Окупили се ученици из основне школе из Цвијановић Брда са Кордуна
Ученици из основне школе из Цвијановић Брда доказали су да иако су прошле деценије откако су напустили школске клупе, то што су одрастали заједно чини их блискима за цијели живот.
С тога није им требало много времена од идеје да се окупе, па до реализације тог окупљања. Имали су и праву особу која ће све те замисли да спроведе у дјело.
Ствар у своје руке је узела Бранка Булић, и окупила своје пријатеље и земљаке у ресторану Фламинго 19. октобра 2024. године. Дошли су из Ниша, Врњачке Бање, Крушевца, околине Београда…
Колико год да их се скупило били би задовољни, али их је све изненадило што их се окупило преко осамдесет. Дошли су чак и један наставник и наставница, којима је прво запослење било у Цвијановић Брду и тамо су остали преко двије деценије.
Било је то вече пуно емоција, предивних и дирљивих сусрета, загрљаја, пјесме, смијеха и суза. Многи се нису видјели откако су напустили школске клупе, па им је много требало да препознају једни друге.
Школа је саграђена још прије Другог свјетског рата. Један од зидара је био и дјед Бранке Булић који је своје име уклесао у један камен. Послије рата прво је имала прва четири разреда, послије свих осам, иако им је главна школа била у Вељуну ОШ Радош Вујичић.
Сада је школа у јако лошем стању и пропада, сала која је била крај школа је срушена. У селу постоји и споменик жртвама у антифашистичкој борби на којем су исписана имена страдалих . Нажалост, становника више нема, па је самим тим овај сусрет драгоцјенији како би се сачувала успомена на Цвијановић Брдо и дивне људе који су живјели у њему, или тамо закорачили у свијет образовања.
Најстарији члан Владо Вучковић је добио пригодан поклончић као знак пажње. Најмлађа ученица има сада 51 годину, Светлана Селена је добила бомбоњеру.
Бранка Булић већ дуго година труди се да у Кордун- изворној групи очува културу и традицију Кордунаша.
– У суштини било ми је битно и код овог дружења да се подсјетим нашег говора. Када се игра, како се игра. Све сам са задовољством отпратила. Сви смо се вратили том изворном говору то вече, па и они који говоре екавицом. Толико смо се насмијали присјећајући се неких заборављених ријечи. Присјетили смо се и људи којих више нема, које смо све упамтили по неким посебним само њима својственим карактеристикама. Сви су се јако обрадовали наставници, јер остали нису знали да ће доћи.
Булићева се са сјетом присјећа тог времена када су живјели у слози, сви једни другима били блиски. Када крене вршидба, не стаје се док се свима не изврши жито
– Како комбајн иде, тако и ми дјеца за њим, док се све не заврши. То је сада незамисливо. Свако је код сваког био у кући, знао му родитеље, баку и дједа.
Музику нису хтјели, само тамбуру и хармонику како је то некада било. За тај дио штимунга је била задужена Кордун – изворна група.
Дуго су сви били под утиском, емоције данима и недјељама нису попуштале. Радују се сваком новом сусрету и трудиће се да ово окупљање постане традиција. Када не могу у Цвијановић Брдо и на свој Кордун, бар да се на једно вече врате у период велике среће.
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун
Фото: приватна архива
