Миле М Бјеливук : Мр Миле Дакић, сјећање с разлогом

Пролази ова година, стигла је до свог краја, тешка и претешка, пуна бола и умирања, суочена са искушењима читавог човјечанства у борби с вирусом који не зна за милост, који наговара лаковјерне на непослушност, јер му је тако лакше да убија. Управо на старту ове тешке године,на Православни Божић, невидљива рука, у званичним љекарским круговима означена као КОВИД19, одвела је једног од најзнаменитијих кордунашких Срба интелектуалаца, ако не и најзнаменитијег у новијем добу, мр Милу Дакића. Кордунашки Срби имају разлог и обавезу да га се сјећају, да га цитирају, из његове писане заоставштине да уче, његово име да помињу, јер је Миле био и остао синоним интелектуалног богатства кордунашких Срба, али и синоним борбе за истином, поштењем,правдом, а против нељудскости, мржње, злодјела и уопште против људског лудила. Мр Милу Дакића сам упознао прво преко његових писаних дијела, а затим сам имао част да га лично упознам. Није ми личио на великог оратора, али су његове ријечи допирале до мог ума, будиле ми потиснута сјећања, препуштена Забораву као највећем непријатељу, потсјећала ме на малу шестомјесечну Милицу, очеву најмлађу сестрицу, која са мајком и шесторо браће и сестара заврши тек започети живот на злогласном стратишту Мехино стање, гдје јој је усташка кама у рукама комшије џелата пререзала дјетињи вратић.Знам, тешка је ово реченица, али Миле је управо свој живот и интелектуалну моћ посветио гајењу сјећања на злочине, почињене у прошлости,али и не тако давно над недужним кордунашким Србима. Мр Миле Дакић је за живота обављао многе значајне душности.

Био је професор у средњој школи у Карловцу, Управник Народног свеучилишта, директор Меморијалног центра Петрова гора, вишегодишњи предсједник Скупштине општине Војнић, а пуцањем Југославије по националним шавовима, из потребе, а не из жеље постаје суоснивач и предсједник Југословенске самосталне демократске странке у Хрватској, а затим и потпредсједник Српског националног вијећа САО Крајине, да би касније, био предсједник комисије Републике Српске Крајине за ратне злочине и злочине геноцида. Као прогнаник-избјеглица у Србији био је на челу Удружења за помоћ избјеглицама и прогнаницима из Хрватске. Није случајно што је мр Дакић био суоснивач Меморијала НОР-а Југославије и његов предсједник у два мандата и изузетно цијењен од стране запослених у тој установи, која је у то време веома добро координисала активности између републичких меморијала. Миле је оснивач Радија Глас Глас Петрове горе и српске РТВ Петрова гора, јединог „поштара“ на Кордуну и шире, који је путем радио таласа ширио морал међу српским борцима, давао наду престрашеном народу, ширио истину о праведној борби Кордунаша и шире Крајишника против злослутних намијера и бјесомучних тежњи српских непријатеља. Писана заоставштина мр Дакића највеће је богатство које је оставио свом народу. Његова књига Бол у прсима најбоље је свједочанство о страдању кордунашких Срба, јер је писана на основу свједочења кордунашких мајки, чију дјецу из утроба вадише, убијаше, живу на каме набијаше, испод жила букава вадише и мајкама мртве на груди бацаше… и с разлогом је та књига добитник награде Андрићеве академије, а та иста академија је Дакићу додијелила велику награду за животно дјело. Бројне су књиге, записи, стручне расправе које је Дакићев интелект написао и записао, бројна су и признања, али ипак недовољна, јер је изостало признање његовог Војнића. Исправимо тај пропуст СЈЕЋАЊЕМ на Дакића, нашу интелектуалну громаду, човјека који је многе од нас учио писаној ријечи, потсјећао нас на кордунашки диван, храбрио да истрајемо у освајању знања, да волимо своју културу и брижно је чувамо. Молио нас је Дакић да не будемо охоли, да нам освета не буде водиља, да не негирамо своју свијетлу прошлост и не умазујемо је људским изметом као што су то чинили појединци из наших редова са Меморијалним прком Петрова гора на почетку грађанског рата деведесетих прошлог вијека. Сјетимо се Дакићевих суза проливених над поцијепаном архивском грађом из Меморијалног центра, разбацаном и огађеном по околним јаругама у којима су кости наших бораца, родбине и комшија из Другог свјетског рата. Миле Дакић није био грлати говорник, већ човјек анђеоског гласа, доброћудног погледа и честитих намијера. Саговорника је освајао благим погледом и паметним зборењем, не улазећи у идеолошка препуцавања и јалова објашњавања историје, која јесте учитељица живота, али она има своје научне законитости. Миле је као историчар, а превасходно као хроничар једног немирног времена мијењао себе, али није успијевао да промијени своје Кордунаше. Кад је био барјактар писања књиге КОТАР Војнић у НОР-у и социјалистичкој изградњи, многи су му приписивали „комуњарску“ острашћеност, а он је био само записничар једног времена, једне трагедије свог народа. Кад је описивао суштину грађанског рата крајем деведесетих прошлог вијека, прозваше га прочетничким елементом, а он је опет био само хроничар-записничар тог времена и паћеник попут већинског дијела нашег народа. Кад је описивао шверц и разне друге аномалије које су бацале љагу на храбру борбу кордунашких бораца, љагаше га, па му чак и физички пријетише, управо они који окаљаше свијетли лик кордунашког борца и који се обогатише у рату, стекоше некакве дипломе о „завршеним“ школама, иако таквих школа на Кордуну није ни било, а није било ни услова за нормално функционисање школског система. Мр Миле Дакић је оданост свом народу и његовој борби за опстанком платио неправедним утамничењем у казамату државе свог поријекла и највећег интелектуалног давања, у сад већ самосталној држави Хрватској, гдје га смјестише уз помоћ његових српских „пријатеља“. Своју невиност је доказао након неколико тамничарских година, али су оне оставиле дубоку рану у његовом, већ ионако рањеном срцу и помогле да нас напусти, а итекако нам је још увијек потребан, посебно његовој ћерки Драгани и удови Мири. Драги земљаци Кордунаши, ово је само дјелић разлога због ког треба да се сјећамо нашег Дакића, да и даље изучавамо његова објавњена дјела, да му се одужимо за све што је учинио за Кордун и да се изборимо да једна улица у Бусијама, Батајници…понесе његово име. Свима вам желим Срећне Новогодишње и Божићне празнике, добро здравље и срећнији живот у новим стаништима, а посебно желим све најбоље нашим сународницима који преживјеше страдање на Кордуну, или се касније вратише у своје опљачкане и девастиране домове.

Аутор: Миле М Бјеливук

Нема коментара

Напишите коментар