Опроштај Недељке Бабић – Момчиловић од сликарке Бранка Мраовић
Још један добар човјек преселио се у вјечност. Своје уморне и напаћене очи склопила је наша Бранка, сликар, хуманитарац и изузетна особа.
Рођена је 16.октобра 1950 у Котору. Живјела је у Сплиту, Загребу, Карловцу, Чемерници, Београду, Добановцима. Школовала се на филозофском факултету у Загребу. Склоност умјетности осјетила је врло рано и у том је правцу, поред хуманитарног и преводилачког рада, усмјерила свој живот.
Насликала је преко 1500 слика, уља и цртежа, учествовала је на бројним самосталним и колективним изложбама. Сликарска икона Кордуна, креативна и инвентивна, изузетно талентована и даровита да примјети оно што обично око не региструје, одговорила је кроз умјетност на људске запитаности којима се сваки човјек, ако је медитативан или емотиван – носи кроз живот.
Изразити индивидуалиста, свјет је доживљавала превасходно срцем и душом. Тематику је налазила у ликовима жена и мотивима из природе.
Бранкине жене крећу се у приказу од стварног портрета преко интимног доживљаја жене из старог краја кроз сјећање, до жене симбола. Жене су статичне, окренуте својој унутрашњости јер се кроз спуштене капке Бранкиних „плавих Ева“ види више него кроз отворене очи…
Урадила је и бројне портрете драгих особа, а називи неких од познатијих слика и говоре о тематици: „Кордун, Кордун“, „Берба у Чемерници Доњој“, „Миљка“, „Врба“, „Прољеће у брезику“, „Руштови“, „Сјећање“, „Плава Ева“, „Загрљај бијеле птице“.
Вољела је Кордун и људе Кордуна цијенећи њихово поштење, скроман живот и радиност. Вољела је Кордун због свога мужа Јанка са којим је срећно живјела до 2006 године, када је Јанко преминуо.
Ја сам је упознала пред 30 година и од тада смо биле више него сестре. Сваког боговјетног дана смо се чуле телефоном и свјесне смо биле да нам је често било довољно да имамо срце једна друге да се разумијемо, подијелимо муке јер љубав а не вријеме лијечи све ране. Ми смо се вољеле 30 година…
Наши синови – мој Слободан и њен Бошко су ту пријатељску везу крунисали кумством и учврстили је заувјек.
Ране су биле њен учитељ а срце водич. Помагала је онима и који то нису тражили од ње, а који су је често и заборављали – од најближих, најрођенијих па на даље… Толико о захвалности…
Болест јој је свакодневно отежавала живот. У посљедње вријеме гангрена са којом се борила а која ју је, изгледа и уморила. Све је то био данак таргичном изласку из Крајине који је једва преживјела а Јанко платио главом.
Сретни смо што смо је имали, што је била дио наших живота и што остаје у њима кроз успомене и слике које красе зидове пријатеља од Јапана, Аустралије до Канаде…*
Наша вољена и непоновљива Бранка, моја Бранчи, преселила се на неко боље мјесто, „гдје свих времена разлике ћуте“…
Нека јој небески, рајски путеви буду обасјани ведрим бојама какве су биле овјековјечене на њеним сликама.
Вјечна јој слава и хвала!
Недељка Бабић – Момчиловић
За њом тугују – син Бошко, пријатељи, комшије и познаници из старог краја али из новог у који се брзо и успјешно уклопила….
