Одбор за дијаспору и Србе у региону одржао сједницу посвећену сјећању на жртве геноцида у НДХ

НЕОПХОДНО ОСНОВАТИ МЕМОМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР СРПСКИХ ЖРТАВА ГЕНОЦИДА


На сједници, одржаној 22. априла, чланови Одбора размотрили су једину тачку дневног реда, сјећање на жртве геноцида у Независној држави Хрватској, поводом 74 године од пробоја последњих јасеновачких логораша. Своје ставове о наведеној теми изнијели су др Душан Басташић, предсједник удружења „Јадовно 1941“ из Бањалуке, историчар проф. др Василије Крестић, Стефан Радојковић, секретар Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, Ненад Антонијевић, савјетник у Музеју жртава геноцида, преживјели логораши и чланови Одбора. Закључци са ове сједнице биће просљеђени највишим државним руководиоцима и институцијама.

У уводном дијелу сједнице Миодраг Линта, предсједник Одбора, истакао је да је 22. април дан када су 1945. године, посљедњи заточеници највеће фабрике смрти на Балкану, у Другом свјетском рату, Јасеновцу, извршили пробој. Навео је да је у ноћи између 21. и 22. априла, од преко хиљаду заточеника, њих око 600 кренуло у пробој, а преживјело је свега 117 људи. Истог дана, пробој је извршило 147 логораша у Кожари од којих је преживјело само њих 11.

 

МИОДРАГ ЛИНТА: ХРВАТСКА СЕ НИЈЕ СУОЧИЛА СА СВОЈОМ ЗЛОЧИНАЧКОМ ПРОШЛОШЋУ


Линта је истакао да  у Хрватској, од доласка Туђмана и ХДЗ на власт 1990. године, непрекидно траје процес рехабилитације геноцидне НДХ и усташке идеологије.

„Хрватска је још 1993. године донијела законске одредбе да се преживјелим усташама и другим припадницима геноцидне НДХ, као и њиховим породицама исплаћују пензије. Власт у Хрватској, између осталог, финансира десетине удружења која као своја обиљежја користе усташки грб са почетним бијелим пољем и усташки поздрав „За дом спремни”, финансира удружења која заступају антицивилизацијску тезу да је Јасеновац био сабирни и радни логор, финансира концерте једног од главних промотера усташтва, пјевача Марка Перковића Томпсона и сличне њему. Актуелна власт у Хрватској је донијела 2016. године срамну одлуку да Хрватски сабор поново буде покровитељ комеморације убијеним усташким злочинцима у Блајбургу, гдје се сваке године окупљају хрватски званичници и десетине хиљада Хрвата који жале за пропашћу НДХ“, рекао је, у уводној ријечи, Миодраг Линта, истичући да се Хрватска још није суочила са својом злочиначком прошлошћу, да није признала да је НДХ починила злочин геноцида над српским народом, није изразила кајање над српским жртвама и није затражила опроштај.

Др Душан Басташић, председник Удружења Јадовно из Бањалуке, рекао је да на овом састанку не треба да се говори само о жртвама Јасеновца већ и о другим стратиштима у НДХ. Треба да се сјећамо свих раније основаних логора од којих је на почетку рата био најстравичнији онај у Госпићу чије је име и носио, али се то касније свјесно прећутало, па се само помињу јаме по Велебиту у које су свакодневно бацане убијене и масакриране српске жртве.

Басташић је нагласио да Република Србија, односно српско друштво у цјелини до данас се није терминолошки одредило према злочину геноцида који је почињен над православним Србима од стране Независне државе Хрватске. Док су Јевреји геноцид над својим жртвама назвали холокауст и док су Роми и Јермени, такође, увели терминологију која је планетарно позната за геноцид извршен над овим народима, Срби и даље немају термин за геноцид почињен током Другог свјетског рата од стране Независне државе Хрватске. Рекао је да је на Скупштини удружења Јадовно донесена одлука да се поменути геноцид именује као „покољ“ и да је зато добило подршку више историчара, али и одређеног броја удружења.

Миодраг Линта је навео да термин „покољ“, као назив за геноцид над српским народом, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске, оцијенио као неподобан. Наведена институција сматра да и даље треба да се користи појам геноцид за незапамћени масовни злочин који је извршен над српским народом током Другог свјетског рата у НДХ, јер би српски научници пред међународном јавношћу тешко могли одбранити ставове о страдању српског народа у НДХ, а то не назвати геноцидом. Друга ствар на чему инсистира ова институција, је да би тиме ојачали регионалне и међународне факторе који желе протежирати идеју да се средином 90-их на подручју БиХ десио геноцид од стране српског народа.

