Миленко Васиљевић Чико издао нову књигу „Ој, малена, мала моја“

Пише: Миленко Заилац

НОВИ БИСЕР У ВИЈЕНЦУ НЕЗАБОРАВА

 Годинама Миленко Васиљевић Чико осјећајући зов изгубљеног завичаја неуморно биљежи сјећања на брђанску Славонију, обронке Папука. Пишући књиге, пјесме, афоризме, кратке драме и сјећања, учествујући на разним манифестацијама и скуповима, постао је истински и неуморни завичајни амбасадор српског народа који, далеко од родног краја, трага за новом Долином благослова.

Рођен је 1943. у Секулинцима, код Воћина, на падинама Папука. Годинама је живио и радио у Валпову, а од 2005. пензионерске дане проводи у Осијеку. Аутор је више збирки поезије, афоризама, кратких драма, завичајних књига о воћинско-дреновачком крају… Описао је родно село Секулинце (2009), рјечник, говор и обичаје Срба у воћинском крају (2012. и 2014. са Н. Живковићем), направио путопис туге и успомена Путовање кроз празан дреновачки и воћински крај са сјећањем на прошлост (2017), заступљен је у више од стотину заједничких збирки пјесама и афоризама… А сада је одлучио да сународнике и људе добре воље обрадује записима народних пјесама, кола и игара из родног завичаја. Свака Чикина књига је бисер или, народски речено, ђинђува у вијенцу сјећања на благост отетог завичаја, коме се све чешће враћа записујући сјећања, јер тамо су коријени предака наших.

За Чику је писање о завичајним темама трагање за правдом и незаборавом. Испуњен надом која му даје снагу и вјером која га испуњава молитвом, усправно иде стазом што на опанке и божур мирише, стазом љубави и мира. Неуморно описује трагове што оставише дјечје ноге босе сагледане очима бијелог анђела. Успркос свему, његови текстови позивају на слогу, мир, незаборав, памћење, али и на очување традиције.

И нова Чикина књига, под насловом Ој, малена, мала моја, написана је са тим циљем – да нам потомство зна обичаје предака. Она је још једна, нова, сјајна ђинђува у вијенцу незаборава, која подсјећа добронамјерне читаоце на најтананије културне потребе и домете српског народа током минулих вјекова на просторима папучких брда. Ова народна пјесмарица повезује вјековно битисање и аутентичност српског народа на тим просторима и потребу да тај, сада расељени народ, сагледа и оснажи своју повезаност са прецима. Треба потомства да знају своје коријене, достигнућа предака и да су морали отићи под притиском зла, под пријетњом физичког и духовног нестанка, а не својим хировитим одлукама… Јер, и сјећање на своју историју је значајан елеменат народног идентитета.

Вјековима је тај српски, брђански народ задовољавао естетске и културне потребе пјевајућу, играјући, казујући пјесме, легенде и сјећања, комбинујући ријеч, музику, покрет, као и други народи. Тај народ, живећи често под непријатељским режимима, успио је очувати говор, народно име, вјеру и идентитет. Велику заслугу у томе су имале и пјесме и обичаји који су се у народу одржали вјековима, преношени усменим предањима, јер их је народ волио, пјевао, играо, казивао и љубоморно чувао. Зато су оне његово непроцјењиво културно и идентитетско благо. Тематска, фолклорна и вокална сличност са пјесмама, играма и пјевањем Срба са других простора, свједочи о недјељивом јединству и заједништву српског народа, ма гдје био.

Осим описа кола (шикар или кривог кола, тарабана, дрмеша, опшај дири кола и др.) ова књига садржи и преко двадесет колских пјесама које су се пјевале уз шикар коло (или криво коло), више стотина бећараца пјеваних уз тарабан и дрмеш, четрдесетак двостихова пјеваних у опшај дири колу или уз логовац, преко стотину двостихова које су пјевале вјенцовиље, честитари и ивањске ладаљке… Ту је и неколико дјечјих кола, пјесмица и игара. Наравно да је Чико записао и прегршт срамотних бећараца, који су често пјевани и дуго препричавани. Осим тога, записао је и значајан број пјесама које су често пјеване кад се окупи друштво, на свадбама, славама, прелима, чијалима, перушалима… Посебно је обрадио пјевање обредних пјесама (вјенцовиље, ивањске ладаљке и сл.), објашњавајући и ситуације и начине њиховог пјевања. Тога често у сличним пјесмарицама нема, па ова објашњења и описи представљају значајан етнолошки допринос.

