Коријени мржње
Алберто Фортис, талијански писац и природословац, је обишао днанаест пута обишао Далмацију. Истражививање је вршио по задужењу Сената Млетачке Републике. На основу тог дугогодишњег рада објавио је у Венецији 1774. дјело: „ Путовање по Далмацији“. (насловна страна књиге горе лијево).
Фортис је описао поријекло, обичаје, моралне врлине, обичаје. Једном рјечи, описао је све што се односило на Морлаке онога времена. Он је навео да су Морлаци, нормалан свијет, са својим позитивним и негативним особинама. Као и сви остали припадници других народа. Фортис је први открио и записао пјесму Хасанагиницу, јединствено народно дјело тих Морлака, које је касније Гете превео на њемачки језик. Постоји и карта Морлакије, територије која обухвата поред Далмације и териториј Велебита. Од Морлакије је остао траг, а то је назив Морлачки канал. Тај назив се појављује у новинама Приморац из 1879 године („питање пловидбе пароброда уз Морлачки канал“.
Након двије године, Ловрић Иван (Гиованни), (Сињ 1754 -1777) јеиздаокњигу:„Биљешке о Путу по Далмацији опата Алберта Фортиса и Животопис Станислава Сочивице“. Књига је преведена на хрватско српски језик 1948. године (насловна страна књиге горе у средини). Тешко је вјеровати, да је Ловрић са своје 22 године могао имати сазнања о теми којом се бавио Фортис. Поготово, што је у то вријеме студирао филозофију у Венецији и медицину у Падови а био је млађи од Сочивице 39 година. У тој књизи је описано све супротно од Фортиса, негативно по српске претке, али и додатно у негативном контексту је описан живот Станислава Сочивице.
Одговорио је Фортис на све приговоре, али Ловрића више није било. Умро је у 23 години.
Повод за овај текст је књига: „Срби у Имотској Крајини“ аутора Божидара Симића, коју је издало Српско народно вијеће, Загреб, 2019. године (насловна страна књиге је десно горе). Уз квалитетан текст о Србима Имотске Крајине, у дјелу под насловом „Хајдучија“ понављене су све негативне квалификације наших (српских) предака. Чак и више од тога, јер се поред понављања из Ловрићеве књиге од 1746. године, додатно наведене негативне оцјене и наводи хрватског националисте Бруна Бушића. Текст „Хајдучија“ је искориштен за додатну сатанизацију Срба, што иде на образ и част издавачу. Књига је објављена уз подршку Уреда за људска права и права националних мањина у Републици Хрватској.
На злонамјерност и аутентичност текста Ивана Ловрића реаговао је и Герасим Петрановић у опису манастира Драговић у Далмацијидавне 1859. године (доље у прилогу).
ДЕМАНТИ ГЕРАСИМА ЗЕЛИЋА (извод из текста)
Извор: Герасим Петрановић. (1859). Повест о манастиру Драговићу у Православној епархији далматинској. У Задру, благословом духовне власти, 1859.
„На пакостна насртања и патворе некога Ивана Ловрића на част Драговићких калуђера“ и„добро му је доказано како му истина мало на срцу лежи“.
Један од игумана манастира Драговић био је Стефан Дубајић, чији су презимењаци страдали у усташком покољу у Доњој Суваји 1. јула 1941. године, када је поред 271 жртве убијено и 17 Дубајића.
ЛОВРИЋЕВЕ ЛАЖИ
Ловрић наводи да је манастир Драговић „уточиште калуђера и склониште друмских разбојника“ или „врана врани очи невади (да су калуђери и лопшови једнаки).
