ЗАПИС СА БИВШЕ БАНИЈЕ: Дуга је зима – само још снијега чика Јовиног да буде

Пише: Милош Кордић

Зими, као годишњем добу, подређена су сва три остала годишња доба. Она је њихов господар, мајка њихове године и њиховог календара. За њу се ради, њој се урађено приноси на дар. За њу се све то спрема и чува.

У мом давном сеоском животу нема га ко није говорио како је зима дуга. Нема га ко није говорио о зими која ће трајати, трајати… О зими, о љутој… О зимама са сњеговима високим, наносним – такве су некад најћешће биле. Док посљедњих деценија све су чешће с малко снијега, или сасвим без њега. Али о свакој се говорило као оној за коју се мора много тога наспремати. Без обзира да ли снијега хоће или неће бити.

Њен почетак падао је… е, сад, можемо ми да се чудимо колико нам воља, али је он заиста падао, њен почетак наиме, већ првих дана прољећа. Кад почињу прољетни радови како би се слиједећа зима што спремније дочекала… Ако се, на примјер, стајски ђубар није извезао на њиве у фебруару, у марту се свакако морао. А крајем марта, почетком априла почињала су орања, сијања, садње, копања, па онда и косидбе, сушења…

Љети је све посијано и засађено узријевало, па се жело, свозило, вршило, брало и спремало за зиму. Шуме су у августу биле пуне људи који су се борили за свако дрво, за сваку грану – све се довозило, резало, цијепало и спремало.

О јесени, кад се беру прољетни и љетни плодови рада, да се и не прича. Јер зима ће појести жито, кромпир, купус, кељ, паприке, парадајз, лук, јабуке, крушке, бундеве… ма гдје да се спреме – у подруме, у трапове. Зима ће појести сву зимницу, свеједно у шта се спреми – у качице, тегле или у неке друге посуде: кисели купус, паприку пуњену купусом, саме паприке, ситне краставчиће, циклу… Зима ће појести и највише од онога што се у кољевинама припреми: месне и крвне кобасице, шунке, кулене, безгруште, чварке (оно најбоље чуваће се за косце и жетеоце). Зима ће појести и тучени сир, уз печеницу за Нову годину или Божић (код оних који су печеницу имали). Зима ће попити све што је истекло ииспод ракијског котла: шљиву, препеченицу крушке црнице, јабуку… и све што се источи из грожђа. И све грожђе умотано у фишекчиће старих новина да се суши, и све воће исјецкано на колутиће и нанизано на тањи канап па да се, за љетних и јесењих топлих дана, објешено, и оно суши – све ће то она појести… јер дуга је зима.

Као што је човјек припремао много тога за себе (и за породицу, наравно) за зиму, он је то исто чинио и за стоку: косио, сушио, довозио, на гумну дјео пласнице или спремао на сјенике – отаву, сијено, дјетелину, стрнокос, а сламу и бујад за штрајење. И вјечно журио… јер сад ће зима. Само што није.

А дјечју зиму, ону кад снијег почиње да сипи, прши или гушће да пада, кад са свих страна удари студен, е, ту, дјечју, ми, дјеца, дочекивали смо радосно – стиховима прве строфе Змај Јовине „Зимске песме“:

Зима, зима – е, па шта је,
ако ј’ зима, није лав!
Зима, зима – па нека је,
не боји се ко је здрав!

Ето, чика Јовиним стиховима дочекивали смо и пратили прве пахуље, угледане кроз прозоре. Док нам се из рола пушила бундева. И онда смо, пртећи, стигавши у школу, цијелу ту пјесму учили напамет. А касније и многе друге слике зиме читали смо из књига Петра Кочића, Мате Ловрака, сибирске зиме учили из књига руских писаца, из романа Џека Лондона… и ко би то све знао…

Зими су нам, све до 1955. године, прије него што су их протјерале дивље свиње, зиме били вукови. Није се могло, уз петролејку, састати, прелити уз тару, с предењем и плетењем, мотати у новински папир крџу и пушити, пијуцкати ракијицу и дивањкати а да се није причало и о вуковима: те пресрели овога, појели онога, онај неки убио вучицу, а њене малене није успио да извуче из јаме, овоме у тору поклали седам оваца, а мени, док сам био зелен и никакав, вук је испред носа однио јагње, а чопор ми заклао и појео коња.
Зиме су нам биле и вучје ноћно завијање – чопор прти кроз снијег преко Ограда и Кућишта, па застане и почне да завија. А пси, свезани на ланцу, лају ли, лају. Па кад се деси да се вукови спусте и до воћара, да обилазе око штала, тад пси заћуте.

