Oдржана промоција деветог броја Книнске Крајине, сјећање на Јована Радуловића и Небошу Деветака и Сребрни прстен Милошу Кордићу
ВИДОВДАНСКА СВЕЧАНОСТ КРАЈИШНИКА
До прије неку годину СКД „Зора“ Книн – Београд, заједно с Удружењем Срба из Хрватске у Београду и Завичајним клубом „Книнска крајина“ су поводом Видовдана организовали манифестацију „Од Спасовдана до Видовдана“, а такав низ културних приредби су се, често, протезале и на јулске датуме, Ивањдан, Петровдан, све до Илиндана.
На Видовдан је посљедњих десетак година свечано код цркве, сада манастира Лазарица на Далматинском Косову код Книна, а уочи празника одржава се академија у организацији СКД “Просвјета” подобор у Книну. Видовдан наставља да живи као датум који у Книнској крајини још од 1889. године има посебан значај
Финансијски услови одредили су да се окупљање Крајишника у Београду одржава сада на сами Видовдан, па је он и данас централни дан у календарској години. Временске неприлике и Свјетско фудбалско првество одредили се да се Видовданска свечаност Крајишника одржи умјесто 28. јуна, сутрадан, 29. јуна.
По традицији устаљеној неколико посљедњих година тада је уз додјелу Сребрног прстена Умјетничког братства манастира Крка, промоција новог броја годишњка Книнска Крајина и пјеснички програм. Овог пута крајишки Видовдан био је у знаку омажа недавно преминулом књижевнику Јовану Радуловићу.
О животу и дјелу Јована Радуловића текст је за нови, девети број Книнске Крајине написао је проф. др Душан Иванић, који је извршио и избор Радуловићевих приповједака. На Видовданској свечаности, којој су присуствовали Радуловићева супруга и син, о књижевном ствралаштву Јована Радуловића говорила је Кистањка, проф. Наташа Булатовић дјевојачки Мандић, сада библиотекар у Београду.
У овом годишњаку уз подсјећање на преминулог пјесника Небошу Деветака, рођеног на Банији, објављен је и кратак избор из Деветаковог стваралаштва.
Текстове објављене у новом броју „Книнске Крајине“ представио је редакције овог годишњака Бенковчанин, др Милан Гулић, из Института за савремену историју у Београду. Он је посебно истакао текстове проф. др Душка Певуље о Сави Мркаљу, пјесника Здравка Крстановића о поријеклу Петра Прерадовића, др Милоша Црномарковића о книнској Препарандији (учитељској школи), Јове Бајића о неколицини аутора који су у исто вријеме сарађивали и са Србскодалматинским магазином и са Босанском вилом, у два часописа која су имала велике књижевне и историјске улоге.
Стваралаштво Милоша Кордића (рођен у Комоговина на Банији, 1944. године) представио је др Илија Смиљанић. О признању Сребрни прстен Умјетничког братства манастира Крка, о зачецима окупљана ликовних умјетника, пјесника и других стваралаца у том древном манастиру, о досадашњим добитницима тог високог признања, као и плановима и будућим акцијама СКД „Зора“ Книн-Београд говорио је Никола Церовац.
Примајући Сребрни прстен, Кордић је рекао да му је тешко да говори „о ономе скромном у свом раду за које сте ме даровали овим вриједним признањем. Али ћу рећи: хвала вама, домаћинима – Зори, Удружењу Срба из Хрватске и умјетничком братству – које сте у томе што сам радио, па нешто и урадио, нашли нешто што заслужује то признање, мени тако зачудног имена: Сребрни прстен Умјетничког братства манастира Крка“.
Кордић је истакао како има срећу што се родио и живи у богатом језику, као и у предјелима доброте, поштења и храбрости народа коме припада. Додао је да је то „у оном дијелу православне духовности која је изњедрила немањићке манастире Крупу, Крку, Драговић, па касније Гомирје, моју родну Комоговину, срушену по наредби Марије Терезије 1777. године, јер била је центар буна“.
Говорећи о богатству језика у којем је рођен, навео је да је то језик Захарија Орфелина, Огњеслава Утјешеновића Острожинског, па Доситеја и Вука, који су на путевима за Лику, за Далмацију и њену Буковицу и у његовом родном селу боравили, па у космополитском језику Павла Соларића, језику Саве Мркаља. „ И не само у његовом језику, него и у словима наше ћирилице, словима која је нама, касније, створио овај мудри и за српску писменост непроцјењиво заслужни а тако напаћени човјек. Причињавало је радост да растем уз поезију Петра Прерадовића, уз усмена казивања о нашем Николи Беговићу, уз прозу Симе Матавуља, Милана Прибићевића, драме Петра Петровића Пеције… па све до прије и послије Другог свјетског рата генерација Милана Кашанина, браће Мицић, Влада Деснице, Владимира Поповића, Григора Витеза, Војина Јелића, Милана Ножинича, Драгана Божића, Светозара Бркића, Луке Штековића… својих ближих и нешто даљих а упокојених исписника: Јована Радуловића, Небојше Деветака, Бранислава зељковића, Јелене Бујинац, Милана Милишића, Драгана Кордића, Милана Мирића…“.
Кордић је обраћање завршио поруком: „Поштовани пријатељи, прогнани јесмо, али своју историју, културу, традицију, свој језик и ћирилично писмо, своје обичаје, своју баштину коју смо понијели и овдје већ нешто и стекли – ако их не будемо чували, и не само ми, него и они од наших који су остали а нека им је драги Бог на помоћи, прогнаћемо се… из себе самих- само ми. И неће она бити заборављена, заборављени ћемо бити ми“.
Жељко Ђекић