Преживјели логораши поручују – прошлост не смије бити заборављена
Голготу српског народа за вријеме НДХ-а, никада нису заборавили ни преживјели логораши. Свирепа убиства на најмонструознији начин у Јасеновцу и њеном највећем стратишту Доњој Градини, препричавају и данас. Иако свако сјећање изазива бол, поручују, прошлост не смије бити заборављена.
Добрила Кукољ са само десет година, одведена је у злогласни Јасеновац у којем је изгубила 31-ог члана уже и шире породице. Каква је судбина чека, знала је на самом уласку у најпознатију фабрику смрти за вријеме Независне Државе Хрватске. Милости није било ни за дјецу.
– Улазак у сам логор, гледам какав је то шок. Матери узимају дијете, мало у нарамку и набијају га на колац, на бајонету и бацају га псима преко главе. Мајку ножем пробадају – присјећа се Добрила Кукољ преживјели логораш из Јасеновца.
Монструозност усташких џелата прелазила је границе здравог разума. Болест, умор и немоћ, слабих жена, за њих су били повод за смрт. О једној таквој, свједочи и Добрила Кукољ.
– Гледала сам кад су њу узели и на пању јој главу одсјекли. Плач, отимање дјеце, набијање на нож, сабљу, купљење дјеце за циглану, дјевојчице – каже Кукољ.
Доња Градина – највеће стратиште усташких логора, земља заливена крвљу невиних, чији је једини гријех био име и презиме, вјера и нација или отпор фашизму. У свом злочиначком усташком походу, нису бирали начин за убијање али ни средство, о чему свједоче малобројни преживјели логораши.
– Да су овде кад доведу, копају, ми кажемо раку, и они их побију. Послије долазе други да ове закопају, али другу раку копају и тако су они радили – каже Миле Вукмировић преживјели логораш из Јасеновца.
За најсвирепије начине смрти у НДХ-а није бирано ни вријеме ни мјесто, а разлог само један – зато што су Срби, Јевреји или Роми. Вријеме пролази, али не и сјећања на страхоте које су се десиле под окриљем Независне Државе Хрватске.
– Док год могу да ходам, док год могу да отворим уста и гледам, причаћу, казиваћу, молићу и оне који нису да кажу то зло, које не смије да се заборави и не смије да се избрише – поручила је Кукољ.
Порука је јасна – зло које је почињено никада и нигдје се не смије поновити. Па чак и онда, када о њима не буде било свједока, истина, мора живјети, а покољења и свијет не смију заборавити.
Преузето са: РТРС