За Србе наводи да су:„Аркаћи“, проклети ркаћи, сиромаси ркаћи, ркаћи који су увезали вола, три су ркаћа, Рошо је убио николико ркаћа и слично. Због тога што ркаћ не зна оченаш:
„Али држим да би му се ово не би догодило да буде знао Бога молит, како је он ркаћ; зашто Рошо не море ркаћа чут ни видит, и зато је многе погубио“.да је запалио кућу са 17 укућана, чак убио мајку и дјете, који су хтјели утећи из куће, да му ћерка није хтјела ићи из Травника „јер је окусила сласти муслиманског брака“,
Описује Ловрић да се Сочивица након рањавања опорављао у шпиљи изнад Цетине, што није тачно. У пећини се опорављао Иван Бушић Рошо. Свој морбидни опис Ловрић наставља наводећи да је Сочивица двојицу Турака набио на колац, а да је трећег пекао над ватром, те да је Сочивица „бјесан као пас који је нагризао мртвачево месо“. Навео је чак и то да је печену главу једног од Турака слао паши.
Даљње увреде наставио је Бруно Бушић, хрватски националиста. Он је 1977. године написао књигу: „Иван Бушић-Роша, Хајдучки Харамбаша“. У њој је наше претке назвао као: Влахе, ркаће, грчке Морлаке, грабежљиве сусједе, уљезе на хрватско национално подручје, као неспојиву вјерску скупину.
Све те квалификације наведене су у књизи Божидара Симића: „Срби у Имотској Крајини“.
Ова увредљива слика налази се и на интернету уз опис Станислава Сочивице, како он убија једног Турчина а на другој слици Сочивица и његова банда пеку на ражњу два Турчина.
Извор: https://en.wikipedia.org/wiki/Stanislav_So%C4%8Divica
Надам се, да ће се наћи неко да се оваква објава скине са интернета.
Рошу харамбашу је убио „невирни Векићу Иване“ а не Раде Крешић, како је лажно наведено у Википедији. Тај податак наведен је у у народној пјесми: „Јадовање за Рошом харамбашом“, из које су доље наведени стихови.
ЈАДОВАЊЕ ЗА РОШОМ ХАРАМБАШОМ, народна пјесма уз гусле
Цвилећи су тужно беседиле, А сад нас је Станко одбигнуо,
Докле бише Сочивица Станка, А погибе Рошо Арамбаша,
Посли Станка Рошо Арамбаша, На Илину пољу несритноме,
Невидисмо на вратим турчина. Тко ће сада Турком одолити.
Хеј невирни Векићу Иване, Јер погуби Рошу Арамбашу,
Неостало од тебе колино, На привари и на тврдој вири,
Твоја душа раја невидила, Како ћемо поћи на станове,
Већ по паклу пержину гонила. Тколи ће нас бранит од Турака.
Извор: Јадовање за Рошом Арамбашом. (1846). Зора Далматинска.
ЕТНИЧКА СТРУКТУРА ЛИКЕ И КРБАВЕ 1712. године
Извор: Ивица Матаија (2019). Личка топонимија и
По попису Клишког санџака Власи (православци) су једини Хришћани од Петрова Поља до Плоче.
Насељеност у селима Лике и Крбаве 1696. и 1712. године
| Godina | Muslimani | Hrvati | Bunjevci | Vlasi | Ukupno |
| 1696. | 161 | 42 | 50 | 300 | 553 |
| % | 29% | 8% | 9% | 54% | 100% |
| 1712. | 46 | 299 | 204 | 1.561 | 2.110 |
| % | 2,18% | 14,17% | 9,66% | 73,99% | 100% |
Извор: Карл Касер. Попис Лике и крбаве 1712. године, таблица 1, страна 19. Као што се види, Власи (Срби) су стално били у већини, године 1712. скоро чак 74% од укупног становништва. О таквом стању ствари говоре и подаци објављени у књизи: „ВојнаХрватскалаЦроатиемилитаире 1809-1913“ Школскакњига-Стварност, 1988, Загреб.
У Личкој регименти 1857. године живјело је 66% Срба, док је католика било 34% од укупно 76.856 становника.
