АКТУЕЛНО:

Без струје, воде и пута, нема ни живота у личким селима

Село Велика Попина дели се на пет заселака. Једно од њих, Подљут, испод саме планине Љут, данас броји петнестак Срба повратника. Међу њима је и Ђоко Стојсављевић који броји већ десету годину од како се вратио свом крају. Из љубави према својој Лици, каже, дошао је са породицом из Србије, иако се и тамо скућио, створио све услове за нормалан живот.

– Засеок Подљут, пре ових несрећних дешавања од ’95. године, имао је око педесетак становника у тридесет домаћинстава. Због ратних збивања о којима не бих говорио, па и економске ситуације након њих, данас нас у Подљуту живи свега петнестак. Ја сам се, заједно са супругом, мајком и једном ћерком, вратио овде пре тачно десет година. Друга ћерка се удала и остала да живи у Црвенки где сам, за време избегличких дана, успео направити своју кућу и обезбедио породици кров над главом. Ипак, љубав према свом парчету дедовине, воља и хтење да овде проведем остатак живота, будем свој на своме, била је пресудна у одлуци да се вратим – присећа се Ђоко

У почетку није било лако, каже Ђоко, али није било одустајања. Само радом, трудом и одрицањем може се опстати у селу и живети од свог рада. Сваки дан налик је један другоме, онај ко се бави сточарством нема нерадних дана ни годишњих одмора. Последњих дана лета, баш у време када га налазимо у Подљуту, Ђоко је своје стадо притерао ближе кући, у хлад. Пар сати, док се овце буду одмарале, имаће времена да се позабави другим обавезама, а онда опет са овцама на испашу и тако у круг.

– Основно што човеку овде омогућава опстанак је бављење сточарством. Од Грачаца смо удаљени неких 27 километара, али је опште познато да у граду посла нема, бар не за свакога. Првобитно није било неких потицаја и помоћи и, што би народ рекао, уздали смо се „у се’ и у своје кљусе“. Два пута сам подносио захтев за обнову куће и нисам добио решење да ми се кућа обнови. Разлог је што се нас пуно води у катастру на овом кућном броју. Но није ме то поколебало, сам сам урадио колико сам могао. Данас имам стадо од стотину и двадесет грла оваца, четири краве, нешто своје механизације уз помоћ које сам раскрчио и очистио своју имовину, нешто родбинске, и не жалим се. Није лако живети у селу и радити у селу, али се радити мора свуда и само радом се овде може опстати – објашњава Ђоко.

Ипак, оно што Подљуту недостаје, баш као и читавој Великој Попини и неким другим личким селима, јесу асфалтни пут и улична расвета. У инфрастуктуру села се не улаже, а она је један од основних предуслова за повратак и живот у селу, сматра Ђоко. Иако каже да је то увек и у свакој прилици истицао, поново се уверио да се може и мора само у себе уздати.

Када му је, прошле године, вук упао у тор са овцама, смештен тек неколико метара од куће, оно што је затекао било је више од језивог призора. У кратком року, док је он стигао до тора, вук је подавио тридесет и шест оваца. Да је радила улична светиљка, вероватно се ни звер не би усудила прићи но, по мрклом мраку, имала је за то идеалне услове. Видевши да нико нема слуха за такве муке људи у селу, отишао је до града и купио пар малих, соларних светиљки, бар до неких доба ноћи да може погледом досегнути до стада.

– Пре тридесет и три године народ је овде успео асфалтирати део пута кроз Велику Попину. Остатак пута, у дужини од неких шест километара, никада није добио асфалт. У два наврата вршене су неке санације тог макадамског пута, крпљене рупе које кише и снегови за собом оставе, и ништа више од тога. Много пута сам надлежнима и сам говорио да је ово двадесет и први век, па основно је, ваљда, да људи имају пут, струју и воду. Електродистрибуција Хрватске је 2012. године поставила нове бандере за електрификацију, али ми није јасно да онда није било изводљиво да се постави и неколико уличних лампи кроз село. Да апсурд буде већи, годину дана раније су пуштене у рад четири ветроелекране, снаге око девет мегавата, да би их данас било седамнаест на катастарској површини Велике Попине, још снажнијих, а ми немамо ни минимум услова да можемо преживљавати. Овде је осамдесет регистрованих потрошача електричне енергије,осамдесет кућа у селу уредно плаћа држави рачуне за струју и нико не може рећи да је овде то непотребно – појашњава Ђоко.

