Александра Новаков: Записи из Македоније 40 медаљона спознаје
Даме и господо, браћо и сестре, велико ми је задовољство што вечерас у Српској Атини могу да говорим о Старој Србији и Македонији, заправо о 40 медаљона које је саставио човек великог имена Милутин Станчић.
Шта Новосађани знају о Милутину? Једном је говорио у Матици српској где је представио рад свог својеврсног чеда, рад СПОНЕ. А шта је СПОНА, да ли то знамо, СПОНА је Културно информативни центар Срба у Македонији а Милутин је њен идејни творац. По вокацији професор македонске и јужнословенске књижевности, по знању ерудита, путописац, песник, по опредељењу хуманитарац, по рођењу Србин, по крштењу православац. Једном речју Милутин је национални делатник који брине све српске бриге и чије га све ране боле. Попут некадашњих српских прегалаца Милојка Веселиновића и Петра Костића, близак је идејама српских конзула у Скопљу и Приштини Владимира Карића и Светислава Симића, вицеконзула Бранислава Нушића или пак Милана Ракића. На трагу је писанија Станислава Кракова а мирише му и мастило Григорија Божовића.
Када сам, још у рукопису, пре две године прочитала ову књигу обузела ме је страховита туга, немоћ, по хиљадити пут била свесна велике неправде која се наносила и у континуитету траје, српском роду. Многи су разлози за такво моје осећање, пре свега спознаја да данас Срби у средишту српске средњовековне државе односно у нововековној Старој Србији немају никаква национална права. Пре свега, ако се Српкиња у Скопљу породи, дете не може да се декларише као Србин, то дете се нема где крстити, нема цркве и свештеника која би га по православним српским обредом крстила, нема школе на свом матерњем језику. Упознала сам Србе, Скопљанце, који се Србима осећају али не смеју да се тако јавно декларишу. Њихови родитељи су морали да промене презиме а славу у тајности славе. На литургију одлазе у Велику Хочу, Ораховац, Урошевац…
Чини ми се да су Срби у Северној Македонији у најгорем положају, у окружењу. Слободнији су Срби у енклавама по Метохији, који живе у потпуном окружењу иноплеменика, који их још кроз нишан гледају. Метохијци, Срби су слободни духом, одлазе у своје цркве, певају српске песме, имају школу на свом језику, поносни су и не скривају, нити могу да сакрију да припадају српском роду.
Шта се десило са Србима у Македонији који су српску војску 1912. године дочекали као ослободиоце а не као завојеваче, где су потомци оних Срба који су у Скопљу краља Петра Првог дочекали 1910. године, тада под Османлијама, као свог краља? Где су нестали Срби из Вардарске Македоније који су саградили модерно Скопље. Шта нам се с народом десило. Знамо да су многи страдали од руку бугарских егзархиста, пре ослобођења, за време Првог светског рата страдали од бугарских окупатора, као и за време Другог рата, бројке су колосалне, о чему и Милутин говори у овој књизи, али ипак нису побијени и расељени сви Срби. Где су они. Одговор је врло јасан, под страшним притиском комунистичких власти они су променили идентитет и створили су нову нацију. Оно што није пошло за руком Османлијама, у много векова окупације, бугарским егзархистима и бугарима окупаторима, успело је новим властима. Међу комунистима је и те како било Срба, додуше по рођењу…
Милутин нас кроз ових 40 драгуља, путописа, кратких прича, подсећа на то шта смо били, шта су нам преци у наслеђе оставили а где смо данас. Обилази данашњу Северну Македонију, уздуж и попреко, дивно и са много књижевносг дара описује пределе, реке, планине. Топло говори о становницима, о њиховом гостопримству, сиромаштву материјалном али и богатству духа. Пише о путевима стазама и багазама, пластично нам дочарава како данас изгледа живот сељана у Поречу, Бабуни, Зрзу и другим важним историјским топонимима. О свему овоме пише али заправо говори о великој српској несрећи, о народу који је изгубио идентитет, о гробљима и споменицима које готово нико не одржава и не брине о њима, сем појединаца, удружења и друштава, свеснијих чланова наше заједнице.
Александра Новаков на промоцији књиге Записи из Македоније у Градској библиотеци Новог Сада
Извор: СПОНА