Дневник катастрофе
Организирали смо се као волонтери и обилазили људе по заселцима. Једино се у разговору с људима на терену може дознати истина, каже активист, хуманитарац и волонтер Данијел Павлић, аутор књиге „Потресне кронике“
У наклади Сисачке удруге за промицање алтернативне и урбане културе, у библиотеци „Театар пива“, крајем просинца 2021. године објављена је књига „Потресне кронике“ Даниела Павлића из Хрватске Костајнице, аутора више документараца, продуцента неколико фестивала документарних филмова, еколошког активиста, хуманитарца, дугогодишњег водитеља филмских дјелатности Дома културе Кристална коцка ведрине у Сиску, а данас водитеља ЕУ пројеката за умировљенике у сисачкој удрузи КАС.
На 188 страница, Павлић у форми дневничких записа, кроз 55 прича и 96 фотографија насталих у раздобљу од 28. просинца 2020. до 8. студенога 2021. године, доноси потресну исповијест о страдању, патњи и тегобним данима живота на Банији након потреса. Аутор је од првог дана несебично прискочио у помоћ онима чије су куће срушене или оштећене. Организирао је прикупљање и довоз хуманитарне помоћи до најзабаченијих села и заселака, тамо гдје службени пакети нису стизали. Колегијално је дочекивао новинарске екипе из земље и иноземства водећи их по банијским беспућима до заборављених и остављених људи. Свакодневно је о томе извјештавао пријатеље на друштвеним мрежама анимирајући их тако да се и сами покрену, дајући свима на знање да је помоћ коју су прикупили и послали отишла на права мјеста.
– Желио сам да све буде документирано и забиљежено, да сви исти дан сазнају коме је уручена њихова донација, како смо је тамо довезли, како су људи реагирали и што им је још потребно. Имао сам потребу написати тко нам је у тим пригодама помагао, тко одмогао, а тко гледао са стране и тко се све од новинара својим доласком на поприште трагедије заинтересирао за овај крај који је до тада био медијски изолиран и незанимљив – присјећа се Павлић.
Схватио сам да желе нешто сакрити од јавности. Онда сам почео позивати новинаре да им покажем што се стварно догађа
– Грађани су изгубили повјерење у институције па су умјесто њих звали појединце који су успјешно одрадили оно што су они требали – од прикупљања и довоза помоћи до кухања и дистрибуирања хране. Како су заказале државне институције чији службеници нису обилазили сва мјеста, схватио сам да само приватном иницијативом можемо обићи људе. Стога смо се организирали као волонтери и обилазили људе по заселцима. Једино се у разговору с људима на терену може дознати истина. Исто је и сада с обновом: изговор је да се није могло ништа више учинити због администрације. А онда размишљаш, добро, али тко води администрацију? Па иста та држава. Надаље, првих дана из Стожера у Сиску причали да није истина да је пукао насип на Сави, а за то вријеме ми смо с геолозима стајали у пукотини четири метара. Градила се премосница да не пукне до краја. Схватио сам да оно што причају није истина, да желе нешто сакрити од јавности. Онда сам почео позивати новинаре да им покажем што се стварно догађа – наводи Павлић. Људе није мјерио по томе тко је више страдао. Помоћ је добио сватко коме је била потребна.
– Нисмо гледали само потресом оштећене људе већ смо давали економски осиромашеним грађанима. Нисмо правили националну разлику и није нас било брига улазимо ли у села са српском или хрватском већином, те у чије куће. Неки су нам то замјерили па су поспрдно коментирали како бетер помаже бетерима. „Бетер“ је нетко тко није од никакве користи, израз је то за лијенчину, идиота, глупана, битангу, неспособњаковића и вуцибатину – сјећа се аутор књиге. Додаје како је било доста неправде, али није хтио губити енергију на негативне ствари него направити нешто позитивно.
Говорећи о књизи, сисачки пјесник, писац и књижевни критичар Синиша Матасовић истиче да су ријетки појединци на хрватској културној сцени способни подједнако квалитетно и успјешно бавити се волонтерским, хуманитарним, организацијским, активистичким и новинарским радом те притом своја проживљена искуства на књижевно валидан начин пренијети на папир.
– Даниел Павлић на позитиван начин показује да су и такве изнимке могуће. Пред нас простире дубоку хуману књигу која ће у свакоме узбуркати емоције, која никога неће оставити равнодушним, која ће у коначници, свијет учинити бољим – наводи Матасовић. Да књига доноси чисте емоције па уз њу можете и заплакати потврђује сисачки новинар и аутор предговора Александар Олујић.
– Сваки Даниелов редак и свака фотографија остављају утисак на читатеља који је немогуће избрисати. Свједочанство је то особног искуства и доживљаја катастрофе која сеже шире од порушених кућа, болније од попуцалих зидова, дубље од рупа што се отварају у земљи – истакнуо је Олујић на промоцији књиге у Сиску.
– Срушене куће, људи што су све изгубили, збуњена власт која нити зна нити умије одрадити оно због чега је ту, стари гријеси, празна обећања, небрига и увијек исте политике на Банији створиле су сценографију достојну Тарковског. У овој причи Сталкер је Даниел Павлић, он је водич кроз нашу зону. Иде тамо гдје нитко други неће, понекад сам водећи са собом одабране. Они не траже собу него се надају чуду – каже Олујић. Закључује да је књига документ времена и неучинковитости државе која је тотално заказала, али и „посвета људскости што живи у становницима најзабаченијих села, волонтерима из свих дијелова Хрватске, глумцима који су отворили срца судбинама страдалих и свима који су дали дио себе како би помогли“.