Логично је, истиче, да се свако од некадашњих или садашњих мештана Попине пита: Ко је то у њихово име донео одлуку да се,у њиховом селу, праве ветроелектране а да село апсолутно никакве користи од тога нема? Зна се која је функција ветроелектрана, може се израчунати и колико енергије произведу на годишњем нивоу, колика је материјална добит од истих, али је онда нејасно и нелогично да су комад пута или пар уличних светиљки толико велико улагање у то исто село.Због лошег пута тешко је пласирати и домаће производе које сами праве. Купци, нарочито у зимском периоду, нису вољни долазити по стоку, па ни по надалеко познати лички сир.

 

Воду им обезбеђује небо


Начина има, али је, чини се, воље надлежних мало. За воду су се, пак, некако и снашли. Иницијативом локалног становништва, осамдесетих година, са врела Новаковац на 650 метара надморске висине, људи су копали и осигурали прикључак за двадесетак домаћинстава. Како је то било недовољно, јер је доток врела мали, у међувремену су и они остали без воде. Зато данас, они који живе у Попини, имају своје бунаре, а воду имају „вишом силом“ јер се служе искључиво кишницом.

– Зимски услови су нарочито тешки. Тешки за онога ко је овде рођен, а стравични за онога ко на личке зиме није навикао. Кад крену јаке буре или завеју снегови ми смо, буквално, одсечени од цивилизације. Још од давнина народ је на то навикао, па се на време снабдемо оним најосновнијим животним намирницама и нема мрдања. Највећи проблем је да, у тим месецима нарочито, продате нешто од својих производа. Рецимо, онај ко узгаја овце треба да прода јагње, онај ко држи краве треба продати теле или домаћи сир, а људи избегавају долазити баш због тог лошег или непроходног пута. Много је људи из градова, високообразованих, имућнијих, наочитих, који би чешће волели доћи у село, узети праве домаће производе којих ми, хвала Богу, овде можемо произвести али увек истичу како то избегавају баш због тог пута. Начина има, има и могућности, али се чини да нема једино воље – сматра Ђоко.

 

Потенцијала има, али их држава не користи


Ипак, и поред свих недостатака, родни крај се не заборавља па Личани долазе у летњем периоду, обилазе своја имања, цркву и гробља, друже се, виђају и састају не би ли, бар на кратко, оживели она лепша али прошла времена.

– У летњем периоду број становника у селу се упетеростручи. Седми и осми месец овде борави сигурно три до четири стотине некадашњих становника. Свако воли доћи тамо где је рођен, свом детету или потомку да покаже одакле му ничу корени. Сваке године имамо манифестацију за Светог Илију када нам је слава храма. Организујемо локални турнир у боћању, са намером да то проширимо, дружимо се, виђамо, тражимо начин како да обогатимо ово своје село, бар онолико колико је у нашој моћи – по први пут радосно истиче Ђоко.

Колико му то све значи, поткрепљује и чињеницом да је поносан што је ове године и он дошао на ред да буде кум храмовне славе. Задовољан је и чињеницом што ни други сумештани нису заборавили свој лички крај, сматра да би их се још више враћало да су данашњи услови бар мало бољи од оних некадашњих. Но, страхује и од могућности да се баш због тога ништа и не мења на боље. Ако има простора за ветротурбине, има потенцијала и за многе друге пројекте у Лици. Да је мало слуха локалних власти, и боља сарадња са самим повратницима, свима би било и боље и лакше, а села не би остајала пуста, сматра Стојсављевић.

– Република Хрватска је орјентисана ка томе да буде и туристичка дестинација и има потенцијала за то, али нема могућности ако нема улагања. Овде имамо чист зрак, домаће производе по изворној рецептури без икаквих „тровача“, извор Зрмање је близу, извор Уне, море је близу и сигурно знам да би људи радили на томе, али без инфраструктуре је све бесмислено – закључује Ђоко.

Но, док се не пробуди свест и савест оних који одлучују, да јаког града нема без јаког села, само ће појединци, баш попут Ђоке, настојати да одржавају село у животу, борећи се са мраком, снегом и буром и зверима зими, лошим путем и свиме оним што човека, у таквим условима, може снаћи.

Аутор: Васка Радуловић
Преузето са: Банија онлајн
Нема коментара

Напишите коментар