 

ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ: И ДАЉЕ СЕ ДОДВОРАВАМО ОНИМА ШТО СУ НАМ УЧИНИЛИ ЗЛО И КОЈИ НАМ И ДАЉЕ ЖЕЛЕ ЗЛО


Историчар проф. др Василије Крестић, истакао је да Република Србија не може да понуди подобна решења за најопштија питања попут термина којим ће се именовати почињен догађај, те да у Србији не постоји ни један меморијали центар за жртве геноцида, док Јевреји у свијету имају 17 таквих центара подигнутих за жртве Другог свјетског рата.

Крестић је навео да ће и Старо сајмиште, које би требало бити претворено у меморијални центар, у ствари бити више центар холокауста,  него геноцида над другим жртавама фашизма у Другом свјетском рату, прије свега српским. Тако да ће геноцид у Јасеновцу и широм НДХ над српским народом остати у другом плану и неће имати толики значај, што говори о нашој недовољној посвећености српским жртвама Другог свјетског рата. Подсјетио је да се ми стално устежемо да изнесемо праву истину, а да је лично осјетио шта значи када се таква истина изнесе, као што је он урадио у својој књизи „Геноцидом до Велике Хрватске“, објављеној за вријеме комунизма. Крестић је истакао да је чињеницама доказао, не да је хрватски народ геноцидан, него да је хрватска политика у својој основи геноцидна.

„Нажалост, све то остаје у запећку. Наше друштво, наш народ, наши политичари, од времена Јосипа Броза до данашњег дана, немају интерес да се то питање постави на прави научни начин. Немају обавезу према жртвама, не осјећају ту обавезу према жртвама, а ја сам је осјетио. Мени нема приступа у јавним медијима, резултати мојих истраживања не могу стићи до јавности, ми и даље желимо да његујемо братство и јединство кад са друге стране добијамо оне усташке покличе и разбијање табла исписаних ћириличним писмом. Ми се и даље додворавамо онима који нам желе зло, који нам чине зло и не одустају од зла“, рекао је, између осталог, проф. Крестић посебно наглашавајући да ми морамо да имамо свој меморијални центар који ће бити посвећен српским жртвама геноцида, али и свим осталим жртвама од балканских ратова до данас.

Стефан Радојковић, секретар Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, поздравио је присутне у име владике пакрачко –славонског Јована, који је био спречен да због обавеза присуствује овом састанку јер се налазио на комеморацији која се одржава истог дана у Млаки, говорио је о активностима којим се Одбор, састављен од 11 чланова, бави.

Радојковић је рекао да се сви они воде завјетом остављеним од стране владике Николаја Велимировића, да се српски народ не свети за неправду која му је учињена, већ да не заборавља и учи из својих искустава, да се празнују Новомученици јасеновачки и да се међународној заједници документују научне чињенице, односно да се свијет упозна са страдањем српских мученика.

„Ми, сваке године, 22. априла обиљежавамо страдање у логору Јасеновац у селу Млака, а почетком септембра у Манастиру Јасеновац. Желимо да свијету објавимо наша истраживања држећи се апсолутно научних принципа. Зато преводимо наше радове на стране језике и прослеђујемо научне публикације широм свијета, држећи се, прије свега, чињеница“, рекао је Радојковић, захваљујући се и институцијама Србије које помажу овај Одбор, а посебно је истакао добру сарадњу приликом изложбе о Јасеновцу одржане у Уједињеним нацијама.

Ненад Антонијевић, савјетник у Музеју жртава геноцида, и члан главног Одбора удржења логораша Јасеновац истакао је да се дан пробоја обиљежава још од 22. априла 1992. године, када је и фактички почео да ради овај музеј. Зачетник те идеје био је његов први директор др Милан Булајић који је, између осталог, био међународни стручњак за геноцид, интернационални експерт за изучавање геноцида са гледишта међународног права, историчар и историограф геноцида, и југословенски дипломата у области међународних односа и међународног права.

Музеј ће и ове године у више градова Београду, Апатину и другим мјестима, обиљежити овај дан. Планирано је да изађу два годишњака који се баве страдањима жртава, од којих је један изашао 21. априла и у њему се између осталог говори о страдању у Јасеновцу, док би други требало да изађе 21. октобра.

