ВЕЛИКАНИ О ХЕРЦЕГОВИНИ: Срце наше земље

„Херцеговина је Тоскана нашега језика“ биле су ријечи пјесника Васка Попе, које записа Рајко Петров Ного, и дописа објашњење Новице Петковића да је „тосканско наречје у Италији, одавно  узето за основу књижевног језика, баш као и херцеговачка штокавица у Вуковом претемељењу.

И баш тамо, у колијевци ренесансе, Милош Црњански је, слушајући „одушевљене речи најлепшег језика.“ писао свој најљепши путопис „Љубав у Тоскани“.



Слично одушевљење – веће утолико што се ради о матерњем језику – Црњански је исказао у Ембахадама, гдје, на једном мјесту, описујући личност Јована Дучића, писац напомиње како се дивио „лепом, херцеговачком, српском језику Јована Дучића.“  Умозрителни Црњански је осјетио суштину херцеговачку, и записао: „Херцеговина је, изгледа, срце наше земље и лепота тела тамо је дивна и општа; лепота и архаизам наше народне песме, етички велике и вечније од свих других уметничких манифестација наше расе; сва та крвава прошлост која лелече из гусала, сад је време да се увиди, била је лепота есхилска, судбином нам досуђена.“

На Херцеговину, са извјесном чежњом, гледао је Иво Андрић. Његове херцеговачке приче требало је да буду путања  до ширег и већег остварења –романа о херцегу Стефану Вукчићу Косачи, којег српски нобеловац никада није почео писати. У свом недовршеном роману „Омер-паша Латас“, беспријекорним језиком великог приповједача, Андрић описује сусрет војводе Богдана Зимоњића и Омерпаше Латаса. Да од недовршеног романа није остало ништа осим Зимоњића „под којим шкрипе и јецају дрвене степенице“, тај одломак би био довољно вриједна цјелина  – достојна истакнутог мјеста у српској књижевности. Земља чије је стазе, лица и предјеле, Андрић тек окрзнуо у својим причама, била је Херцеговина. А дубоко у себи, Андрић је био свјестан да Херцеговина има материјала од којег се могу градити велики романи. Преостаје нам тек толико, (уколико можемо), да замишљамо теме Андрићевих романа о Херцеговини. Сеобе, диобе, конвертитства, устанци, патње и страдања – непрегледна је ризница херцеговачких мотива за велике приповједаче.

Но, изгледа, да се права и истинска љепота, не може видјети нити описати, него осјетити. Тако, бесједећи на гробу Јована Дучића чудесну слику Херцеговине „која је обнављала животну виталност Дубровника“, оставља Свети Владика Николај: „О, како је пречудна та земља Херцеговина. У њој се сједињују природна суровост и благост.  Њену главу покрива вечити снег, на њеним прсима сазревају смокве, а њене вреле ноге хладе се у мору.!

Да, Свети Владико,  њене ноге се хладе у српском мору, у таласима што запљускују херцеговачке обале: Херцег-Новог, Цавтата и Дубровника.



(Да, српског Дубровника, прве „Републике српске Дубровника“, како је средином 19.стољећа писао угледни властелин дубровачки, граф загорски, витез јанитски, коморник Војводе од Парме, члан Римске Академије и царског Бечког друштва, кнез Медо Пуцић, који је говорио о Херцеговини са нарочитом пажњом и дивљењем, славећи своје српско поријекло и оспоравајући географску припадност Дубровника Далмацији, а камоли Хрватској).

Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима. Ни мање земље ни већег броја правих људи.“

Раде Црногорац
Преузето са: 
slobodnahercegovina.com


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк