АКТУЕЛНО:

Карловац: Умеће опстанка у граду на четири реке

У сарадњи са бањалучком телевизијом Елта ХД доносимо вам причу о Србима из Карловца као део серијала „Путокази“ аутора Љубинка Спасојевића.

Карловац. Град смештен на раскрсници путева. Име је добио по оснивачу, аустријском надвојводи Карлу Хабсбуршком. Основан је 13. јула 1579. године, као главна утврда Војне крајине. Остаће упамћено да су га Турци опседали чак седам пута, али га никада нису заузели. Град је то на четири реке, стога је био важан и трговачки центар. Карловац је био под војном управом све до 1776. године када га царица Марија Тереза проглашава слободним краљевским градом. Наш највећи научник, Никола Тесла живио је и школовао се у Карловцу. Похађао је Царску и краљевску велику реалку, данашњу карловачку Гимназију. Својом лепотом посебно импонује православни храм Светог Николе, изграђен давне 1785. године, у чијој непосредној близини се налази седиште епархије. Управо ту почиње прича о Србима на овим просторима и велелепном храму који није срушен ни у Другом светском рату.

– Ипак, на жалост, порушен је 1993. године. Обновљен је напорима Републике Хрватске. Поред храма сада се налазе и епархијски објекти и овде је данас седиште саме епархије. Што се тиче нашег народа, Срба ипак има, то су већином становници који су остали, мало је било повратка, а већином је данас старије становништво. Они живе углавном од пензија, док су, захваљујући чињеници да је Хрватска у Европској унији, млади углавном кренули ка западу. Одлазе подједнако са овог простора и Срби и Хрвати. То забрињава- збори владика епископ Горњокарловачки Герасим.

Подсећа да је сарадња са представницима Срба на Карловачком подручју доста добра те да они чине све што могу да би Србима било боље. На питање шта држава Србија може урадити како би се поправио положај Срба на Карловачком подручју владика Герасим рече да би држава Србија најпре требала помоћи сама себи.

– Битно је и значајно да се Србија интересује за нас, да је занима како нам је и како живимо. Овде је у фебруару месецу прошле године боравио и председник Републике Србије. Господин Вучић је посетио тада Вргинмост, у Карловачкој епархији, па је епилог те посете градња православног храма управо у овом месту- прича владика Герасим.

Сарадња са представницима Хрвата на Карловачком подручју је на задовољавајућем нивоу, додаје владика Герасим. Исто тако и са Католичком црквом. Ипак повратак одузете црквене имовине иде доста споро. Како каже владика Герасим, тим процесом нису задовољни.

Осим Цркве, Србе на Карловачком подручју окупља и СКД Просвјета пододбор Карловац. Смештени су управо у објекту којим газдује Српска православна црква. Убрајају се међу три најактивнија пододбора СКД Просвјете у Хрватској.

– Просвјета је та која окупља, та која чува традицију, културу и обичаје Срба на карловачком подручју,. Срби се на овом простору труде отргнути своју културу од заборава. Труде се сачувати свој идентитет. То није увек било лако. Поготово је било тешко током ратних и првих поратних година. Људи углавном раде у творници оружја у овом граду. Срби, на жалост, ни овде нису довољно заступљени у органима локалне власти- вели први човек карловачке Просвјете Милан Лапчић напомињући да Срби данас у Карловцу деле судбину већинског хрватског становништва.

Некада је на Карловачком подручју живело готово 15 хиљада Срба. Данас чак три пута мање. По Лапчићевим речима, и повратак је затајио. У родни Карловац, с времена на време дође Станко Смољановић. Град је то у којем је одрастао и завршио школу. Прве новинарске кораке направио је у Радио Карловцу. И он нам рече да се у овом прелепом граду некада живело пуно веселије.

– Град је некада био препун. Данас то није тако. Некада је само у средњој школи било одељења од „а“ до „с“. Пуно ђака. Средње школе су специфичне биле зато што је овде била Југотурбина. Шумарска школа је била једина у овом делу Хрватске и БиХ. И данас срећем људе који су завршили Карловачку шумарску школу – каже Смољановић напомињући да му је ваздух и данас најлепши управо у Карловцу.

И тако је то у Карловцу данас. Да може боље – може, рекоше нам сви, да је ово реалност јесте. Да се нешто мењати мора како би се становништво како српско тако и хрватско задржало на родној груди– мора. У противном, неки други Путокази и једне и друге одвешће на неко треће место. Далеко од родног града на четири реке.

Преузето са: srbi.hr

Нема коментара

Напишите коментар