Вишњићеве гусле као инспирација друштвима у Срему и Славонији

На данашњи дан умро је Филип Вишњић, српски слепи песник и гуслар из Босне. Филип Вишњић рођен је 1767. године у Горњој Трнови код Угљевика. Рано је остао без оца, а презиме Вишњић добио је по мајци која се звала Вишња.

Филип Вишњић ослепео је у осмој години живота када је прележао богиње. Оставши и без мајке био је приморан да научи да свира гусле и тако свирајући заради и испроси себи комад хлеба. И док је певао о историји и историјским личностима судбина му је одредила да постане део историје. Наиме, 1809. године прелази у Србију у којој је у току Први српски устанак. Овде другује са устаницима и њиховим вођама па ће се међу његовим најпознатијим песмама касније наћи Почетак буне против дахија и Бој на Мишару као и многе друге. Након слома устанка прелази у Срем где се настанио у месту Грк, данас Вишњићево и одатле ишао по селима и градовима Срема, Славоније, Бачке и Баната.

Са Вуком Караџићем нашао се 1815. године у манастиру Шишатовац на Фрушкој гори који је од њега записао седаманест песама. Управо је у Шишатовцу Вишњић био врло чест гост тадашњег игумана манастира и једног од водећих српских песника тога времена Лукијана Мушицког. Српски Хомер, како је касније прозван, умро је 29. децембра 1834. године у селу Грк које ће касније по њему бити преименовано у Вишњићево.

Српске гусле

Значај Филипа Вишњића за српску културу, поготово за књижевност, је немерљив. Управо из тог разлога с временом многа друштва понеће његово име, а широм крајева где живе Срби подизани су и споменици у његову част. У данашње време две локалне самоуправе у свом грбу имају лик Филипа Вишњића, то су град Бијељина и општина Угљевик у Републици Српској.

По Вишњићу и једна књижевна награда носи име, ради се о Одзивима Филипа Вишњића која је установљена 1996. године од стране Задужбинског друштва „Први српски устанак“ из Орашца. Међу добитницима ове награде налази се име песника и књижевника нашег краја Ђорђа Нешића који је награду добио 2016. године.

Поред тога што је значајан за књижевност, његов допринос је немерљив и за ширење популарности српског гудачког инструмента – гусли. Свако ко и мало познаје овај инструмент међу првим сликама у глави јављају му се Петар ИИ Петровић Његош и Филип Вишњић јер управо су њих двојица кроз своје стваралаштво писано од стране Његоша (Горски вијенац, „Ђе се гусле у кућу не чују, ту је мртва и лућа и људи“)  и усмено од стране Вишњића, од гусли створили, на одређен начин, митски инструмент.

Након њихове смрти, баш као и за живота, значај гусли шири се српским крајевима и свим оним областима где је било Срба. Од њиховог и Вуковаог времена нема значајнијег српског песника и књижевника који не помиње гусле: Змај, Шантић, Дучић, Исидора Секулић, Андрић и други.

Певачка друштва Срема и Славоније

У другој половини 19. века када се оснивају многа друштва, управо ће гусле постати један од основних њихових мотива. То је постало карактеристично поготово за певачка друштва која се оснивају најпре у градовима и варошима, као центрима српске културе, а касније у првој половини 20. века оснивају се и у сеоским срединама. Управо је датум смрти Филипа Вишњића добар повод да се подсетимо која су то друштва деловала у овом крају и ширила националну свест. Истина, велика је разлика у певању уз гусле и хорског певања, али и једно и друго имали су изражену идентитетску карактеристику.

На подручју источне Славоније и западног Срема прво Српско певачко друштво основано је у Осијеку и 1847. године и понело је име Гусле. Истина, те године друштво је названо Српско друштво црквеног пјенија, а након реорганизације друштва 1888. године оно ће понети име Српско певачко друштво Гусле. Ово друштво негује црквено, потом и световно певање, а као хоровођа у том времену помиње се Евгениј Кротин. Након Првог светског рата друштво ће наступати у Београду приликом преноса Мокрањчевих посмртних остатака, као и на Опленцу.

Нешто касније, 1866. године у Вуковару се окупља српска омладина и учи хорско певање и појање. Три године касније хор се појављује као организовано друштво под именом Јавор. И у овом називу друштва гусле су основни мотив (гусле јаворове, инструмент се најчешће правио од дрвета јавора), док се у знаку друштва налазе гусле. Први председник Јавора био је Јован Марковић, а друштво у Вуковару приређује концерте, светосавске беседе, док између два светска рата наступа и на такмичењима организованим у Београду, Сомбору, Суботици.

Ако говоримо о певачким друштвима тога времена ред је поменути и друга која су деловала на овом простору. Већ 1880. године у Даљу се оснива Српско певачко друштво Лира на иницијативу неколико угледних мештана. Правила друштва одобрена су пет година касније, а као први председник помиње се Ђорђе Маринковић, док је хоровођа био учитељ Спасоје Делић. Организује разне приредбе и учествује на свим културним и националним програмима.

Српско певачко друштво у Винковцима основано је 1886. године на иницијативу др Ђорђа Милашиновића и монаха Арсенија Поштића. С временом, друштвом су управљали најугледнији Срби овога града, а од 1911. године понеће име Вила. Као и остала, овом друштву биће забрањен рад током Првог светског рата, а након њега поново се активира и између два светска рата постаје центар културног живота Срба у Винковцима. Учествује у бројним сусретима певачких друштава и у другим срединама, а организује и различите приредбе световног и духовног карактера. Залагањем председника, градске управе и грађанства друштво је 1938. године успело да изгради и свој певачки дом на чијем ће отварању поред домаћина учествовати и друштва из Сомбора, Сремске Митровице, Београда и Борова.

У другој половини 19. века биће основано и Српско православно црквено друштво Гусле из Илока. Рад друштва помиње се у листу Застава 1900. године, а водили су га илочки учитељи док је хор неговао махом духовну музику и наступао по околним местима Фрушке горе.

У сеоским срединама наведеног краја међу првим основаним Српским певачким друштвима помиње се оно у Пачетину које је основано 1912. године и понело име Слога. Друштво је имало свој дом, нотну архиву, а наступало је по околним местима, док је тридесетих година прошлог века имало прилику да учествује и на такмичењу у Сомбору. Друштво је имало педесетак чланова, а било је активно све док је хор водио Теодор Црногорац, односно до почетка четрдесетих година двадесетог века.

Неколико година након Првог светског рата, односно 1923. године у Бијелом Брду оснива се Српско певачко друштво Змај чији је први хоровођа био Михајло Остојић. Хор наступа по околним селима и градовима, а обележава и стоту годину од рођења песника по којем је добило име. Крсна слава друштва била је Усековање главе светог Јована крститеља, а мештани ће овај празник обележавати и након гашења друштва, све до наших дана. Културно-уметничко друштво у овом месту данас носи име Змај.

Познато је да је у Маркушици деловало Српско певачко друштво Обилић основано 1927. године које је наступало по околним местима и имало је свој дом.

У Бршадину се 1928. године оснива Српско певачко друштво Зора чији ће хоровођа бити Срђан Шапић, а председник Срета Пејић. Рад овог друштва тридесетих година помагаће и фабрика Бата из Борова која ће два пута недељно слати хоровођу на пробе у Бршадин.

Тридесетих година у Борову делује Српско певачко друштво Гусле које је водио учитељ Васа Дабић, док се око фабрике обуће Бата оснива Југословенско музичко и певачко друштво Радиша. Први хоровођа овог друштва био је Иван Гореншек, а чланови хора били су радници ове фабрике. Председник овога хора био је директор фабрике Тома Максимовић.

Тих година, односно 1933. године у у Осијеку се оснивају Српско црквено певачко друштво Свети Сава и Југословенско музичко друштво Штросмајер. СЦПД Свети Сава је деловао као црквени хор, а чинили су га углавном занатлије и чиновници. Као председник води га Петар Попадић, а хоровођа је био учитељ Јован Радивојевић. ЈМД Штросмајер се оснива на иницијативу Прокопија Узелца и неколико угледних грађана, а у духу интегралног југословенства. Хор је изводио композиције југословенских композитора, а водио га је хоровођа Карел Хлатки. Друштво учествује на парастосу краљу Александру Карађорђевићу у Народном позоришту изводећи опело Станислава Биничког. На жупском такмичењу у Сомбору 1936. године осваја треће место.

Последње у низу основаних друштава основано је у Боботи 1939. године под називом Српско певачко друштво Јединство које је имало 50 чланова, а баш као и бршадинском друштву фабрика Бата је обезбедила долазак два пута недељно хоровође Срђана Шапића. Такође, српска певачка друштва деловала су и у другим срединама па је тако оно у Славонском Броду понело има српског песника Бранка Радичевића, а у Подравској Слатини носило је име Обилића.

По избијању Другог светског рата сва друштва су престала са радом, а након рата њихов рад није обновљен. Од свих наведених друштава данас је једино активан вуковарски Јавор који је свој рад обновио 1996. године и од тада непрестано делује до данас. Управо је ове 2021. године Јавор обележио 155 година од оснивања, односно првог окупљања хора и 25 година од обнављања рада друштва које носи име Вуковарско српско певачко друштво Јавор.

Извор: srbi.hr