Одржана редовна и изборна скупштина Удружења бораца Републике Српске Крајине
У сали Градске општине Звездара на Велику суботу 15. априла одржана је редовна Скупштина Удружења бораца Републике Српске Крајине.
На Скупштини се могло чути да су борци Републике Српске Крајине огорчени јер закони Републике Србије признају ратни стаж само борцима који су униформу носили од љета 1991. до 27.априла априла 1992. када званично престаје да постоји СФРЈ. Статус ветерана имају још само активни и резерви припадници Војске Југославије који су били у строју током 77 дана бомбардовања Србије.
Овом приликом је поново изабран за предсједника Милан Гаћеша, који је очигледно оправдао повјерење у претходном мандату.
– Желим да Удружење бораца Крајине не замре. Да се за нас чује, да постојимо. Титула предсједника не значи ми ништа, осим жеље, воље да ми као борци Републике Српске Крајине који смо се борили за нашу земљу, за наше домове, за наше породице, за наше цркве, никада никог нисмо напали, да овдје у Србији пронађемо пријатеље у власти. Желимо да нас разумију и на било који начин ставе у ранг са осталим борцима у Србији. То је моја жеља и мој задатак који желим да радим.
Гаћеша каже да свако од бораца мора да признати шта су до сада урадили од 1991. до 1995. године.
–Ми смо се бранили колико год смо могли против далеко јачег непријатеља, али овдје нисмо дошли јер нисмо пружили отпор, већ смо овдје доведени– рекао је Гаћеша и присјетио се како су се тенкови повлачили, а борци на првој линији су остављени.
Никада не смијемо погнути главу, без обзира шта о нама причали увијек морамо уздигнуте главе говорити да смо направили колико смо могли. Гаћеша се овом приликом присјетио и хероја са Баније Мирка Деветака којег је одликовао Слободан Милошевић за храброст коју је показао на ослобађању Костајнице 1991. године.
– Никада не смијемо заборавити борце РСК који су свој живот дали бранећи легитимну државу и свој народ, чинећи све како се не би поновила 1941. година.
Предсједник Скупштине Удружења бораца Републике Српске Крајине је Мирослав Кукрика.
Предсједник општине Звездара Владан Јеремић поручио је борцима да могу рачунати на подршку општине у остваривању њихових права.
–Данас је Велика субота, и јесте вријеме праштања, али морамо истаћи да не смије бити заборава за оно што је учињено и не смије се допустити да на такав или сличан начин буду угрожени животи припадника српског народа.
Јеремић истиче да су Крајишници много вриједности донијели у Србију, и да је ГО Звездара њихова кућа.
У претходних година је одржано много округлих столова, састанака, расправа радних група у вези са припремама новог Закона о правима бораца, ратних војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица. Марта 2020. приједлог Закона је дошао у скупштинску процедуру.
Миодраг Линта као народни посланик у то вријеме покушао да се допуни тај Приједлог Закона о правима бораца са неколико амандмана који нису били усвојени.
–Лично сам гласао против тог Закона јер сам сматрао да није поштено да Србија након толико година не призна праведну борбу крајишких бораца. Такође сам 2021. поднио свој Приједлог измјена и допуна Закона о правима бораца и 6 пута сам покушавао да дође на дневни ред мој приједлог. Нажалост, то се није десило.
Линта истиче да он није био борац, али чланови његове породице јесу, као и његови земљаци, те осјећа одговорност према свом народу да се историјска неправда исправи након толико година од завршетка рата.
–Велика је ствар да постоји ово и слична удружења које држе упаљену бакљу и подсјећају надлежне институције да се то питање мора ријешити. Не можемо говорити о истинском признању Крајишника од стране наше мајке Србије док год не призна крајишке борце.
Предсједник Отаџбинског покрета из Новог Сада Драгомир Лалић каже да се на јавним расправама само трошило вријеме бораца, а знало се унапријед да борци Крајине неће бити признати.
– Борци су се окупљали неколико пута, 2019. саставили смо Новосадску декларацију и слали је предсједнику Вучићу, предсједнику Владе и Скупштине. 3. марта 2020. године били смо позвани код министра Ђорђевића. Рекао сам му лично да је недопустиво да бораца РСК нема у новом Закону и да је то дискриминација коју нећемо прихватити и да ће наша борба бити настављена.
Лалић наводи да је тадашњи министар Ђорђевић тражио од једне групе представника бораца да учествују у имплементацији тог Закона, али у њој ни борци који су признати до 27. априла 1991. не могу бити признати јер им документација није валидна.
– Копали смо шаком и капом да дођемо до Александра Вулина. Имали смо састанак са њим 11. марта 2022. на којем нам је рекао да будемо сигурни да Вучић жели да ријеши наш проблем, али да нађемо прихватљив модел како би нам се ратни стаж признао, али да се не зове ратни стаж. Модел смо пронашли са групом правника и ниједан наш приједлог није прихваћен. Имали смо састанак и са министром Селаковићем, на који су сви били позвани осим крајишких бораца. Успио сам некако да дођем на састанак, али министар Селаковић није желио да на том састанку причамо о тој теми јер је комплексна, него је обећао да ће заказати посебан састанак почетком 2023. на тему крајишких бораца. До тог састанка још није дошло.
Ненад Абрамовић предсједник Удружења Завичај, борац Републике Крајине и одборник Скупштине општине Звездара рекао је да вјерује да ће до састанка са Селаковићем доћи.