МАНАСТИР ДРАГОВИЋ
Стари изглед манастира лијево, његови остаци и обриси новоподигнутог манастира Драговић
ИСПОВЈЕСТ (прича Иве Андрића)
У причи: „Исповјед“ Иво Андрић је описао задње сате хајдука Ивана Бушић Роше. Он је навео како је сељак Петар Лјољосрео у планини изнад Имотскога, рањеног човјека, који му се представио да је он хајдук Иван Бушић Роша. Био је тешко рањен и на умору. Жалио се Роша, да га је стигла велика грехота. Накупило се много тога на његовој души. Па нити му је живјети, а не може ни умријети.
– Богу душу дајем, а Бог је неће, жалио се Роша.
Кренуо је фра Радман у планину да га исповједи. Предходно га је гвардијан благословио.
Послије три сата, кривудајући и забацивањем трагова били су пред пећином. Роша је још био жив. Стењао је и јечао. Кркљао и бројао задње сате. Викао је на њега фра Радман.
– Бог те сам зове и жели да се исповједиш. Говори Роша! И највећи гријеси биће ти
опроштени ради једног доброг дјела, којег си учинио за живота, убјеђивао га је фратар.
Бог неће смрти душе грешника.
И поче Роша рјеђати своје гријехе. Све црњи од црњег. Крвавији од крвавијег.
Излазио је фратар из пећине. Излазио и враћао се. И тако неколико пута.
– Кајем се од свег срца за учињене гријехе, на крају је изустио Роша.
– Разрешујем овог хајдука од свих гријехова и тражим за њега милост Божју,закључио је фратар.
Након тога, за кратко су се склонили у Лјољину колибу. Сједећи крај огњишта, послужио је Лјољо госта. Дао му је комад кукурузног хлеба, сурутке, сира и лука. А он је сјео преко пута. Ћутали су. Док је овај сркао сурутку, Љољо је празнио лулу, трескајући је о опанак. Кад је напунио лулу, узео је голом руком угарак и припалио лулу. Пућкао је и одбијао прве димове. Као по неком знаку, дигли су се и кренули до пећине. Кад тамо није било Роше. Ваљда је у тим задњим моментима, кренуо да бјежи. А бјежао је цјелог живота. Направио неколико корака и свалио се низ стрмину.
Пао је преко стабла тање јасике и тако остао.
И тек тад је настао проблем. Ако га ту оставе и праве се да с тим немају никакве везе? Да се праве невјешти и не јављају ништа Турцима? То није хришћански, бунио се фратар. Него да га ту сахранимо, предложио је фратар.
– Немој ујаче! Ко Бога те молим! Нека Бог опрости! Моја је кућа ту и кад Турци дођу мене ће за врат.
– И сам знаш, гдје је леш, ту је и гроб. А гдје је гроб, ту је и казна. Вечерас ћу ја њега на леђа, па с њим преко потока. Они, Каури ће га сахранити. Па, ако га Турци и нађу, нек се они перу и објашњавају.
Тако је пао договор и они крену, свак на своју страну. Фратар на Вранчићу за Имотскиа Лјољо у своју колибу.
Извор: Андрић Иво. (2012.). Исповијед и друге приче. Загреб: Љевак 2012.
ПИСМО ИВЕ АНДРИЋА
Бруно Бушић је писао 1969. године Иви Андрићу. Тражио је гроб Роше Харамбаше. Иво Андрић му је убрзо, 4. марта те године послао овај одговор:
“Поштовани господине,
Примио сам Ваше писмо од 24. фебруара ове године. На постављено питање могу да Вам одговорим оволико.
О хајдуку Роши (или Роши харамбаши) и ја сам сазнао из фрањевачких кроника и из народног причања. У ствари, до мене је он дошао као симбол, оличење тешке хајдучке судбине, и као таквог ја сам покушао да га прикажем у својој приповјетци. То је све.
Можда ћете ипак с временом нешто наћи у архивима фрањевачким самостана у Далмацији, одакле Роша потиче.
Жалећи што Вам нисам могао пружити неке конкретне податке о тој личности, поздравља Вас и поштује – Иво Андрић“.
