Ни послије 28 година нема правде за убијене Србе из Пофалића

У нападу муслиманских јединица на сарајевско насеље Пофалићи у рано јутро 16. маја 1992. године убијено је око 200 цивила српске националности, а упоредо са ликвидацијом и протјеривањем српског становништва њихова имовина је опљачкана и спаљена.

Некадашњи министар унутрашњих послова Републике Српске Зоран Ђерић рекао је раније Срни да је Министарство унутрашњих послова /МУП/ прикупило потребну документацију и поднијело кривичне пријаве надлежном Тужилаштву БиХ, али се већ дуги низ година по том питању ништа конкретно није урадило.

То не треба ни да чуди, констатовао је он, јер Тужилаштво БиХ до сада ни по другим питањима и на другим мјестима гдје су почињени злочини над Србима није урадило готово ништа свих ових година.

“Не може бити помирења међу народима у БиХ све док надлежне институције не буду објективно оцијениле и казниле починиоце злочина који су чињени на свим странама у БиХ”, истакао је Ђерић.

Предсједник Предсједништва Борачке организације “Илиџански борац” из Источне Илиџе Горан Шеховац поновио је да је веома разочаран некоректношћу Суда и Тужилаштва БиХ према страдањима Срба у Пофалићима средином маја 1992. године.

“Они који су се заклињали да желе мултиетничко Сарајево починили су мучке злочине над невиним српским цивилима, а да за та своја недјела никада нису одговарали пред лицем правде. Сматрам да, због тога, дуго неће доћи до међусобног помирења у БиХ, односно све док муслиманске власти у Сарајеву не открију и санкционишу све оне који су чинили ратне злочине над Србима”, рекао је Шеховац.

Према његовим ријечима, мучки напад припадника муслиманских паравојних јединица “Патриотске лиге” и “Зелених беретки” на Србе у Пофалићима 16. маја 1992. године отворио је очи Србима који су живјели на подручју сарајевске општине Илиџа и који су успјели да се самоорганизују и пруже отпор нападу муслиманских фаланги, који је, такође, изведен и на њих.

“Шта би било на територији Илиџе, да Срби тада нису схватили да их чека судбина браће из Пофалића и да нису били будни и опрезни? Сљедбеници Алије Изетбеговића имали су намјеру да побију Србе, да сатру све што је српско, и то им је био једини циљ. И данас већина муслиманских лидера у Сарајеву не крије намјере да од БиХ направе исламску државу. Е, то им нећемо никада дозволити”, поручио је Шеховац.

Према подацима Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сарајевско-романијске регије, још је непозната судбина 21 лица српске националности из Пофалића.

Ова организација све вријеме, заједно са породицама жртава, покушава да утврди истину о несталим пофалићким Србима, али, при томе, стално наилази на проблеме и препреке, административне и политичке природе, које им стварају власти у Федерацији БиХ и Кантону Сарајево, а којима је циљ да прикрију стравичне злочине над сарајевским Србима.

О страдањима и прогону пофалићких Срба, те јасној намјери муслиманског политичког и војног руководства да направи етнички чисто Сарајево и БиХ свједочи и документарни филм “Пофалићи”, некадашњег новинара и уредника РТРС-а Сњежана Лаловића, који је данас директор Кинотеке Републике Српске.

“Филмови попут `Пофалића` налазе се у Југословенској кинотеци и остаће тамо у архиву као једно свједочанство, за које ће се неко некад интересовати. Наши филмови који говоре о злочинима почињеним над Србима немају баш велики пролаз, поготово на Западу. Истина остаје онаква каква је била пласирана од 1992. до 1995. године”, каже Лаловић.

Према подацима којима располажу надлежни органи из Српске, а који су били доступни и медијима, напад на Пофалиће припремили су командант Територијалне одбране БиХ Хасан Ефендић и локални старјешина Територијалне одбране Идриз Салко.

На десетине људи, само због хришћанског имена и презимена, ликвидирано је, а на стотине хапшено, брутално пребијано и терорисано. Од многобројних злостављаних жена, доказано је да су двије малољетнице силоване.

У акцији су учествовали одред “Пофалићи један”, чији је командант био Хабиб Идризовић, “Пофалићи два”, са командантом Јусуфом Лошићем и одред “Велешићи”, којим је командовао сада покојни Енвер Шеховић, док је на челу батаљона Војне полиције био Џевад Топић.

Прије напада, Пофалићи су свакодневно гранатирани, а по насељу је пуцано и из снајпера. У овим дејствима погинули су Славица Ђуровић и њене комшије Саво Марић и Обрен Пантовић, док је теже рањен Славичин муж Добро.

Од снајпера је страдао Рајко Савић, а послије убиства пензионисаног полицајца Млађена Братића, међу становништвом су завладали страх и паника. Братић је убијен 4. маја 1992. године у Горњим Пофалићима, а истог дана рањен је Драгомир Игњатовић.

Десет дана касније убијен је Рајко Савић, након чега је почео терор над српским цивилима, уништавање и пљачка њихове имовине, да би 16. маја у 5.30 часова, на насеље, које је било у потпуном окружењу, почео напад из више праваца – од Жељезничке станице, Фабрике дувана, Бућа Потока и Кобиље Главе.

Убијена је и Нада Васковић, а брачни пар Војислав и Марица Пикулић одведени су из своје куће и до данас се воде као нестали. Убијен је и брачни пар Савић – Мирко и Роса, затим Божидар и Љубица Елек, који су касније запаљени. Ликвидирани су и супружници Стана и Стеван Васковић, као и Вида Братић.

Злочин у Пофалићима однио је стотине живота, мада број никада није прецизиран јер су многи Срби с почетка рата тражили уточиште у већински српским Пофалићима, а многи се и данас воде као нестали.

Од оних који су преживјели ову голготу, многи нису вратили своју имовину, тако да и нису у могућности да отворено говоре о страдањима својих најближих јер страхују од опструкције и негативних реакција сарајевских власти на захтјеве за враћање имовине.

Преузето са: СРНА

Нема коментара

Напишите коментар