Милена Северовић: Упркос свему — живот је лијеп
Др Милена Северовић, дјечји стоматолог и писац рођена је у Копривници гдје је завршила и основну и средњу школу као једна од најбољих ученица. Већ са 9 година је показала љубав према писаној ријечи, а од петог разреда, зидове њене школе красили су њени стихови.
У српску књижевност увели су је Драгомир Брајковић и Мира Алечковић.
– На свом књижевном путу срела сам много дивних лица, од Загреба до Београда. Неки од њих су ми помагали на различите начине. Највише Драгомир Брајковић који је долазио кoд нас у Франкфурт.
До сада је објавила 19 књига прозе и поезије. Прво је почела да објављује у Загребу за дјечје часописе Радост и Модра ласта, да би након тога њена поезија ушла и у читанке. Почетком деведесетих када више није могла да објављује у хрватским часописима, објављивала је у Просвјети Загреб.
– Када сам дошла у Србију 1994. постала сам члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Матице српске у Новом Саду. Прва која ме је примила је Мира Алечковић, гдје сам објављивала своје пјесме у дјечјем часопису Змај.
Северовићева се бави и преводилачким радом, има три књиге преводне књижевности.
Једна је Гетеов град у којој се налази преко 30 њемачких пјесника, превела је 100 пјесама Хермана Хесеа, као и пјесме Маше Калеко.
– Хесе је на српски језик преведен готово у цјелини, само нису његове пјесме. Биле су компликоване, јер су на германском језику. Пјесникињу Машу Калеко сам прва превела на српски језик. Спада у најзначајније њемачке пјесникиње, јеврејског поријекла је.
Маша Калеко је имала турбулентан живот, 1938. године морала је напустити Берлин и отишла је у Америку. Међутим, није могла без њемачког језика, напушта Америку и одлази у Цирих.
– Ми се фантастично разумијемо јер ни ја нисам могла без српског језика. Када изгубите завичај, можете се прилагодити, али ако сте пјесник ви то не можете јер тражите свој језик. Ја сам морала напустити Франкфурт и доћи живјети у Србију.
Стихови Милене Северовић су се нашли и у многим антологијама. Тако се нашла у Антологији коју је приредио Перо Зубац Кад срце засветлуца, Велик си онолико колико си мали Татјане Олуић, Антологија српске љубавне поезије Ненада Грујичића.
Бљесак је преживјела у Копривници, гдје је иза затворених врата писала пјесму Јасеновац. Рат је провела између Копривнице и Франкфурта на Мајни. У Србију се преселила 12.5.1998.
– Дио фамилије страдао ми је у Јасеновцу, Лепоглави, било је мојих комшија и на Голом отоку. Деведесете су се обрушиле на породицу као олуја. Ипак, успјели смо; преживјели. Доспјела сам и под удар хрватске тајне полиције. О свему томе пишем и управо ми излази двадесета књига. Помаже ми моја општина Стара Пазова. Упркос свему, живот је лијеп.
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
Фото: приватна архива
ТРОЈАЧКА РУЖА
( О ЧЕМУ РУЖА ЗИМИ САЊА )
Што ради црвена ружа
зими кад хладноћа влада
и снијег све у бијело овије ?
Она се шћућури и покрије
капом и шалом светог Николе,
затвори очи, у сан се сакрије .
А кад стигне прољеће
и покаже своје лице ,
сунце угрије зрак и земљу,
растепу се љубичице ,
у априлу она се буди :
и са облацима , сунцем и лептирима
дуго се поздравља и љуби .
Свако јутро сунце јој тепа,
обилазе је пчеле , а један анђео јој се диви
и говори како је лијепа .
И тада , за Свету Тројицу
нагиздана , сва заблиста ,
расцвјета се и порасте
и маше мају сретна дуго
преко цвијета , жбуна, пупољка и преко
листа .
ПРОДАНА КУЋА У ХРВАТСКОЈ
Кад сам продала кућу
у Копривници,
оставила сам и улицу, а и град,
као да сам исписала
нашу умрлицу,
а на кућу је пао хлад.
