АКТУЕЛНО:

Милан Гајовић: У Сребреници није почињен геноцид

„Истина је кренула: ништа је више не може зауставити.“ (Емил Зола)

Нелегални  и нелегитимни хашки квази трибунал (у  даљем тексту: „Трибунал“) донио је више пресуда којима су за наводни геноцид над Бошњацима, на подручју општине Сребреница, у јулу 1995.године,осуђени највиши политички и војни функционери Републике Српске, те  старешине и припадници Војске Републике Српске. Тиме је „Трибунал“ повриједио Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида, из 1948.године (у даљем тексту: Конвенција).

И Међународни суд правде је, својим пресудом из 2007.године,  по тужби крње Бих против СРJ (1993), потврдио пресуде за геноцид „Трибунала“, преузимајући њихов чињенични опис и правну квалификацију тог кривичног дјела. У пресуди је наведено да су елементи геноцида остварени само на подручју Сребренице.

„Трибунал“ је нелегалан, јер је образован противно Повељи УН,  Резолуцијом 827 Савјета безбједности, 1993.године.Наиме, Савјет безбједности није надлежан за формирање међународних судова, јер се такви судови установљавају само конвенцијама, односно вишестраним међународним уговорима. “Трибунал“ је и инквизиторски суд , јер обједињава  и „суд“ и „тужилаштво“ и законодавни орган, јер сам доноси и мијења  правила  (Статут), по којима суди. Поред тога, “Трибунал“, односно исти „суд“ (са истим судијама)  суди и у првостепеном и у другостепеном поступку.

„Трибунал“ је нелегитиман, јер су га формирали и  финансирају га они који су разбили СФРЈ и починили највеће геноциде у људској историји, са  вишемилионским жртвама и то: Англосаксонци (Енглези и Американци)  над Индијанцима у Сјеверној Америци, Абориџинима у Аустралији, те црнцима у Јужној Африци и другдје по Африци; Њемци над Јеврејима у Другом свјетском рату; и Ватикан над Србима у тзв. Независној држави Хрватској, те насилним масовним  прозелитизмом, односно покрштавањем домицилног становништва  у  Јужној и Средњој Америци.

У  члану II Конвенције, поред осталог, прописано је да  „Под геноцидом се подразумијева било које од следећих дјела: (а) убиство чланова групе (народа); (б) узроковање тешких тјелесних или менталних повреда члановима  групе (припадницима одређеног народа); …почињених с намјером да се потпуно или дјелимично уништи једна национална, етничка, расна или религијска група“.

По члану III Конвенције, „Следећа дјела су кажњива: (а) геноцид; (б) планирање извршења дјела геноцида; (ц) директно и јавно подстицање на извршење геноцида; (д) покушај геноцида; и (е) саучесништво у геноциду“.

Субјективни елемент бића кривичног дјела геноцида, као „злочина над злочинима“,  јесте  намјера  „да се потпуно или дјелимично уништи једна национална, етничка, расна или религијска група“, односно злочиначка намјера (mens rea) починиоца, као специјални или посебни умишљај  (dolus specialis). To je специфично обиљежје геноцида, без кога нема  тог кривичног дјела.

Да би постојало кривично дјело геноцида, суд је дужан да, ван разумне сумње, утврди злочиначку намјеру починиоца или починилаца да се уништи већи број, или значајан дио групе у односу на укупну популацију (у конкретном случају у односу на укупан број Бошњака у Бих).

„Трибунал“, у својим пресудама за наводни геноцид на подручју Сребренице није ,ни материјалним доказима, нити  вјеродостојним свједочким исказима, утврдио  постојање злочиначког плана за уништење Бошњака, нити постојање  писменог  наређења за стријељања бошњачких ратних заробљеника.

Такође, у пресудама „Трибунала“  није, по правилима форензике, нити на други неспоран начин утврђен тачан или приближно тачан број жртва „геноцида“, већ број жртва варира у распону од по неколико хиљада?! А највећи број жртава је страдао приликом пробоја припадника  дјелова 28. дивизије Армије БиХ, под оружјем (из Сребренице –  заштићене зоне под контролом УН!?). Као такви, они су били легитимни војни циљ, по правилима међународног ратног права (ius in bello).Старци, жене и дјеца  и један број бошњачких ратних заробљеника су, уз посредништво припадника мисије УН, безбједно евакуисани из Сребренице.

