Одржан помен славном српском јунаку сердару Јанковић Стојану
У Храму Светог Великомученика Георгија на Бановом брду у Београду, 30. августа 2025. служен је помен славном српском јунаку и најпознатијем ускоку из Северне Далмације (предио Равних Котара и Буковице) сердару Стојану Јанковићу. Ове године навршило се 328 година од погибије најславнијег српског ускока чије је јунаштво трајно записано на страницама српске историје. Ово је деветнаеста година како се парастос организује, и сваке године (осим једне за вријеме епидемије корона вируса) други је домаћин овог дружења. Ове године улогу домаћина имао је Миле Кнежевић.
Парастос је као и претходних година служен у Храму Светог Георгија на Бановом брду. Након тога поштоваоци Стојана Јанковића наставили су дружење у ресторану Узелац
Професор Обрад Зелић изразио је задовољство што су се и ове године окупили и поздравио све госте, те замолио присутне да се јаве домаћини за наредне двије године.
Као домаћин за 2026. годину пријавио се Марко Дукић, а за 2027 Мирко Узелац.
Овогодишњи домаћин Миле Кнежевић поздравио је све присутне и захвалио им се што су дошли.
– Радимо на томе да укључимо младе људе, ја сам позвао историчара др Милана Гулића који је тренутно у Америци и није могао да присуствује овом дружењу, али радо жели да нам се придружи. Врло је важно да млади људи преузимају парастос и дружење. Ту смо да се допуњујемо, договарамо, многе од вас сам и сам позвао и питао за савјет.
Србољуб Зорица читао је стихове у којима је опјеван Стојан Јанковић, као заштитник потлаченог народа и као непобједиви борац против Турака.
– И данас српске народне пјесме ускочког циклуса пјевају о поносу српског рода, до части и угледа постојбине славног јунака ускока Стојана Јанковића, до манастириа Крупа, Крке, Драговића. Био је српски Одисеј који је придобио своју Пенеолопу, Јелу, пјесмом која запљусну душу вољеној. Стојан као прогнаник из турског затвора је риједак мотив у епској поезији који у двору затиче свадбу своје Јеле која га препознаје у пјесми, али он за разлику од грчког Одисеја младожењи даје своју сестру, умјесто своје Јеле. Ласно ћемо ако јесмо људи.
Нажалост, недавно се упокојио њихов земљак Гојко Иванежа, који је био редован на овим окупљањима. Присутни су му одали пошту минутом ћутања, а предсједник ДИЦ Веритаса Саво Штрбац рекао је неколико ријечи о Иванежи.
– Сваке године је био са нама на овом окупљању. Рођен је 1954. године у селу Заград у општини Бенковац. У Бенковцу је завршио гимназију, а Економски факултет у Суботици, па се вратио у Бенковац гдје је радио у гимназији најприје као професор, а онда је прешао да ради као комерцијалиста у фабрику у склопу Средњошколског центра. У току рата је прешао у фабрику обуће, некада Југоспластика, а у току рата названа Асерија. Разговарао сам са њим два дана прије него што је преминуо. Био је у друштву тада са Брацом Матићем и Сашом овдје присутним. Гојко је дружељубив, поштован и омиљен у друштву. Током разговора, шалили смо се као и увијек, без задршке. Нажалост, тог 18. августа срце га је издало. Сахранили смо га прије 8 дана на Лешћу, било је много Бенковчана и његових пријатеља да га испрати. Иза њега су остала два сина.
Др Момчило Суботић из Ислама Грчког, недалеко од Куле Јанковић Стојана, прочитао је пјесму у којој се између осталог наводи да су сердари понос Далмације и чувари српске историје.
Представио се Рајко Шуша који израђује народне ношње, букаре, капе и друге традиционалне предмете.
Марко Дукић један од оснивача дружења са господином Срђаном Воларевићем, Стевом Вукшом, такође је поздравио скуп.
– У последњих година видим једну врсту осипања. Претпостављам да овом нашем дружењу старом 15 година треба „убризгати свјежу крв“. Мало људи видим са подручја Грачаца, Книна, Обровца. Ако се окупљамо поводом пааастоса Сердару Јанковић Стојану, морамо имати на уму да он није био сердар само Ислама Грачког и Равних Котара. Тај простор је шири. Требало би да за сљедеће окпљање скупимо људе са малоприје набројаних подручја. Ово је веома лијепо окупљање, па га морамо у будућности освјежити. Такође је добро да упознамо и нове људе које би се представили.
Ово пријатељско и завичајно окупљање употпунио је и млади гуслар Огњен Андрић, већ добро познат међу далматинцима и Крајишницима.
СЕРДАР ЈАНКОВИЋ СТОЈАН
Сердар Јанковић Стојан (око 1635–1687) рођен је у Жегару као други син сердара Морлака Јанка Митровића – од Котара Јанка и има велики значај и у историји и у народној традицији, јер спаја стварну историјску личност са епским јунаком. Био је један од најпознатијих ускочка и хајдучких војвода XVII вијека. Истакао се у борбама против Турака у Кандијском (1645–1669) и Морејском рату (1684–1699), на страни Млетачке републике. Као сердар (врховни старјешина) водио је ускочке и граничарске чете и био један од главних војних ослонаца Млечана у Далмацији. Својим подвизима ушао је у историјске записе, а у народу у живо сећање као бранилац хришћана од османске власти, постао симбол отпора и борбе за слободу. Као војвода који је поријеклом из народа, био је ближи обичним људима од великаша и властеле. Зато је народ у њему видио свог заштитника и узор. Његово име и дјело преносило се као примјер храбрости и непоколебљивости, што је ојачавало националну свијест и у каснијим вијековима. Погинуо је у боју 23. августа 1687. године очекујући помоћ на Дувањском пољу. Према легенди сахрањен је у цркви насеља Будим близу Ислама Грчког.
У народним песмама Јанковић Стојан није само историјски ратник него и епски јунак: неустрашив, праведан, одан саборцима и вери. Песме га приказују као осветника за страдања српског народа, као хероја који носи колективне тежње за правдом и слободом. На тај начин постао је један од најсвјетлијих ликова хајдучко-ускочког циклуса. Представља спону између усменог песништва и историјске стварности, доказујући колико је народна епика дубоко везана за историју.
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун
