Нема обештећења за жртве у Груборима: Суд одбио сину одштету јер „није био особито близак с оцем“?!
Љетошња најава политичког врха да ће чланови обитељи цивила убијених у Груборима, које су 25. коловоза 1995. ликвидирали припадници Антитерористичке јединице Лучко, бити обештећени, насукала се већ на једној од првих судских пресуда коју су чланови обитељи покренули за накнаду штете због убијених чланова обитељи.
Миле Грубор, којему су 25. коловоза 1995. специјалци АТЈ Лучко убили оца Јову Грубора и баку Марију Грубор, стару око 90 година, покренуо је против државе парницу за накнаду штете због душевних боли које је претрпио због убојства оца и баке, али је суд његов захтјев за одштетом у висини од 295.000 куна у цијелости одбио и досудио му да мора платити 35.000 куна судских трошкова.
Привремена обустава
Прошли тједан, 17. ожујка, тако је пресудио Опћински грађански суд у Загребу, точније суткиња тог суда Иванка Брлетић. Пресуда је засад неправомоћна и Миле Грубор се у року од 15 дана на њу може жалити Жупанијском суду.
Миле Грубор је парницу за одштету покренуо у љето 2009., неколико мјесеци прије него што је хрватско правосуђе отворило истрагу против припадника АТЈ Лучко осумњичених за тај злочин. Како је након 2012. отпочело суђење за злочин у Груборима, Опћински грађански суд обуставио је одштетну парницу Миле Грубора до правомоћног довршетка казненог поступка.
У рујну 2019. Врховни је суд потврдио пресуду Жупанијскога суда у Загребу, према којој су оптуженици Фрањо Дрљо и Божо Крајина ослобођени одговорности за ратни злочин јер су свједоци на суду имали нападе амнезије, а материјални докази су уништени још 1995. године.
Но, истом правомоћном пресудом је недвојбено утврђено да су свих пет жртава у Груборима били цивили – старци и жене – да су убијени, а њихове куће запаљене само зато што су били Срби, да се злочин непобитно догодио у зони одговорности АТЈ Лучко на дан чишћења терена те да су припадници и челници специјалне полиције “направили срамотну конструкцију о измишљеном четничком нападу и бешћутно игнорирали ратни злочин против цивилног становништва”.
Но, ту суткиња Брлетић није стала, него је у пресуди навела да Мили Грубору не би досудила одштету чак ни у случају да су Дрљо и Крајина осуђени за ратни злочин јер “околности овог случаја не оправдавају исплату накнаде”. Суткиња, наиме, тврди да према њезиној оцјени “јачина душевних боли ни дуљина њихова трајања”, које је Миле Грубор трпио због убојства најближих, нису такви да би заслужио право на правичну накнаду од државе.
Телефонски контакти
А ево и зашто: Миле Грубор је, констатира суткиња, рођен и одрастао у Груборима, али се 1979. због посла одселио у Швицарску у којој отад живи. Изјавио је да је родитеље посјећивао зими или љети тијеком годишњег одмора и да их је посљедњи пут обишао 1992. након чега због ратних околности више није могао до њих.
Изјавио је да је оца телефонски чуо посљедњи пут 1994. године. Из тога, тврди у пресуди суткиња, “произлази да није имао чврсту везу с родитељима јер је овом суду несхватљиво да нетко своје родитеље, и то у вријеме ратних догађања, чак нити не назове кад их већ не може обићи у тако дугом раздобљу од можда и више од годину дана”.
Суткиња Брлетић Мили Грубору замјера и што се на суду није могао сјетити године кад су тијела његова оца и баке ексхумирана из масовне гробнице у Книну, обдуцирана па поновно покопана.
Замјера му и што је на њезино питање како се осјећао кад је дознао за смрт оца и баке одговорио да му је било тешко, “али без навођења детаља како се доиста осјећао и је ли због тога трпио душевне боли те у којем трајању”. Из свега наведенога суткиња је закључила да “јачина душевних болова” Миле Грубора “и њихово трајање не оправдавају правичну накнаду од хрватске државе све и у случају да су Дрљо и Крајина осуђени за ратни злочин”.
Провјерили смо како су у првој половици деведесетих функционирале телефонске везе у Груборима. Један од становника Грубора, који се 25. коловоза 1995. није затекао у селу па је остао жив, рекао нам је да је дио кућа у том селу у првој половици деведесетих имао уведене телефонске линије. Но, те су линије, каже нам, често данима, па и тједнима биле у прекиду због проблема с телекомуникацијским везама или због честих нестанака струје.
Обитељи које нису имале уведену телефонску линију могле су телефонирати или од сусједа ако је било сигнала и струје, или из најближе поште која се налазила у средишту села Плавно и била је 2,5 километара удаљена од Грубора. Била – јер је у акцији Олуја спаљена.
“Нема доказа да су криве хрватске снаге”
Према Закону о одговорности РХ за штету коју су проузрочили припадници хрватских снага, а након правомоћне пресуде којом је утврђено да су хрватске снаге одговорне за ратни злочин над цивилима, чланови најуже обитељи жртава имају право против државе ражити накнаду нематеријалне штете због претрпљене трауме и боли.
Суткиња Иванка Брлетић је устврдила како оптужени нису правомоћно осуђени за злочин у Груборима, но у потпуности је игнорирала онај дио пресуде у којем се наводи да су за злочин одговорни припадници АТЈ Лучко.
Устврдила је и да Миле Грубор уопће није доказао да су његов отац и бака жртве ратног злочина за који су одговорне хрватске снаге, него да су страдали у ратним околностима, у акцији у којој су се припадници АТЈ Лучко сукобили с “терористичком скупином”.