Извјесно је да је на подручју  Сребренице, од стране припадника Војске Републике Српске, било стријељања ратних заробљеника, што је ратни злочин, да су почињени злочини против човјечности, те да су кршени закони и обичаји ратовања, што је за сваку осуду и неспорно повлачи кривичну одговорност, али само на основу индивидуализоване кривице.

Треба се подсјетити  ријечи Ноама Чомског, лингвисте и познатог ангажованог јавног  интелектуалца:

„Ако тврдите да је Сребреница била геноцид…онда ћу ја, као лингвиста, морати да пронађем неки други израз да бих вјеродостојно описао Холокауст и оно што се догодило у Аушвицу.“

А Ефраим  Зуроф, директор израелског центра „Симон Визентал“,казао је:

„Нијесам сигуран да је оно што се десило у Сребреници геноцид. Колико знам, оно што се тамо десило није опис или дефиниција геноцида. Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донијета из политичких разлога.“

Шта су, или су били, циљеви западног  мита о сребреничком „геноциду“?

1)Укидање Републике Српске као „геноцидне творевине“, унитаризација БиХ и њено учлањење  у НАТО пакт.

2)Пројектовање сопствене геноцидне кривице на српски народ и демонизација српског народа ради стварања основа за појачавање спољног притиска ради  даљег  распарчавања   Србије,те за јачање аутошовинизма  у самој Србији.

3)Под пропагандном паролом  „ да се на Косову не понови Сребреница“, извршена је агресија НАТО пакта на СРЈ,1999.године.

4)Уцјењивање власти у Београду  да Србија неће приступити Европској унији ако не призна „геноцид“ у Сребреници.

5)Истискивање Русије из Републике Српске и Србије, односно са читавог Балканског полуострва.

Запад, уцјењивањем и  пропагандном  машинеријом, ради остварења наведених циљева, већ дуги низ година покушава да хашку „судску истину“ о „геноциду“ у Сребреници прогласи, не само за апсолутну непорециву истину, него и да се, прије свега, у Србији, БиХ и Црној Гори, донесу закони којима би се негирање „геноцида“ третирало као кривично дјело?! То је негирање уставног права на слободно мишљење, које је зајемчено и међународним документима о људским правима. „Судска истина“ није апсолутна, неспорна истина, већ само значи да је res iuidicata (правно пресуђена ствар),која се више не може оспоравати  у судском поступку.

Да би Црна Гора приступила НАТО пакту и пречицом (без испуњења стандарда) ушла у Европску унију, Ђукановићева велеиздајничка власт и њени сателити, као први у региону, 2009.године,усвојили  су скупштинску Резолуцију о прихватању Резолуције Европског парламента о Сребреници (којом се потврђује постојање „геноцида“).

А предсједник Скупштине ЦГ, предсједник црногорске владе и други црногорски званичници, умјесто безрезервног прихватања мита о сребреничком „геноциду“ и додворавања Западу , ради очувања својих политичких  позиција и функционерског напредовања, треба прво да науче шта је геноцид, а затим да се  сјете ужасних злочина над српским цивилима у средњем Подрињу, од 1992.до 1995.године за која готово нико није одговарао и у којима је страдало више од 3000 Срба. Треба да се сјете клања 12-годишњег дјечака Слободана Стојановића, у јулу 1992.године,у насељу Каменица код Зворника. Злочин је извршила припадница Армије БиХ.

Такође, треба да се сјете одсијецања српских глава у БиХ, у љето 1992.године,на Црном Врху, између Теслића и Тешња, од стране припадника јединице „Ел муџахид“. Та јединица је била састављена од око 700 домаћих муслимана – Бошњака и око 300 фанатика –  фундаменталиста из разних исламских земаља.

Људски је осуђивати злочине припадника свог народа , али није људским жмурити над злочинима над припадницима сопственог народа (без обзира да ли се изјашњавамо као Срби или Црногорци).

Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице.

Нема коментара

Напишите коментар