А ОВО ЈЕ СОЧИВИЦА СТАНКО – Даница хорватска, славонска и далматинска, 1843. година
(У овом тексту је наведено да је Стако Сочиовица Црногорац, што не одговара истини. Станко се родио у околини Билеће, село Симијова или Врањска 1715. године. Он Је Србин, Херцеговац из рода Петровића, из које лозе је и Његош, али и Лука Петровић из Дабашнице, села у околини Грачаца. Ту је Станко завршио свој хајдучки живот, као аустријски поданик, граничар. У том селу, је Лука Петровић, сјетивши се Станка и својих корјена, подигао цркву 1875. године).
„У неко јутро, друге половине прошлога стољећа, сједише на зеленом ћилиму мала пастирска породица. Отац, 5 стопа и неколико палаца висок, бијаше се баш снагом опасао, која му из његових великих очију дивно сјеваше. Црвена капа, струка и шара пушка одавале су му црногорско поријекло. До њега је сједила млада његова супруга, његујући синчића, дочим су нејаке две ћерке око њих трчале и красно цвјеће купиле, да из њега китицу вежу. Неколико корачаја од њих стајаше малена колибица, или као што се ондје зове стан, који им је у вријеме непогода обрану и заштиту пружао. Над њим се у вис дизали горостасни храстови од густе шуме, коју јоште никада човјечанска нога размјерила није, а даље пружала се зелена ливада, накићена мирисним цвјећем и натапана сребрним поточићем, чији мили жубор по долини се је разлегао. Свилеруне овце пасле су се на луци, и по оближњим брежуљцима, скакале су несташне козе, једино благо пастира, који је сав усхићен, сад милу супругу, сад њежну дјецу, сад стадо гледао, и у духу Бога хвалио, што га је тако богато надарио. Затим узе фрулу, и стаде свирати, да унутрње блаженство, којим му је срце прекипити хтјело, разблажи, кад му дође неколико Турака, у његовој разблудној забуни. Поход Турчина није ни дан данас Црногорцу по ћуди, а камо ли у оно вријеме, када се с њим борио. Дошавши к пастиру, упитају га, чија је та стока, и кад им овај одговори, да је његова, заишту од њега једно бравче за печенку. Пастир, иако преко воље, даде им га, јер није хтио ради једнога јагњета пореметити мир и покој, који је уживао. Турци, добивши печење, оду својим путем, а он настави даље свирати и пјевати, као да се ништа није збило. Пастир овај звао се је Станиша Опсеница и бијаше родом Црногорац. У оно доба гонили су Црногорци марву на пашу у турску земљу, и морали су плаћати Турцима пашарину. По овом обичају бијаше и Станко, плативши пашарину, марву своју изагнао на турску земљу недалеко Ливна, и повео собом и жену и дјецу, јер је био наумио цјело љето онде провести, и на јесен с утовљеном стоком у своју непредељену домовину се повратити. За неко вријеме је мирно ондје пасао: у горе речени дан су му Турци прави мир покварили. Станко се је већ радовао, да је посао с Турцима завршио, кад ево послије неколико дана, исти Турци к њему дођу и други пут затраже печење. Станко им мирно рече, да отиђу и њега на миру оставе, будући да је он цару пашарину платио и зато да није дужан сваки дан им печење давати. Кад Турци виде, да они на добру вољу неће да им даде што су затјевали, удари га један између њих тако страшно ћибуком (камишом) по врату, да су му (као што је касније сам казивао) ватрене варнице из очију скочиле. Сировост ова тако га је разљутила, да будући као сваки Црногорац оштро наоружан, пограби пушку и обори на мртво Турчина. А шта да сада започне? Ондје остати није могао, јер није био у бићу свом одољети, овдје га је неоспорно смрт чекала, без да би тако своју жену и дјецу угрозио. Ако побјегне, онда ће своју породицу и своје благо Турцима предати: ал барем наду задржати, да ће их моћи опет избавити. Он дакле ово друго одабра, и док су Турци као запањени умирућег друга гледали, ускочи Станко у ближњу шуму и прије него што су се они надали, исчезне им с очију. Ни један од Турака није имао воље ићи за њим у потјеру, јер им није стало до јунаштва, него до печенке. Ружна лакомост није им допустила ни другу свом прискочити, него пограбивши жену и дјецу отјераше марву, што су