–Желим да се прије свега захвалим Србији како нас је примила, ту смо се осјећали као људи. Било је проблема од стране политичке елите, али народ Србије је увијек био уз нас. Саградили смо велика насеља, ушли смо у све поре друштвеног живаота. Општина Звездара је око 100 породица избјеглих и расељених помогла.
Абрамовић је затражио да се једним великом аплаузом подржи некадашљи предсједник Републике Српске Крајине Милан Мартић који је остао достојанствен у свом страдању.
Милан Жунић наглашава да чланови Координације удруежењ сматра да садашња власт има капацитета да рјешава њихове нагомилане проблеме
– Када ћемо ми доћи на ред, надамо се да ћемо послије овог састанка, ако га уопште буде, са господином Селаковићем и то сазнати. Ми више времена за чекање немамо. Имамо прије свега имовинско-правне проблеме. Ми сами, без државе не можемо ништа. Наша права у Хрватској се континуирано системски руше. Наше вапаје претходне власти уопште нису чуле, а и ова власт нас слабо чује.
Жунић каже да је Србија по Уставу, члану 13, дужна да се бори за права Срба Крајишника, те наводи податак да Срби у Хрватској у свом приватном власништву посједују или су поосједовали 33 посто укупног земљишта у садашњој Хрватској.
Жунић се такође осврно на Закон о правима бораца и дио који се односи на ветеране.
– По том Закону борци имају легитимацију, по Закону, то право је потпуно небитно јер добровољни давоци крви имају са својом легитимацијом већа права, од те борачке легитимације. Рјешавање стамбеног проблема, пребачен је на локалне самоуправе које немају средстава да то ријеше. Право на борачки додатак је несотварив јер нема таквог биједника у Србији који то може да оствари. И ја сам сретан што нема неког ко је у таквој ситуацији да може то право остварити. Имају и право на сахрану, ако нема право преко социјалног или ако прима пензију.
Жунић наглашава да је борцима заправо најважнији тај статус, да те властита држава не сматра терористом.
Један од оснивача Удружења бораца Крајине и садашњи члан Удружења ратних ветерана, инвалида породица погинулих и несталих ослободилачких ратова Србије и ратова деведесетих Милован Зупковић рекао је да је био добровољац.
– Рођен сам у Србији, али када је требало отишао сам да ратујем у Хрватску. Служба ме је позвала 1993. године, окупили смо се у Бубањ Потоку. Немамо конкретно објашњење зашто се не признају крајишки борци, да ли ћемо тиме оптеретити буџет, или шта је разлог? Имамо само не може. Легални борци су свуда признати.
Члан Удружења ветерана Црвене беретке Невен Лака каже да откада су формиране Книнџе априла 1991, имали су трновит пут од Републике Српске Крајине, до Републике Српске, па све до Косова гдје су гинули наши хероји, наши борци.
– Не могу да не споменем званично проглашеног хероја Републике Српске Крајине Савицу Салета Медаковића, нашег покојног Торбицу, Димића, Анђића, Борјана Вучковића првог припадника Црвених беретки који је погинуо бранећи Крајину. Након рата смо изгубили доста добрих припадника, један од њих је покојни Илија Вучковић Рамбо који је умро од болести, уједно да споменем нашег легенду Николу Симића Цигу, који је нажалост преминуо од посљедице короне прије двије године.
Невен Лака каже да се мора дефинисати шта се мисли под тим да је признање бораца Крајине политичко питање.
–Носио сам личну карту и службену легитимацију на којој је писао Савезна Република Југославија – Република Српска Крајина. Чији смо ми онда били. Та оправдања да је то политичко питање, нама ништа не значи и ми ћемо се за статус борца и даље борити. Борили смо се за Републику Српску Крајину, за Републику Српску и Србију, а нигдје нас нема.
Жељко Бурсаћ предсједник Удружења Ћирло Личка Калдрма – Дрвар је рекао да се не стиди својих коријена и својих официра.
–Ја сам један од подофицира који је остао да брани свој српски народ од 1991 до 1995. и када смо продати и издани. Наша је трагедија што се ми не окупљамо у довољном броју и немамо моћи. Предсједници завичајних удружења су требали бити овдје. Сви ми овдје смо судионици нашег погрома. Многи од вас су се дочепали крова над главом, али има још много наших који нису.
Секретар Удружења Завичај Јован Чакаравић се осврнуо на састанак са некадашњим секретаром Миодрагом Капором у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања да није проблем новац, јер бораца је све мање, умиру.
– То је ваљда рјешење за тај проблем, да бораца буде што мање. Ово што се „ваља иза брда” је ако нас приме у Европску унију, шта ће се десити са људима који немају статус борца и ко ће да вас штити од Хрватске у коју сада не смијете да идете. Питање је шта ће они тада тражити од Србије и на који начин ће Србија тада моћи да вас заштити. Овај појам терористе који је овдје неколико пута помињан све вам говори.
Удружење бораца Републике Српске Крајине је и члан кровне организације Координација удружења избјеглих и расељених од њеног оснивања. Заједно са њима и са Удружењем Завичај годинама имају заједничке активности: подизање спомен-плоче у Калуђерици за Цапрашке Србе, те на том мјесту сваке године полажу вијенце за погинуле борце Републике Српске Крајине, као и свим страдалим у свим отаџбинским ратовима. Сваке године обиљежавају и полажу вијенце за све страдале у злочиначким акцијама хрватске војске Масленица, Бљесак, Олуја. Учествују у организацији Крајишког откоса.
Милан Гаћеша је поздравио овом приликом и борац 26. бригаде Душка Радуловиа и Савана Грабунџију министра саобраћаја Владе РСК.
Наступиле су мушка и женска пјевачка група Културне заједнице Крајине.
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