Снијег пада, очеви наши устају, заложе ватре, приставе лонце с напојем да се грије за крмке, излазе да из чатрња извуку и у кућу унесу свјежу воду, затим одлазе да нахране стоку, узимају лопате и брезове метле па се дају у прћење – најприје по авлијама, а онда и око улазних вратница и све до пута, цесте… А онда, у неко доба дана, зађе неко селом, и то онима који имају волове као радну стоку (с воловима је било лакше него с коњима) – не прође дуго времена а селом пролази ралица. Милина! Можеш на коју год хоћеш страну.

Па селом прођу у најљепше саонице упрегнути најљепши коњи. Са звонцима. Пјесма ојкача излије се из саоница по бијелим, густим предјелима снијега – пјесма и звона. Па којим даном крене и свадба. На челу, на најбољем коњу, барјактар са заставом.

Снијег сипи, лепрша, пада… влажан, сув… како када и како који. Вјетрови вију. Све нешто око кућа и штала хучи. Вјетрови вију па се и смирују. Лисице ноћу, за мјесечина и звијезда, обилазе око тушњака. Понекад и провале. Кокоши кврече. Пас лаје, истеже ланац, али не може до ње. Она то зна, зграби и односи. Људи, они који их имају, редовно изводе коње да проходају и протрче пртинама. Краве изгонимо ми, дјеца, до ријеке Суње да такође проходају и да се напију суњске воде.

Затим извлачимо саонице на којима се на Брда, у вријеме прољетних орања, возе плуг и брнача – једни цестом гурају, а други се возе. Па се мијењамо. Правимо скије од кестенових дуга, а на њих, за оно сиротињске обуће на ногама, учвршћујемо челичним клинцима кожне каишеве, одлазимо до Лончаревца, најстрмијег брда у селу. Са кога пикимице, на дну, проваљујем, поред Плављанић потока, густу, широку живицу Бошка Зебића и заустављам се, послије дугог лета, на супротној падини. Жив и здрав. А онда – горе, па: Јово наново. Одлазимо до леда на Суњи – ко ће дуже… Моји кожни опанци душу дали… Послије се гурамо око зидане пећи и сушимо обућу, вунене чарапе, ногавице…

Или, прозукне сунце, а оно леденице се послагале по ивици цријепа. И око леденица, или око дума, око каквих отвора на њима, без обзира да ли су думе од камена, цигле, плањке или ајнфачних дасака – око њих џивџане јата врабаца. По воћарима се с неким, а њима није важно с ким, свађају свраке.

Идемо селом једни другима, ми, ђаци. Најчешће за вријеме зимских школских распуста. Изрезујемо карте, за нашу милу карташку игру шустера, из картонских кутија од какве обуће купљене у „Бати“… Играмо се тражења занимљивих мјеста, ријека и рјечица, планина и гора по картама тадашње наше заједничке државе. Тинтиплавом оловком, са којом исписујемо бројеве на картама, подешавамо шканицле из дућана, уцртавамо линије и тачке за трику, бирамо зрна граха у боји, играмо се… Јер дуга је зима.

Па журимо кући да бацимо кравама и коњима у јасле сијена, дјетелине, припремљених у корлатима, да их очешемо чешагијом и усијамо кефом, да покидамо шталу, да крмцима однесемо оно што је за њих, да на пртину код тушњака бацимо кокошима, а код гушчињака гускама златно зрње кукуруза.

Па се окрећемо ка сјеверу и пратимо јато дивљих гусака како лети уза Суњу, ка западу. А онда ће на југ. Дуга је зима и њиховим крилима у нашим сњежним очима.
А суве… све чешће су зиме такве – климе се мијењају, географије се ломе, у Земљиној дубини нешто се буни, меље и земљотресе, урагани разносе, ријеке с неба лију – јер суве, кад снијега никако… и нису зиме као зиме што су биле.

А опет, дуга је… мајка календара… зима на прагу. Само још снијега чика Јовиног да буде. Па кад почне да сипи, да пада, ето дјеце…

„Јер ако ј’ зима – није лав!“