Већи број приказаних пјесама изводи се без посебне музичке пратње, али има и оних за чије је пјевање и играње неопходна музика. Осим тога, на забавама и сл. скуповима била је извођена и савремена народна и забавна музика. По брђанским селима су постојале музичке групе и састави свирача, уз које се народ веселио. Одајући почаст свирачима разних инструмената, Чико је прикупио и припремио преглед људи који су свирали музичке инструменте, односно људи који су љубављу према музици чували обичаје и традицију предака. То је врло вриједан допринос општем памћењу и подсјећању на те истинске чуваре народног блага и традиције. Нису записани они који су знали да пјевају и играју, јер су готово сви у селима знали да играју разна кола и игре, а велика већина је знала и да лијепо пјева.

Из пописа инструмената видимо да су раније најчешћи били инструменти које су надарени мајстори и свирачи сами могли да израђују (фрула, двојнице, гајде, самица, окарина и сл.). Касније су се појављивали и остали инструменти: прим, бугарија, виолина, бас/берда, бисерница, хармоника, гитара… То су веома вриједни подаци и сјећања, која у већини завичајних књига некако остану незабиљежена, а ради се управо о истинским чуварима народних обичаја и идентитета. Разноврсност инструмената најбоље говори о томе како је тај народ задовољавао и исказивао своје умјетничке и културне потребе.

Запажања и објашњења кола, плесова и пјесама, написана су јасно, сликовито и разумљиво, а пјесме су записане управо онако како су пјеване. Вјероватно би етнолози могли наћи понеку недореченост и замјерку, али се у документарност описа, искрене Чикине намјере, велики труд и допринос незабораву не може сумњати.

Књига садржи и оригиналне фотографије из тог периода које јој дају велику документаристичку вриједност и аутентичност. У њиховом одабиру и уређивању посебан допринос дала је Сњежана Станишић, уредник књиге.

Након егзодуса, крајем XX стољећа, народ се разишао на све стране: у Србију, Европу, Америку, Аустралију… Тугујући за завичајем, пробуђена је свијест о сопственој културној баштини, па су се неки, као и Чико, одважили да запишу успомене. Знатном броју расељених, народне пјесме су препознатљив дио сопственог, српског идентитета. Зато често и сада, кад се на весељима и скуповима окупе Брђани, пуни носталгије, заиграју криво или шикар коло, запјевају бећараце… То им сада дође као ходочашћење изгубљеном завичају, који многи не могу да обиђу.

Књига Ој, малена, мала моја је приручник успомена и споменик празном, опустошеном, зашикареном завичају – воћинском и дреновачком крају и српском народу који је тамо живио. Стога она заслужује сваку препоруку читаоцима да се друже са њоме и преносе истину и сјећање на потомке. Она је уједно и путоказ другима како се може чувати сјећање на завичајне истине и идентитет народа. Надамо се да ће бити још ентузијста и стваралаца који имају шта да покажу и запишу.

 

О ПИСЦУ

Миленко Васиљевић Чико рођен је 1943. године у Секулинцима, општина Воћин. Пише пјесме, кратке драме, афоризме и хаику поезију. Издао је три збирке пјесама, од којих су двије за дјецу, двије збирке афоризама и четири монографије посвећене родном селу и родном крају. Припремио је и збирку хаику поезије са 400 стихова.

Заступљен је у стотињак заједничких збирки пјесама и афоризама издатих у Р. Хрватској и Р. Србији. Уредио је неколико књига других аутора. Учествовао је на преко тристо књижевних манифестација на којима је примио више од стотину признања и захвалница.

Живи у Осијеку мирним пензионерским животом.

Издавач књиге је GRAFOOFSET Челарево, 2021. године.

КЊИГУ МОЖЕТЕ ПОРУЧИТИ НА БРОЈ ТЕЛЕФОНА: 064 297 3929