брже могли, бојећи се, да се не би међутим Црногорац повратио и плијен им отео. Станко је то с врха горе гледао, како му Турци у сужањство обитељ воде. Није га погодио губитак стада, него отмица жене и дјеце, коју је од све душе љубио. Закуне се дакле, да неће мировати, докле их год небуде избавио. Да своју накану лакше оствари, одлучи се у ајдуке. На путу намјери се на Турчина, те га смакне и поручи Ливну, да ће дотле сваког Турчина убијати, док му жену и дјецу не поврате. Но, Турци нису марили за његову поруку и то је Станку напунило срце осветом, да од оног времена није ни једном Турчину праштао. Више пута је јоште своју жену и дјецу натраг искао, но вазда му је прошња одречена, и то га је тако упалило, да је ухваћене Турке свакојаком муком мучио, смицао и сјекао. Свако је љето у друштву својих ортака око Ливна провео и Турке вребао; затим је у свом завичају у Црној Гори пробавио. Но чим је био окрутнији према Турцима, тим је био уљуднији и дарежљивији према Кршћанима, који су му с тога радо уточиште давали, кад му је погибељ претила, ради тога су га и аустријски граничари радо штитили, и овако су га Турци упркос својих четовања, ухватити нису могли. Радо би се лако његове силе рјешили, да су му повратили његову обитељ. Но тако нешто нису они хтјели учинити; ил што су у својој охолости били, ил су разблудници ови нису могли докучити и вјеровати, да је Станково поступање с Турцима само послиједица жарке љубави према својој породици; јер такву љубав гајити може само срце чисто, отрову раскоша неприступачно; разблудник, од цвјета до цвјета кано паук гмижући, и свуда умјесто меда, који је исисао, отров остављајући, никада није осјетио божанствени жар истините женидбене љубави, зато нит не може њезину моћ и силу процијенити, него броји све ово међу бајке и пресуде. С тога можемо у напријед погодити, да је онај, који излишност женидбе показати настоји – разблудник. Са свим тим нису се Турци усудили Станковој жени или дјеци наудити; јер се овај заклео, да ће сву ону обитељ истријебити, која би његову породицу озлиједила.
Ну умало што није Станко заглавио. Турско поглаварство притужи се аустријској страни, да овдје турске пустајије заштићују, а наши, да потврду ову од себе одбаце, издаду заповјед, да Станка жива и здрава ухвате. Станко ништа не слутећи, био је лако од граничара ухваћен и на Удбину к управитељу кордона одведен. Бијаше касно јесенско доба, снијег је почео поља покривати, а ондашње високе планине биле су готово сасвим снијегом затрпане. Видећи се Станко у тој муци и жалости, да ће Турцима здрав у руке предан бити, прену се малко, јер је добро знао, шта га ондје чека. Замоли дакле ондашњега заповједника кордуна, да га не би предао Турцима за висока дана, него пред вечер, што касније може. Што је молио, то је умолио. При чардаку Куку, на старој међи три уре далеко од Удбине имадоше га Турцима предати, који су тамо већ за рана дошли и чекајући цјели дан, круто озебли. Ал добивши под вечер Станка у руке, заборавише на радости све невоље, и заковаше му у букагије обје ноге. То се, као што већ рекосмо, на Куку догоди. Ово је висока гора на турској међи; пут преко ње води крај дубоке драге, од које су брегови тако стрми, да нитко не би могао без погибељи живота у њу се спустити. Прије него што су се на пут одјелили, рече Станко Тучину, да би радо своју тјелесну потребу учинио, и под том изликом отиђе с једним Турчином на страну, на крај истог брега, гдје је лежала јелова клада, у којој је пањ одагњио, да се могла лако одцјепити. Кад се Турчин од Станка окренуо, извади овај у један час једну грану, те лупи Турчина испод шарука по обријаној глави, да одмах мртав на тло паде, а Станко, нехајући за погибељ, која му пријетише, (јер га је ваљда већа невоља од турских руку очекивала), спусти се букагијама у драгу, која бијаше на срећу снијегом затрпана, и ваљајући се дође срећно на дно, прије него су се остали Турци освјестили, од којих богме ни један није имао воље истим путем у потјеру за њим поћи.
