РОЂЕН ДА ЖИВИ, РАДИ И ТРПИ – Животна прича Петра Пеја Бајчетића

• Петар Пејо Бајчетић је био јединствена личност. Био је веома успјешан привредник, а судбина је предодредила да 45 година проведе у инвалидским колицима што га није спутало да постане вриједан хуманиста.  У његову част Еколошки покрет из Новог Сада је 2011. године приредио монографију  из које објављујемо неке карактеристичне дијелове из биографије.*

Петар Бајчетић Пејо рођен је  12. априла 1939. године у малом херцеговачком селу поред Гацка од оца Благоја и мајке Стане.

Породична задруга је бројала 19 чланова. Живјело се од земљорадње, сточарства и трговине дуваном (илегално).  Рат их је затекао у заједничкој борби против усташа, а онда је дошла из Црне Горе комунистичка идеологија и подијелила народ. У његовој породичној задрузи, два стрица се опредјељују за четнике, а два за партизане. Но, то није сметало да  чланови породице остану заједно. Браћа су због оговарања у селу избјегавала да заједно свраћају кући, али било је случајева кад су били скупа под истим кровом, наравно, без икаквих свађа. Петров отац је погинуо у борби са Немцима 22.08.1944. и иза себе оставио супругу са три сина од 9, 7 и 5 година и Јоком, њиховом сестром од стрица.

Тај остатак породице се досељава у септембру 1945. у село Сарчу (Сутјеску), у Банату. Сестра му се ускоро удала, а најстарији брат Милан умире од посљедица повреда из дјетињства. Мајка Стана са Лазаром и Петром остаје у селу одакле их обојицу силом тјера да уче школу, коју су они са успјехом завршили, најпре у Сутјесци, па Сечњу – гимназију у Зрењанину, а факултете у Београду.

Петар 1963. године завршава Шумарски факултет и запошљава се у фабрици намештаја у Зрењанину гдје,  до одласка у војску, ради као приправник на свим радним мјестима у производњи намештаја. Послије војске бива распоређен на руководећа места у производњи и техничкој припреми. Са колегом техничким директором Маринком Радованчевим уздижу фабрику до најбољег мјеста у Србији.

Као доказани стручњак 1975. године био је постављен на мјесто техничког директора у фабрици намјештаја „НИНА“ у Новом Саду. Тамо затиче прилично расуло, али за само три године рада у тој фабрици измијенио је асортиман, опрему, рационализацију у коришћењу времена и материјала. Запошљава се нових 200 радника, производња се удвостручује.

У вријеме његовог руковођења „Нина“ је опремила велику зграду Електровојводине, сједиште у Српском Народном Позоришту и трећи спрат Урбиса.

Такви резултати нису остали непримјећени, па је предложено да добије Орден рада. Међутим, Бајчетић је сматрао да му такав орден не треба, јер му је од стране СК спочитавано да је несмотрено казнио пословођу, иако је овај учинио прилично велику штету.

У највећој експанзији привредног стваралаштва 1979. године на повратку са службеног пута, код Батајнице, десни точкови аутомобила блокирају. Возач није могао задржати аутомобил на коловозу. Бајчетић удара главом у предње стакло, а кола се стотињак метара сурвавају у кукурузиште. Бајчетић је испао из возила кроз задње стакло у бесвјесном стању. Том приликом је повриједио кичму и од тада је у инвалидским колицима. Наредне три године борави по болницама и рехабилитационим центрима.

На молбу радника долази за савјетника у фабрику, гдје поново затиче лоше стање. Велики број недовршене производње, огромну количину шкарта и испуњавање планова производње од свега 25%.

Годину дана је долазио у фабрику и диктирао процес производње која је достигла чак и до 108% извршења. Одлази потом на три мјесеца на рехабилитацију у Игало, а производња је опет пада на ниске проценте. Дошло је до пропасти фабрике.

Након одласка у пензију 1983.  године Бајчетић се укључује у хуманитарни рад у инвалидским организацијама и као секретар Савеза параплегичара Војводине доводи ову организацију (наравно са осталим истакнутим члановима) до најорганизованије у Србији.

Распадом Југославије 1991. године Бајчетић организује масовну помоћ херцеговачким борцима и народу. У тој организацији помоћи одазвали су се не само људи који су родом или поријеклом из Херцеговине, него и остали становници ове предивне равнице. Сваки његов пропратни акт – слање хуманитарне помоћи почињао је са „Народ Војводине шаље својој браћи“.

На тај начин је наставио традиционалну везу Срба из Војводине са Србима из Херцеговине.  Борбу Херцеговачког народа за слободу 1862. најбоље је представио Србин из Војводине својом песмом „Падајте браћо“. Ђура Јакшић је том песмом до неба уздигао ту херојску борбу, а до дна спустио индолентно понашање званичне Србије. Херцеговци не могу заборавити поруку Светозара Милетића „Брату брат, а Турчину рат“ као ни ону заставу које су руке „српских сестара“ златом извезле, а Милетић послао Луки Вукаловићу у Херцеговину.

Његов однос према избеглим Србима из преко Дрине је братски „Не зна је ли им теже што су овдје, или што нијесу тамо. Ово овдје нису завољели, а оно тамо нису заборавили, нити ће“.

Хендикеп који је снашао Петра Бајчетића није га гурнуо у апатију, него је послушао савет старохерцеговачког песника Радована Бећировића: „Човјек није требао да се рађа, али кад се у животу нађе, нека трпи оно што га снађе“.

По завршетку рата, Петар се ангажује на прикупљању средстава за објављивање књига о борби Херцеговаца за слободу, као и репринт издања која су била, у своје време забрањена од званичних власти. Све су те књиге у функцији приказивања истине о историји српског народа.

Живи у Новом Саду са супругом Љиљаном и ћерком Ксенијом, док му је син Срђан – професионални фудбалер, остао у Шпанији са супругом и своја два сина. (Унук Стефан је велика фудбалска звијезда чувеног Ливерпула).

 

Петров животни мото је „човек је рођен да живи, ради и трпи“.

напомена:
* Биографију је 2011. године написала Јованка Иванишевић, тадашњи секретар Удружења Срба из Херцеговине, њихових потомака и пријатеља у Војводини

 

Преузето са: Слободна Херцеговина