Кад продала сам кућу
то нису биле само собе,
ходници и прозора сјај,
ту сам ја проходала, сестра
кренула у музичку школу,
овдје је био ваш почетак,
овдје се десио и наш крај.
Може ли се продати рођена кућа
са дјетињством, удробљеним крувом на столу,
и куда из ње отићи
и гдје је то свитање
које нас чека и у које требамо стићи?
Да, продала сам кућу,
сва наша вјенчања, сахране
и четрдесетак година дуг ход,
она нам је била све на свијету,
расцвала њена трешња, предивна магнолија,
наша барка, наше свијетло
и старог Ное брод.
СТАРЕ ЦИПЕЛЕ
Што су све видјеле
и гдје су све биле,
а сад су се сакриле
на дну ормара
и покриле очи
да не гледају свијет,
видјеле су и свега превише:
ратове, мржњу, издаје,
бриге, љубавне одласке и доласке,
звиждук црне локомотиве
и напуштених гробова страх,
старе ципеле
ћуте и слушају
суспрежу дах
доиста, понекад и не желе
да гледају овај свијет
јер оне су потрчале да виде и оплове
љубав, срећу, ведрину
и онај у пољу,
плави, различков цвијет.
ПРОЉЕТНО СЈЕЋАЊЕ НА КОПРИВНИЦУ
Стигло је опет прољеће
у мој родни град
који ме више не познаје,
не чека и не жели сад…
Опет је стигло прољеће
у наш расцвали парк
препун мириса…
Зраком прелијећу ластавице,
врапци опет причају о боји ириса,
нечији кораци мијере трг
и полако, око пивнице, скитају…
Мој град
заборавио је мој глас, лице и косу
и отрчао у своје приче и књиге,
не чекају ме више пријатељи и рођаци,
имају и своје бриге…
Опет је стигло прољеће
и мој је град сигурно опет
као и увијек, лијеп,
штета
волио је толике људе и судбине,
за моју је био слијеп…
НАША ЈЕ СЛАВА СВЕТИ НИКОЛА
Ми смо божје птице
путовали свагдје и са собом
свог смо свеца носили ,
у Загребу сам га сакрила испод капута
да ми топлије буде
и да он буде ту
кад се разочарам у живот и у људе…
Ми смо као божје птице
пола сам Европе и Њемачке пропутовала
носећи га у ципелама,
у Београд с кофером допутовала,
а он ме свагдје прати
држи чврсто моју лађу
да је не потопе пирати…
а и зими,
кад дан свој капут скрати
свети Никола дође
и све нам позлати…
ЛУТАЈУЋА ПЈЕСМА
Колико одлазака и долазака
Загреб-Копривница-Франкфурт
Београд-Крф-Стара Пазова,
колико прелазака
из овог у онај свијет,
тражила сам срећу, спасење и спас,
сретала толико непознатих лица,
ал’ увијек сам чула твој глас,
улицо моја стара,
причо из дјетињства,
пјесмо мог почетка,
слико трешњиног цвијета
из дјечјег календара.
Не, ја не плачем
и низ лице не теку ми сузе,
,,мораш бити храбра“
говорила је моја мајка,
живот је био мање магнолијин цвијет,
а више: рат, прогон и хајка.
ЧАРОЛИЈА БАЛКАНСКЕ УЛИЦЕ
Путујем и пишем
све ове године,
људи, кише, паркови,
возови без возног реда,
објешени људи уздуж дрвореда,
па опет ред цвијећа и сунчаног праха,
толико је љепоте у свијету
покаткад остајем без дахам
пењем се Балканском улицом
овдје у Београду
и у пртљагу носим породичну историју
и Даринкине ципеле давно обувене
( моји су у свим ратовима
пролазили Балканском улицом,
са малим дјететом и кесом у руци ),
а Београд има чаролију
и најљепше очи на свијету
па и ако се икад одавде оде
не могу залутати,
јер ако ја не нађем пут
с првим прољећем вратиће ме роде.