На срећу, нађе Станко на дну драге козара, који је носио сјекиру и дугачку пушку. Овога замоли Станко, да га ослободи од букагија, што козар, прислонивши пушку на неко дрво, на сву прешу учини. Станко, поставши прост од окова, пограби козарову пушку и одлети у планину. Козар стаде викати, плакати и јадиковати, што му умјесто хвале још и пушку оте; ну Станко није имао времена молити га. Његови стражари Турци су наведеним путем у долину стигли. Једни су га хттјели убити, што је Станку опростио, ну остали видећи, што је поробљен и што је плакао, наговорише своје другове, да га у миру оставе, и да бјеже, јер – рекоше – ето му је и враг дао пушку, па ће дојахати са својим ортцаима, те све их поубијати, као што је једнога већ убио. Узевши дакле Турчина, кога бијаше Станко јеловом граном убио, отиђоше преко Лапца кући; и Станиша исчезне у шуми, заштићен копреном тамне ноћи, која бијаше земљу притиснула. Послије неколико дана посјети жалоснога козара, донесе му натраг пушку, захвали му се на ослобођењу и надари га богато и оружјем и новцима.
Послије овог догађаја поступао је Станко још оштрије с Турцима, тражећи стално своју жену и дјецу. Све је било узалуд. Неколико љета је у немирном стању ајдука провео, кад му се ето нова несрећа догоди; ухватише га наиме на нашој страни и предадоше жива и здрава у љетње доба, рано једног јутра Турци на Чемерници код бунара. Ови га одмах на коња вргоше, свезаше и испод коња оковаше. На путу преко Куленова разбоја и планине заметне се међу њима и са Станком следећи разговор :
– „Ну Станко, кад си нам у рукама, доста си Турака немилом смрћу смако, сад је на тебе ред дошао, вала хоћеш у великим мукама платити.“
– Турци, знам ја, што ме чека, пошто сам вам у шаке пао; али што Бог и свети Никола даде. Само жалим, што нисам могао јоште онолико Турака убити.
– Па што си учинио од толиког оружја и сребра, који си убијеним Турцима отео?
– Оставио сам га у једној пећини, па нек ондје иструни, јер га без мене неће нитко наћи.
– Па гдје је то? Је ли то далеко? Не би ли нам показао, гдје је та пећина?
– Зашто не би казао? Што би ондје гњило, турско је, нека га дакле Турци и носе.
То је било казано, за побудити у највећем ступњу прирођену турску лакомост; они га стану молити и ласкати му се, само да им покаже то велико благо. Станко их доведе к дубокој јами, с тјесним и стрмим и мрклим улазом, и рече: „Ето Турци, ту имате доста оружја, сребра и сваке друге робе; ако хоћете, сиђите и носите све напоље“. Млади Турци хтјели су махом поћи, ну старији су се на њих сустегли, кажући, да може бити да је јама без дна и да их Станко жели све ондје погубити. Чим их је Станко више наговарао, тим им је воља више клонула; јер им се извјесно чинило, да им Станко у овој провалији гроб жели приправити. Па опет немогуће им бијаше опростити се с толиким благом, које се по рјечима Станка ту налази. Послије дугога вјећања и договарања, упитају Турци Станка: би ли он у јаму сишао и све , што је ондје, изнио. То је баш Станко и очекивао, ал да се не би издао, угуши радост у њедрима и рече посве хладнокрвно, да ако га ослободе окова, да ће доље сићи. Лакоми Турци вјерујући му спустише га у провалију , па да их
Станко не би некако преварио, наперише своје пушке у јаму.
За један час баци Станко пушку из јаме. Турци од радости нису знали шта да раде и заборавили су сва правила смотрености, чекајући нестрпљиво, шта ће даље ван бацити и размишљајући у мислима, колико ће благо кући донијети и шта ће с њим започети, кад ето за неки час с оближње горе пушка пуче и Турчин један падне мртав. То је остале Турке толико уплашило, као да их је гром из ведра неба ударио; што су брже могли узјахаше коње и заборавише на Станка, оружје и сребро, као помамљени побјегну куда који. Станко остане слободан. Јама је имала и други отвор, док су Турци код једног улаза сребро и злато чекали, Станко се унутра наоружа, изађе на други улаз, устрчи уз гору, опали пушку и обори Турчина на тле. Турци су мислили да се Станко састао с својом ортацима здружио и заједно с њима навалио на њих. Тако они окренуше леђа.
Тако је Станко пуних 20 година провео, и за то вријеме стотину Турака смакао само за то, што му нису хтјели жену и дјецу повратити. Кад су напокон увидјели, да га ни наједан начин не могу убити или ухватити, стану мислити, да му је и сам шејтан (враг) у помоћи: Желећи се већ једном рјешити толикога зулума, пошаљу му натраг његову породицу. Тко да опише Станкову радост, кад је највећу жељу остварио, кад је послије 20 година први пут своју жену загрлио и дјецу пољубио. Сузе весеља полише му тугом и жалости избраздано лице; радо је он у овај час заборавио све муке и бриге, које бијаше дотле претрпио, и пун захвалности падне на кољена и захвали се Богу на овој срећи. Затим отиђе у личку регименту и настани се са својом обитељу у Св. Петровој (Брувањској) кумпанији, именом у селу Омсици. Од сада је као мирни становник у кругу своје породице живио; ну мржња према Турцима, коју бијаше у вријеме свог хајдуковања у срце усисао, толико бијаше, да Турчина никада више није могао гледати, без да се не би осветом упалио: И кад би га зет његов, Турчин, за кога се је његова кћи у вријеме ропства удала, посјетити хтио, поручи му Станиша, да ако му је живот драг, нека код куће остане. Послије многих прошњи испуни му напокон жељу и дозволи, да своју ташту посјет, ну Станко је био отишао за вријеме овога похода к своме рођаку и послије осам дана поручи зету, да узме коња и да оде кући што брже, да га не би удесио. Зато је и драговољно згоду попримио, коју му рат против Турака од гопд. 1787. пружио, те је ступио у војску, постао је харамбаша (Фелдwебел) код сережана и одликоваше се код сваке прилике особитом храброшћу и јунаштвом, тако да је био цијели живот страх и трепет Турцима.
Послије овога рата задоби Станиша једанпут прилику да покаже своју мужевност. Када је наиме велики Јосип ИИ. цар и краљ, Крајину обилазио и у Грачац дошао, многи становници, који живјеше ближе старе међе на Чемерници, потуже се његовој јасности, да им два Турчина пуно зла чине. Доброћудни овај владар упита присутне, да ли би се неко нашао, који би ова два Турчина зулумћара убио, док се он из Зрмање поврати. Ови му одмах за Станка и његово јунаштво казаше, и тако би тај посао заиста њему препуштен. Стари овај јунак, не губећи ни мало времена, узме неколико својих бивших другова собом и пређе преко Чемернице код Орлове греде на турску страну, јербо овдје станују речена два Турчина. Кад су се ови на Чемерницу упутили, да кршћане глобе, ухвати их Станиша у Ајдеровцу, одсјече им главе и донесе их у Грачац, прије него се цар у Грачац повратио. Јунаштво ово надари му Јосип ИИ. са 12 дуката и сваком од његова друштва поклони 2 златна дуката. Станко је затим јоште дуго времена живио и као сједоглавац мирно код свог огњишта преминуо“.
