Нова опасност за Србе у Хрватској: Проверите друштвене мреже – можда сте некад окачили нешто српско!

„Користим ову прилику да пошаљем поруку нашим земљацима, сународницима, где год да живе: ако крећете у Хрватску, на посао, туристички, или да обиђете своја имања и породице, добро прегледајте своје профиле на друштвеним мрежама. У супторном можете завршити у затвору или са великим новчаним казнама.“

Овим речима правник и директор Документационо-информационог центра Веритас Саво Штрбац апелује на све Србе који планирају да пређу хрватску границу, а имају „сумњиве“ садржаје на друштвеним мрежама.

У њих спадају качење фотографије сопственог седмогодишњег сина са шајкачом на глави, бадњаком у руци и подигнута три прста, као и објављивање песама као што је „Ој Крајино мила мати“. Ове „субверзивне“ садржаје окачиле су две Српкиње, након чега су осуђене на 15 дана затвора и новчану казну.

Није споран закон него примена

Штрбац објашњава да су ове две Српскиње, као и многи други, кажњени по Закону о прекршајима против јавног реда и мира Републике Хрватске . Тај закон, као и сваки други, не прави разлику између припадника различитих националности, већ се односи на све који се понашају противно одредби његовог члана. У самом члану наводи се да: „Ко на јавном месту извођењем, репродуковањем песама, композиција или ношењем и истицањем симбола, слика и цртежа ремети јавни ред и мир, казниће се за прекршај“. То је једна општа норма која је, у неком облику, постојала још у комунистичком времену, и која у скоро идентичном формату постоји данас и у Србији. Сам закон није споран, објашњава наш саговорник, али проблем лежи у начину на који се његове одредбе тумаче.

Како ће се та одредба тумачити у пракси, то зависи од судске праксе и од тренутних околности. У комунизму су се по овом члану кажњавали они који су певали песме о Војводи Синђелићу или о Јури и Бобану. Данас се кажњавају они који спомињу Републику Српску Крајину, који спомињу борце, официре или било кога ко је био на српској страни, попут Ратка Младића, који спомињу припаднике четничког покрета, попут Момчила Ђујића, каже за Спутњик Штрбац.

Данас се не певају само песме, додаје он, што нас враћа на друштвене мреже, качење фотографија, објава, видео снимака. То јесте новитет у односу на забране из времена комунизма, али је зато све остало исто, каже Штрбац. Добијен је само један нови модел понашање на који се примењује нова одредба.

Томпсонизација Хрватске

Први забележен случај ове врсте санкционисања десио је још 2017. године када је Србин повратник кажњен затворском казном јер је на свој *Фејсбук профил окачио слику српског кошаркаша који је на себи имао националистичке тетоваже. Уследила је корона и затишје, да би се закон опет активирао од 2022. године. До сада је 30 Срба кажњено на сличан начин. У међувремену су донете и одређене измене закона, које су повећале прописану новчану казну.

Драстично је промењен овај члан у одредби о санкцији те 2022. године. До тада се предвиђао затвор до 30 дана, али новчане казне биле су симболичне. Максимум је ишао до можда 500, док се сад казне крећу од 700 до 4.000 евра. Када су ове измене донесене, сви су тумачили да су овако драстичне казне предвиђене како би се спречила употреба усташких симбола, у клопу опште усташизације или Томпсонизације Хрватске. Међутим, у пракси се показало да ће се примењивати управо против Срба.

Понека пријава против усташких симбола се и поднесе, али се то, по правилу, завршава ослобађајућим пресудама или симболичном санкцијом, док се Срби драстично кажњавају. До сада се није десило да је неки Мађар, Словенац, Бошњак, Црногорац реметио јавни ред и мир Хрвата – само су Срби кажњени по овом принципу. Сва њихова имена позната су „Веритасу“, али Штрбац објашњава да ти људи, из рзаумљивих разлога, не желе да се екпонирају.

Нема застаревање, забрана уласка у ЕУ

Застаревање постоји за тренутне прекршаје као што је пролазак кроз црвено светло, објашњава наш саговорник. Оног тренутка када возило прође кроз црвено и возач направи прекршај, почње застара тог прекршајног гоњења. За разлику од овога, садржаји са друштвених мрежа третирају се као трајни прекршаји . То значи да застара не наступа од момента качења објаве на профил, већ почиње да тече од момента кад је налогом суда наложено њено брисање, или кад је полиција открије и направи записник.

Врло је важно рећи и то где лежи месна надлежност за гоњење. Када направите прекршај у саобраћају, надлежан је прекршајни места где је направљен прекршај, а кад су у питању објаве, онда је надлежан било који суд на свету где се тај садржај може видети. Чим га окачите у Београду, он се истовремено види и у Аустралији, види се и у Америци и у Хрватској, тако да Хрвати сматрају да су они надлежни без обзира на то где се качило и кад се качило.

Сви који нису држављани Хрватске, као и тамошњи Срби који имају двојна држављанства, могу поред затвора и новчане казне добити још две забране – прогон из Хрватске и забрану уласка на читаво подручје ЕУ , од три месеца до неколико година.

Идемо до Стразбура!

Наш саговорник објашњава да у Хрватској постоји интегрисани систем и служба при Министарству унутрашњих послова у Загребу који су повезани са границом. Када Хрвати некога прате, односно када им је неки човек оперативно интересантан, онда они почну да га посматрају и одмах шаљу поруку кроз тај систем свим граничним прелазима, аеродромима, копненим границама… Чим таква особа дође на границу и скенирају му пасош, екран се „зацрвени“ и одмах сви знају да оперативно интересантно лице улази у Хрватску.

Одмах човека задржавају, а некада га и пусте да иде на одредиште, па га тамо сутрадан или за два дана приведу, ухапсе и одведу код прекршајног судије. То обично бива негде ноћу, а тада се изриче и казна. Људи се по правилу не жале. Кад им судија каже 15 дана затвора, они се не жале јер су оставили негде у колима, у апартману породицу, децу. Они желе да изађу што пре, а ако се жале, жалба иде на виши суд, тече време много дуже од тих 15 дана, а они ће ионако морати да одлеже изречену казну до краја.

Наш саговорник све саветује да обавезно поднесу жалбу, без обзира на то што можда тренутно није практично. Њу могу и својеручно написати на лицу места и то је начин доласка до виших судова у Хрватској. Када се тако прођу сви нивои, укључујући и Уставни суд, а они потврде одлуке нижих судова, онда се треба ићи и до Европског суда за људска права у Стразбуру, закључује Штрбац.