТ У ОЧИ


Подсјећање на подвиге остварене у Великом рату, током ове манифестације, није имало за циљ да буде само пуко враћање дуга својим прецима. Они трају у вјечности помирени са собом и са свијетом као људи који су свјесни да су своје достојанствене животе приложили на олтар будућности своје вјере и нације. Ово присјећање је уприличено да би данашња и генерације које долазе имали довољно образа да погледају вјечност у очи.

Програм који је трајао готово два часа је крунски доказ да и у овом времену има људи који знају да испоштују трајне вриједности, историју, традицију, умјетност… А као што рече један од водитеља програма: „шта је умјетност друго до освајање слободе“. Зато ништа природније није било да сви учесници програма, на челу са глумцем Вуком Јовановићем, једним од запажених глумаца у филму „Заспанка за војника“, уз помоћ Србских православних појаца, хорова, а на крају и читаве хале, програм заврше величанственим извођењем пјесме „Марш на Дрину“.

Тект и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

 

Присутнима у хали Медитеранског спортског центра, због забране доласка у Црну Гору, обратили су се посредством видео линка др Чедомир Антић и историчар Александар Раковић.

„Драго ми је што је коначно дошло вријеме да се српски народ Црне Горе, српски народ Боке Которске упути ка слободи и ка демократији. Сила је уточиште слабог, а Ђукановић не би овај прогон према свима нама примењивао да не види да му пријети политички крај. Увјерен сам да ова стогодишњица нашег ослобођења и уједињења поново свједочи о великим тежњама нашег народа и поново свједочи о његовој историјској побједи. Ђукановић и његови сарадници нису успјели ни у чему другом, осим да буду привјесак и слуге моћних и силних на овоме свијету“, рекао је, између осталог, др Антић додајући да то што режим Ђукановића настоји да промјени историју, што је немогуће, говори о томе на којој би страни он и његове присталице биле 1914. и 1941. године.

„Режим Ђукановић-Марковић покушао је да нам забрани да вам се обратимо на великим свечаностима поводом српског ослобођења и уједињења. Као што видите, режим у томе није успио. Будимо стрпљиви. Ми смо сви као народ прегурали у било којој српској земљи и окупације које су трајале предуго и окупације које су трајале кратко. И овај покушај окупације идентитета у Црној Гори и српске Црне Горе неће бити вјечан. Моја основна порука је, ујединићемо српске земље и ослободићемо српско море“, поручио је присутнима Александар Раковић.

Посљедња реченица Александра Раковића наишла је на велику осуду црногорских медија контролисаних од режима на власти. Они су на свим државним медијима читав дан емитовали ову реченицу покушавајући да њоме дискредитује цијели скуп.

 

БОГАТСТВО РИЈЕЧИ, ПЈЕСМЕ И МУЗИКЕ


У културно-умјетничком дијелу програма учествовали су Ивана Жигон и Косовски божури чији наступ је изазвао бурне аплаузе препуне хале. Ивана Жигон је извела перформанс на стихове Милутина Бојића „Плава гробница“, завршавајући га пјесмом „Тамо далеко“.

Ништа мање овација није добила ни Даница Црногорчевић изводећи више родољубних пјесама уз пратњу хармоникаша Стефана Ђукића. Чувени говор мајора Драгутина Гавриловића интепретирао је Лазар Николић, глумац из Будве.

Стихове пјесме Војислава Илића „Како умире Далматинац“ везане за трагичну смрт бококоторског капетана Милана Срзентића, говорио је Вук Костић. О нашој милој Боки, невјести Јадрана, пјесми Алексе Шантића „Бока“, на упечатљив начин стихове је говорила млада рецитаторка Андријана Рудић.

Громогласним аплаузом награду за свој наступ добили су Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора, основано давне 1839. године, Пјевачко друштво „Грбаљ“, а капела састав Србски православни појци и најмлађи међу њима Дјечији хор школе за вјеронауку парохије Маинско-брајићке.

У склопу обиљежавања ове манифестације, непосредно након њеног завршетка, у биоскопској сали у Будви премијерно је приказн филм „Заспанка за војника“ којој су присуствовали и поклонили се публици његови протагонисти.

 

ОСЛОБОЂЕЊЕ СЕ ПРОСЛАВИЛО И У ХЕРЦЕГ НОВОМ, КОТОРУ И ГРБЉУ


Осим централне прославе, 100 година ослобођења Боке и уједињења одржаног у Будви 7. новембра, широм Боке Которске одржане су разне манифестације поводом овог значајног датума.

У Херцег Новом, дан раније, у дворани Парк, одржана је Свечана академија 100 година ослобођења Херцег Новог 1918-2018. Дан касније, у манастиру Савина, служен је парастос погинулим у војскама Србије, Црне Горе и САД. Котор је 9. новембра, прославио 100 година ослобођења свечаном академијом у Центру за културу, док је Грбаљ у организацији Српске православне црквене општине ову годишњицу обиљежио великим народним сабором у манастиру Подластва. Тамо је 11. новембра служена Света архијерејска литургија под начелствовањем преосвећеног владике Кирила и свештенста Боке Которске, након чега је служен парастос погинулим у балканским ратовима 1912-1913. године и Великом рату 1914-1918. године, а послије тога је отворена изложба фотографија под називом „Тамо далеко“

 

ЗАХВАЛНОСТ НА ГОСТОПРИМСТВУ


Миодраг Линта, предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону, приликом боравка у Црној Гори посјетио је женски манастир Подластва гдје је разговарао са мати Аквилином, као и манастир Подмаине гдје га је примио игуман Рафаило (Бољевић). О овим сусретима Српско коло ће имати посебне прилоге, а Линта се на добродошлици и домаћинству захвалио Андрији Мандићу, његовом савјетнику Бећиру Вуковићу, као и породици Воја Пићана на изузетној гостољубивости приликом тродневне посјете Црној Гори.

 


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк