Проф. др Стаматовић за ИН4С: Историјски 30. август су изнијели Срби

Историјски 30. август су изнијели Срби. Он је био посљедица дискриминације Срба која је трајала преко двије деценије. При томе је тзв. црквено питање и покрет литија било само црвена линија коју је бивши режим прешао.

Историјски 30. август су изнијели Срби. Он је био посљедица дискриминације Срба која је трајала преко двије деценије. При томе је тзв. црквено питање и покрет литија било само црвена линија коју је бивши режим прешао, казао је у интервјуу за ИН4С, др Александар Стаматовић, историчар и редовни професор Универзитета у Источном Сарајеву.

Иза нас је година по много чему политички турбулентна. Ако се на њу надовеже претходна са историјским 30. августом, може ли се у укупном смислу повезати овај период, и већ сада направити историјска ретроспектива? Да ли су очекивања грађана који су изнијели 30. август испуњена?

Свакако да се може сада већ послије једне године заокружити читав овај процес, и направити прва анализа. Процес још није завршен. Историјски 30. август су изнијели Срби. Он је био посљедица дискриминације Срба која је трајала преко двије деценије. При томе је тзв. црквено питање и покрет литија било само црвена линија коју је бивши режим прешао. На ова идентитетска питања треба надовезати и тешку социјалну неправду коју је произвео бивши режим, који је у процесу од три деценије мутирао у класичну мафиократску творевину латиноамеричког или афричког типа.

Социјална неправда, бахатост људи из режима, и опште безакоње тиме су мобилисали и рубне зоне српског идентитета у Црној Гори, које представљају прелаз ка црногорским националном идентитету, која ова питања углавном до сада нијесу интересовала.Како сам рекао, Срби су изнијели овај процес. Мишљења сам да су њихове изборне жеље углавном изигране.Велики број људи је разочаран и незадовољан. Отворено то саопштавају кроз констатацију:“Нијесмо се за ово борили и мучили! Нијесмо за ово трпјели све тортуре!“Најгоре је што креће опште безнађе и безвољност, такође са констатацијом да је све остало исто.

Пошто инсистирате на томе да су Срби изнијели читав овај процес, сумирајући као историчар стање прије и послије 30.августа, шта тачно можете навести да је остало исто, или није остварено?

Дуг је списак рекао бих изневјерених жеља. Ради се о широком дијапазону идентитетских питања, а потом и социо економских .Ту бих додао и феномен тзв. испуњавања правде у персоналном смислу. У глобалном смислу Црна Гора није изашла из НАТО-а јер је бивши режим увео у овај савез без консултације са грађанима, тј. без референдума. Није повучено признање Косова. Та питања више нико и не помиње, чак ни садашња прецизно бих дефинисао скупштинска власт, из које произилази власт у виду Владе. Није враћен амбасадор Србије у Црној Гори који је практично протјеран. Готово да смо дошли и до тога да и то питање више нико не помиње, по логици: “Па шта ће нам амбасадор из Србије. Ево живимо и без њега!“ Темељни уговор са СПЦ још није потписан, а црквено питање је заправо било варница која је запалила пожар литија и довело до 30. августа. Попис, и то први прави слободни од Другог свјетског рата није одржан. Ова два питања све више подсјећају на серију „Ђекна још није умрла, а кад ће не знамо“, или неку турску сапуницу.

Да ли се већ у социо економском смислу могу сагледати први резултати?

Рекао сам већ, 30. август је дијелом био и социо економски бунт напаћеног народа против мафиократског режима. На жалост, могу да констатујем да економских резултата још нема. Не живи се ништа боље него до 30. августа. Страних улагања нема.

У претходних неколико мјесеци лансиран је пројекат Маршаловог плана за Црну Гору из којег је конкретно произашао програм „Европа сад“. Како као историчар коментаришете ове феномене?

Ја нијесам економиста и не преферирам да улазим у уже економске анализе. Могу овим питањем да се бавим са становишта политичке економије која је уврштена у историју, и изучавање једног друштва у одређеном времену и простору, па и његовог економског аспекта. Тзв.“Маршалов план“ и његов концепт ни територијално ни хронолошки нема никакве везе са Црном Гором. Он само може да послужи као образац. САД су послије Другог свјетског рата уложиле огроман новац у склопу тзв. Хладног рата у Западну Европу, па и у Брозову Југославију да би се пружио отпор СССРу. Овдје се нигдје не помиње ко ће да да новац Црној Гори? Што се тиче програма „Европа сад“ волио бих да он заживи.

Ипак већ се помиње његова неодрживост и прије него што је кренуо. Помиње се и тзв.“грчки сценарио“. Какав је Ваш коментар о томе?

Рекао сам већ. Волио бих да он заживи. Не требамо ми ићи чак до Грчке. Све подсјећа на позни период предсједниковања Бориса Тадића у вријеме његовог премијера Мирка Цветковића. Тада су плате скочиле 15% а пензије 9%. Убрзо је све почело да тоне. Први период предсједниковања Вучића Србијом прошао је у демонтажи тог неодрживог пројекта. Отрежњење је било болно. Дошло је до кресања плата и пензија. Тек се сада све ставља у раван. При том бих нагласио да ова моја констатација не представља било какво изјашњавање за или против садашњег стања у Србији. Мене интересује само непобитни факат. Не бих само волио да дођемо у ситуацију виђену у оном Николићевом антологијском филму „Чудо невиђено“.

Када пројекат о исушењу језера не успијева, јер се на крају утврдило да је ниво мора већи од нивоа језера, и када локална битанга Зељо кога глуми Петар Божовић констатује:“Тонемо људи“, локални тајкун Машан вади папир са потписима мјештана које је сакупила атрактивна конобарица, са ријечима: “Ја сам ово чинио уз вашу општу подршку!“.

Да ли видите за ових годину дана помаке у областима за које сте стручњак: просвјети, науци и култури? Та питања су у ранијем периоду такође била дио тзв. идентитетског пакета Срба.

У ширем контексту нема помена о повратку тробојке као државне заставе, а исто тако ни ревизије химне. Подсјетићу, некада се са тим питањима практично таласало у Црној Гори. Срби хоће повратак тробојке која је истинска и историјска застава Црне Горе. Неће химну која нема историјско утемељење. До повратка ћирилице у институционални систем у организованијој форми није дошло. Све се свело на појединачне иницијативе нових руководећих људи и феномена тзв. одлазних аката од њих. Исто је и са српским језиком. Нема помена о ревизији школских програма из историје, књижевности и других предмета.

Ипак, чињеница је да је дошло да потпуне руководеће демонтаже људи претходног режима у области просвјете, науке и културе? Како гледате на тај процес?

Потпуно потврдно и са подршком. Сем ријетких случајева ради се о особама које су биле политички војници претходног режима, које су се одликовале бахатошћу, полтронизмом и нестручношћу. Нарочито бих истакао тај аспект да су те особе биле јуришници против српског идентитета. Свако ко је био идентификован као Србин од млађих људи није могао добити упослење управо због цензуре ових кадрова. Међутим, примјећујем да је увелико избачена флоскула да су одређени садашњи руководећи кадрови овог ресора извршили ову рекао бих нивелацију правде. То једноставно није тачно! Демонтажа руководећих кадрова бившег режима је плод договара побједничких политичких групација, које су јасно и транспарентно, персолнално и програмски изнијеле 30. август, а не појединачних персона за које до овог датума нико није чуо.

Читаву претходну годину обиљежило је питање опстанка тзв. Факултета за црногорски језик на Цетињу. Питање је актуелизовано опет ових дана.Како видите овај случај?

Као још један вид констатације да је све остало исто. Нијесам лингвиста, али као историчар могу рећи да је уопште феномен тзв. црногорског језика политички продукт пар екселанс. Глобално се он доводи у вези са разбијањем српског етникума у сваком смислу: територијалног, државног, националног, црквеног, културног и лингвистичког.

Срби су тог 30. августа кретали на бирачка мјеста између осталог да се та накарадна творевина бившег режима угаси, и да се са политичким језиком неутемељеним у историјском бићу Црне Горе већ једном заврши. Зашто је све остало исто, и зашто се и даље уплаћују апанаже овој накарадној политичко-културној и квази научној творевини ја нијесам адреса за питање.

Коначно, шта очекујете од сљедеће године и како је видите?

У општој констелацији наведених тема и дилема очекујем много, а по садашњем стању практично ништа. Нешто се свакако мора под хитно мијењати, или ће 30. август бити огромно народно разочарење.

Преузето са: ИН4С

Нема коментара

Напишите коментар