Хрвати тврде да Срби присвајају хрватску културну баштину: Одричемо ли се дубровачке књижевности?

О томе је за “Глас Српске” говорио професор Филолошког факултета Универзитета у Бањалуци Душко Певуља који је истакао да је оваква реакција Министарства културе и информисања Србије израз незнања и самопорицатељског понашања које се у српске националне институције укоријенило у другој половини 20. вијека, у вријеме друге Југославије.

– Креатори поменутог закона и даље у српској културној политици слиједе сербокроатистичку филолошку платформу, односно заступају хрватске националне интересе. Зашто би се надлежно министарство или нека друга институција Србије у својим законима бавила питањем хрватске културне баштине – рекао је Певуља.

Додао је да они као да се извињавају Хрватима зато што је дубровачка књижевност интегрални дио српске књижевности.

– То је само за неупућене изненађујуће. За добронамјерне је збуњујуће то што хрватски европосланик тужака Србију Европској комисији зато што се самопонижава и сама распарчава своју културну баштину. Јер, кад се одричете онога што је ваше, они чије то није, по свим важећим филолошким критеријумима, траже све, па још и да вас понизе. Нажалост, Срби се читав вијек, у својој југословенској трагичној авантури, овако понашају. Необјашњиво је зашто то чине и данас – казао је он.

Певуља је истакао да је питање националног идентитета и обликовање културне политике један од најважнијих сегмената сваке национално одговорне политике те да српска политика то, нажалост, деценијама није.

– Без дубровачке српска књижевност није цјелина, из ње је истргнут један од најважнијих сегмената, баштина која је писана на српском језику. Пошто ми као народ кратко памтимо, а за то су одговорне највише националне институције, заборављена је и међу историчарима књижевности, а камоли међу онима који то нису, књига “Дубровачка књижевност” дум Ивана Стојановића. Нажалост, та књига још увијек није прештампана и то је главни проблем српске културне свијести, јер она у неким својим гестовима показује аутофагична обиљежја – објаснио је Певуља.

Нагласио је да одговорност за овакав однос према националној културној баштини сносе и потпуно анационални српски привредници.

– Пречесто нам се сервирају приче о социјално одговорним компанијама, које мрвице од својих профита одвајају за куповину садница или градњу дјечијих игралишта. Све су то задаци локалних заједница, а социјално одговорне компаније могле би бити и мало национално одговорне, па помоћи да се културом сјећања и одговорнијим односом према традицији супротставимо забораву, који пријети да нас прогута – навео је он.

Објаснио је да ће се српски народ овако правдати другима докле год се будемо одрицали онога што је наше.

– Ми смо једини европски народ који равнодушно гледа на крађу сопственог језика, на отуђење властите традиције и ми смо ваљда једини који се и сами одричемо онога што је од идентитетске важности за сваки народ. Одричемо се вишевјековне босанске и херцеговачке традиције у БиХ, па на чему онда да заснујемо свој идентитет данас у Републици Српској. Одричемо се латиничног писма на којем је настала трећина српског писаног насљеђа – истакао је Певуља.

Нагласио је да не смијемо заборавити ријечи Милана Решетара, Србина католика из Дубровника, који је у академијској бесједи у САНУ нагласио да су најстарији дубровачки говори, дакле почеци српске писане књижевности на народном језику, штокавски, односно српски.

– Невоља је што сва та одрицања представљамо као гестове од највишег националног интереса. Зар нам за све ово не могу бити поучни примјери односа Грчке и Бугарске према називу Македонија. Зашто су се ови народи и њихове државе неодступно борили за оно што је историјски њихово, е зато што посједују свијест о томе да се не крчми оно што одређује идентитет, у супротном, све је дозвољено – додао је Певуља.

Истакао је да не можемо да утичемо на то како ће сусједни народи да именују оно што су преузели из српске културе и уградили у своје идентитете, али можемо и морамо да то трајно сматрамо својим, а не да га се одричемо зато што га је неко други присвојио, па да се још извињавамо због тога. Додао је да се требамо постарати да вратимо оно што нам је неправедно одузето, али и за оно што смо сами даровали другима.

Значај

Певуља је казао да је крајем 19. вијека Дубровник био једно од најважнијих средишта српске културе у којем се његовала српска национална свијест.

– У Дубровнику се тада оснивају Матица српска, српска пјевачка друштва, те покрећу часописи. Најважнији српски књижевни историчари Стојан Новаковић, Павле Поповић, Тихомир Остојић и Јован Деретић сматрали су да је дубровачка књижевност интегрални дио српске. Србистичка свијест пулсирала је у српској култури и за вријеме трајања прве југословенске државе. Међутим, ту свијест покушала је преобликовати чувена едиција “Српска књижевност у сто књига”, из које је изостављена дубровачка књижевност. Тај гест био је противан српској филолошкој традицији. Нажалост, у редакцији ове утицајне едиције били су ауторитети попут Иве Андрића и Борислава Михајловића Михиза – рекао је он.