„Свјесни смо да је једна од најболнијих тема у историји српског страдања затирање спроведено као државни злочин у Независној држави Хрватској 1941–1945.  године, да је трагедија у систему концентрационог логора Јасеновац рана непреболна. Свјесни смо да то није на прави начин ни објашњено, нити истражено. Познато је да Музеј геноцида, мада институција од националног значаја, нема услове као што их има Јад Вашем у Јерусалиму. Стога су наши резултати веома скромни, али показују да су остварени на научноистраживачким правилима. Музеј нема свој изложбени простор, има запослених шест радника и са тим кадром тешко је испратити ову врло комплексну материју“, истакао је Антонијевић, а на примједбу проф. Крестића да се од смрти др Милана Булајића ништа није урадило на даљем пописивању српских жртава, рекао је да је то заиста тешко од њих очекивати баш због броја запослених и радних задатака које обављају.

 

СЛАВКО МИЛАНОВИЋ: ХОЋЕ ДА ИЗЈЕДНАЧЕ ЖРТВР И КРВНИКЕ


 Предсједник Удружења логораша Јасеновац Славко Милановић, са шест година постао је заточеник најмонструознијег концентрационог логора у Европи. На почетку свог излагања истакао је да преживјеле логораше и њихове потомке много више боли и вријеђа повампирење усташтва у Хрватској и начин на који га Европска унија толерише, него ране које носе у себи из времена страдалништва.

„Нас четворо преживјелих који смо овдје и те како се сјећамо тог страшног поздрава за Дом спремни, јер смо га лично слушали и гледали оне који су га узвикивали. Ми смо против умањења жртава у Јасеновцу и просто је немогуће прихватити начин како то раде хрватске власти и што они тиме покушавају. Дефинитивно хоће да изједначе Блајбург и Јасеновац, заборављајући да су ти из Блајбурга чинили злочине убијајући у Јасеновцу дјецу, жене и старце на најсвирепији начин.  Не могу они никада бити ослободиоци, они су крвници и губитници. Кад су тај усташки поклич ставили на спомен плочу у Јасеновцу,  то није наишло на осуду хрватских власти, што говори о директном ниподиштавању жртва Јасеновца и излази из оквира здраве памети“, рекао је Милановић, а потом се осврнуо на активности везане за рад Скупштине Србије о њиховој иницијативи о осуди тих стравичних злочина.

„ Једна од најважнијих иницијатива нашег удружења је да Народна скупштина Републике Србије донесе Декларацију о осуди геноцида у НДХ. Лично смо скупили 2016. године, преко 50 хиљада потписа и предали смо то уз посредовање господина Арсића Народној скупштини. Када смо питали предсједницу Мају Гојковић шта се дешава са том иницијативом рекла нам је да није упозната са њом. Република Српска је донијела такву резолуцију, па се ми логораши питамо кога се посланици нашег парламента плаше да усвоје исту или сличну декларацију коком се усуђује овај геноцид“, закључио је Милановић.

О томе зашто декларација није донесена говорио је и Милинко Чекић, почасни предсједник члан УО Удружења логораша и потомака систем логора Јасеновац, нагласивши да је то пуни назив њиховог удружења. Имао је пет и по година када је био у Козарском збјегу и са 68 хиљада сународника дотјеран у систем логора Јасеновац. Након Јасеновца, са породицом, је депортован у Грубишино Поље, а након тога враћен у Јасеновац са породицом. Ту су он и његове двије сестре одвојени од мајке и депортовани у дјечији логор Сисак, а већина дјеце преживјела је захваљујући Дијани Будисављевић.

Чекић је истакао да се ове године обиљежава 60 година од постојања удружења.  Тим поводом је изашла књига која говори о његовом раду и њиховој борби, како је рекао, против вјетрењача и невидљивих сила које су од 1945. године до данас, присутне у Србији, и које напросто спречавају да се истраже све жртве и сазна права истина о систему логора Јасеновац. Логораши сматрају, нагласио је Чекић, да се на Старом сајмишту никада неће направити Меморијални центар, из више разлога, а један је и тај што је то земљиште веома скупо и као да неко чека да се о овој теми престане причати па да се оно пренамјени у друге сврхе. Када се говори о овом логору, Чекић је рекао, да је овдје, поред Јевреја, страдао и велики број Срба. Многи и не знају да је скоро 12 хиљада Срба у овај логор дошло из Поткозарја и да постоји списак тих људи који нико неће да објави. Подржао је идеју да се донесе Декларација у којој би се страдања Срба у НДХ прогласила геноцидом и додао да је скоро 55 хиљада потписа предато Скупштини Србије да подржи ову иницијативу и изгласа је на сједници парламента. Жао му је што није усвојен приједлог удружења да се један дио обале уз Саву зове „Кеј јасеновачких жртава“, а такође, што у Београду нема ниједног споменика страдалој дјеци логорашима. Подсјетио је да је у свим српским ратовима страдало много дјеце, а да осим споменика дјетету страдалом од Турака код Чукур чесме и малој Милици Ракић, жртви НАТО бомбардовања, не постоји других споменика посвећених страдалим малишанима.