Извор: Станиша Сочивица. (2. просинца 1843). Даница хорватска, славонска и далматинска, број 48, течај ИX, у суботу 2. просинца 1843. страна 189
ПРИЧА ЛУКЕ ПЕТРОВИЋА – ПРЕДГОВОР ДЈЕЛУ О СТАНКУ СОЧИВИЦИ
Овај чувени хајдук за нас Личане скоро да је био потпуно непозната личност. Сто година касније, 1877. Лука Петровић, његов потомак је написао дјело – драму у пет чинова. Наслов је „Сочивица или Станко Петровић – историјски догађаји из XВИИИ вијека“. Писац приписује Сочивици име Станко Петровић, иако је другим изворима од Радовића из околине Билеће. О њему је писао и Никола Беговић. С правом би се могло рећи да је дјело о њему, наш – лички горски вијенац.
Лука Петровић, поријеклом из Дабашнице, је у дјелу под насловом: „Сочивица или Станко Петровић – историјски догађаји из XВИИИ вијека“ у предговору описао какав је имао однос према родном крају. Тај осјећај, љубави према родној груди, човјек осјети тек у смирај живота. Раније то није могуће, ради радних обавеза, борбе за егзистенцију и живота у новој средини. Пошто је то осјећај за сва времена и за све генерације, преносим Лукин предговор у цјелости.
„Још у дјетињству моме ја сам слушао за Сочивицу, о њему има приповедања и пјевања на различите начине. Тада сам ја тога више запамтио, па и сам приповједао и пјевао. После у школи мојој, да како да није било о томе ријечи. Школа у Крајини и живот народа српског, то су два различита појма. Па тако и послије моје школе одбијем се у свијет. Судба та ћеде да ја на Сочивицу са свим заборавим. Шта више! Дошло ми је у модерном животу, да је све просто и глупо, што сам ја као дијете научио у очиној кући, особито у Лици, те сам и сам бржо боље гледао да ми се не би подкрао штогођ од те провикане „глупости“. Но данас ја се томе ни мало не чудим, јер нијесам сам ја тај помодар био; него је то опћа вртоглавица била, у коју сам ја био лудо и неуко дијете доспио, те сам подлећи мора.
Одпоче озбиљније премишљати и ту ми паде на ум опет мој стари Сочивица, те поче сабирати грађу, да начиним себи јасну слику о томе јунаку, омиље миисти предмет и због тога, што и стари моји приповједаше о њему као праоцу своме, који би пореклом из витешке Црне Горе, и како се настанио у Дабашници у Лици, – исти јунаштво тога српскога слободара, и карактерни спомен његов осмјели мене на ову радњу, која превазилази до душе моју умну сбагу, али се је срасла са жељом и вољом мојом та основна мисао моја, да изиђем нарочито пред браћу моју у Крајини, па да им ову исповјед простодушно у руке предам, нека виде, како сам ја, међу таласима тога бурнога помодарења, пребијао се од немила до недрага; али не нађох покоја души својом нигђе, доли опет на огњишту српском, по спомену бесмртнога Станка Сочивице.
И стијем најискренијем чувством одлучих се да наштампам ову моју радњу, еда помогне дух Сочивичин, још и више и на шире подигнути лукаво погажену свијест и добробит српску.
У једно обећавам, сву корист од овога дјела даровати у помоћ сиротињи пребјеглој из Босне, која злопати од глади и сваке потребе међу нами. Ма на критику мога Сочивице ја и не сањам; него сву грађу остављам радо учењацима и вјештацима“.
Карловац, на Видов дан 1877. Лука Петровић
Извор: Лука Петровић. (1877). Сочивица или Станко Петровић, историјски догађаји из XVIII. Вијека. У пет чинова. У Новом Саду, штампарија А. Пајевића 1877.