 

СЊЕЖАНА ДРАГОСАВЉЕВИЋ: УДРУЖЕЊЕ НЕМА ОСНОВНЕ УСЛОВЕ ЗА РАД , А ПОСЉЕДЊЕ ДВИЈЕ ГОДИНЕ ДРЖАВА НЕ ФИНАНСИРА НАШЕ АКТИВНОСТИ


Сњежана Драгосављевић, потпредсједник Удружења логораша Јасеновац и потомак логораша, истакла је да је удружење ове године поводом 60 година рада израдило споменицу удружења.

Логораши су се раније окупљали, али тек када су видјели да држава ништа не предузима. Четрнаест година након пробоја су се правно организовали. Прва од иницијатива је било да се бар у Јасеновцу подигне споменик, јер тамо није било ништа по чему се могло препознати да је тамо био концетрациони логор. Остала је празна пољана, јер се непосредно послије рата све на перфидан начин срушило, тако што је људима из околине речено да узимају цигле и други материјал и њиме обнављају своје куће.

„Од кад су почели да се удружују, логораши су имали проблем са односом државе према њима. Од свог оснивања, удружење нема основних услова за рад, почев од фиксног телефона, па до простора у коме ради. Користимо простор СУБНОР-а, петком од 10-12 часова, и уз сву захвалност, али већ неко око пола 12 дође да нам куцне и каже да наше вријеме истиче“ истакла је, најбаналније проблеме, Снежана Драгосављевић, са којима се удружење сусреће.

Навела је да су, на примјер, посљедње двије године одбијени њихови пројекти од стране Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, у којима су тражена најминималнија средства како би они могли спровести неке своје активности рачунајући у то и одлазак на комеморацију у Јасеновац који су и ове године платили из својих личних средстава. А да све то још изгледа тужније, тражена средства на годишњем нивоу не прелазе 500 хиљада динара. То је можда најбољи примјер како се држава односи према преживјелим логорашима, али и свим другим српским страдалницима у Независној држави Хрватској, сматра Богосављевић.

Своје виђење о томе шта би требало урадити на побољшању услова рада, изнио је и Ранко Бујић, члан УО Удружења логораша Јасеновац, посебно нагласивши да би приоритет требало да буде изградња Меморијалног центра за жртве не само геноцида у НДХ, него све страдалнике у ратовима које је водила Србија. Бујић сматра да је то тежак и захтјеван посао, али да су жртве и инвалиди рата, као и њихови потомци који његују традицију својих предака, у најмању руку толико заслужили. Овај центар мора бити едукативан да генерације које долазе сазнају историју свога народа, како им се нешто слично не би поновило. Други разлог, сматра Бујић, је тај што би тиме спречили да истину о нашем страдању износе наши непријатељи и потомци оних који су нас истребљивали.

Јелена Радојчић, дјевојачко Бухач, члан УО Удружења логораша Јасеновац, рођена је у селу Јабланац надомак Јасеновца. Када је јуна 1942. године ухапшена и са својом породицом дошла у Стару Градишку имала је само осам година. Присутнима је прочитала свој говор који нећемо препричавати, јер сматрамо да завређује да буде објављено у цијелости што ћемо учинити у наредном броју листа „Српско коло“.

Од чланова Одбора, осим Линте, у дискусији је учествовао и Александар Чотрић, истичући да се мора пробити зид ћутања и да се о оваквим злочинима не говори само једном годишње приликом обиљежавања пробоја логораша у Јасеновцу. Навео је примјер страдања Јермена, гдје је 1915. године побијено њих један и по милион, од укупно три милиона колико их је било. Они су успјели да за геноцид, који су над њиховим народом учинили Турци, сазна читав свијет, али превасходно њихови потомци. Изграђен је и Меморијални центар, сви медији о томе пишу, а они електронски имају посебан знак на екрану у дану када се обиљежава овај злочин. Можда је то пут којим би требало да иде и наша држава, сматра Чотрић.

Миодраг Линта је, на крају сједнице, рекао да ће до наредне сједнице Одбора бити припремљени закључци у вези оснивања Меморијалног центра српских жртава геноцида НДХ, усвајање Декларације о геноциду над Србима, Ромима и Јеврејима у НДХ и други који се односе на његовање културе сјећања на незапамћено и масовно страдање нашег народа у НДХ. Одбор ће на својој 16. сједници усвојити закључке који ће такође бити објављени у „Српском колу“.

Текст и  фотографије:
Жељко ЂЕКИЋ


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк