Србима глоба и неправда!

Крајишници жуде за правдом! Њима не значе ни погаче помирења, ни извињења и одласци хрватских политичара на парастосе већ су им потребне пресуде против оних који су без милости убијали српске цивиле. Уместо тога, хрватски специјални тимови за ратне злочине не престају да покрећу нове истраге о чему сведочи и последњи талас хапшења Срба у Негославцима, али и широм Европе, тврди у интервјуу за “Франкфуртске Вести” Саво Штрбац, председник Документационо-информативног центра Веритас.

Недавно је одржан састанак комисија за нестала лица влада Србије и Хрватске, након чега је наведено да се трага за 1.900 људи.

– Нажалост, и даље је реч о непотпуним подацима заснованим искључиво на бројевима из Књиге несталих Међународног комитета Црвеног крста из 2015. За овај састанак припремио сам листу са 1.709 имена несталих са нашег Веритасовог списка, па је јасно о ком дисбалансу броја несталих је реч. Да је списак МКЦК непотпун, сведочи и на десетине случајева ексхумација и идентификације несталих, обављених последњих година, јер се ниједна пронађена особа није налазила у њиховој евиденцији.

Муке са несталима

Како је могуће да ни четврт века од краја рата не може да се утврди тачан број несталих?

– Суштина је да МКЦК инсистира на својој бази података што значи да све породице несталих морају њима да поднесу захтеве, а многи, и поред апела Веритаса, али и других организација то још нису учинили. Процена је да је тренутно у тој бази тек нешто више од 50 одсто несталих са списка Веритаса и Оперативног списка Србије. Очекујемо да ће нова, пета Књига несталих МКЦК бити објављена крајем ове године и да ће се та диспропорција смањити, јер су многе породице несталих послушале апел да се пријаве. Шанса да се напокон сви нестали нађу на једном месту је и у формирању регионалног списка несталих, али тај процес је тек на почетку.

Пуховски је недавно рекао да ће највећи тест за коалицију СДСС – ХДЗ бити Дан сећања у Вуковару. Делите ли то мишљење?

– Вуковар је већ годинама „полигон“ на коме се обрачунавају хрватски политичари, али верујем да ће се сва пажња ове године ипак усредсредити на Шкабрњу и обележавање злочина над Хрватима који пада истог дана када и обележавање догађаја у Вуковару, 18. новембра. Од када је Милорад Пуповац најавио да би присуствовао помену хрватским жртвама, у Шкабрњи, али и шире се дигла велика прашина, па су се чак могле чути и отворене претње да се неће дозволити долазак „четницима“. Веома је тешко прогнозирати да ли ће се то „историјско помирење Срба и Хрвата“, започето у Книну, ипак зауставити у близини Варивода, Гошића и Грубора.

Иронични сте. Додуше, међу првима сте осудили одлазак Бориса Милошевића на прославу „Олује“. Зашто?

– Противим се одласку Срба на прославу „Олује“, са нагласком на „прослави“. За Хрвате је „Олуја“ од почетка легитимна и легална операција чиста као суза, а за нас Србе то је злочиначка акција која је довела до једне од највећих српских трагедија после Другог светског рата. Одласком Срба на прославу „Олује“, Хрвати су добили и последњу ствар коју још нису узели од Срба, а то је признање да су сами криви за оно што им се догодило. Зато Србин није смео да иде на ту прославу. Сви други заједнички наступи српских представника и званичника Хрватске на поменима с овим немају никакве везе. То је цивилизацијски чин одавања почасти жртвама.

Кривци на слободи

Али, тај одлазак је резултирао тиме да хрватски званичници први пут одају пошту и признају да је било и злочина над Србима?

– А шта су то тачно признали? Па ни у Груборима, Гошићима или Вариводама нема ничега неразјашњеног. Све се зна. Ти ратни злочини су већ били на хрватским судовима. Једино што нико није осуђен. За Груборе су осумњичени ослобођени не зато што није могло да се утврди ко је био тамо јер се зна да је била антитерористичка јединица Лучко, већ што се није знало поименце ко је наређивао, а ко пуцао, а ко клао. Исто је и за Вариводе и Гошиће. Још 1996. ухапшено је шест-седам припадника Хрватске војске. У више наврата су против њих вођени и судски поступци да би тужилац на крају одустао од истраге уз коментар да има нове информације и да ће брзо подићи нову оптужницу. Ево, сада је 2020, а те оптужнице нема. Нама Србима нису потребна извињења и одласци на парастосе већ је неопходно да буду осуђени они који су побили те људе. Нама треба правосуђе које ради на исти начин као што је рецимо радило за злочин у Шкабрњи. Тада је процесуирано чак 58 Срба, од чега је њих 17 или 18 осуђено. Нама треба делотворно хрватско правосуђе које ће по истим аршинима судити за сваки злочин.

Милорад Пуповац тврди да је одлазак на прославу „Олује“ био неопходан корак како би дошло до те правичности?

– Не верујем у то. Једно су поруке политичара, а друго конкретна дела, нове истраге и оптужнице. Нама нису потребне погаче, већ су нам као насушни хлеб потребне пресуде. Хрватска се и даље понаша по оном систему да су против мрског непријатеља сва средства дозвољена. Како да поверујем у ту искрену жељу када су породице побијених управо у Груборима и Вариводама, местима где су Милановић и Пленковић били, недавно изгубиле судске поступке за обештећење и сада морају да плате судске трошкове тих процеса.

О каквим судским трошковима је реч?

– Породице страдалих у Груборима су тужиле Хрватску за одштету, али како за тај злочин нема починилаца – осуђених, изгубили су тај спор. И нису једини. Последње три-четири недеље ми се обраћају породице страдалих у „Олуји“ с идентичним проблемом. Тужили су државу тражећи обештећење због смрти чланова породица и како нису могли да докажу ко их је убио, сада држави морају да плате судске трошкове који су око 50.000 куна. Замислите тај процес у коме породице жртава треба да доказују на суду ко је убица. Како ће ико то доказати када су и евентуални сведоци – жртве. Пре неколико дана ми се јавио човек из села поред Варивода коме су одмах после „Олује“ убијени мајка, сестра и зет. Сада мора да плати 60.000 куна јер није могао да докаже да су их убили припадници хрватске војске и полиције. Каже ми да ће и то да плати, јер би му у супротном продали оно мало имовине што тамо има, али се пита због чега бар ти његови најближи нису на некој спомен-табли или на неком списку невиних жртава. То боли људе.

Нова хапшења

Већину Крајишника у дијаспори занима да ли су и даље на снази хрватске тајне оптужнице?

– Формално-правно тих тајних оптужница никада није било, а у пракси је реч о истрагама. Србија и Хрватска су последњи пут размениле спискове процесуираних још почетком 2017. У тим списковима су уз имена оптужених или осуђених и имена оних против којих се води истрага. Али, већ те године Хрватска је имала 86 нових оптужница које нису биле део тог предатог списка. Тада су формирани посебни тимови за ратне злочине и тада је кренуо тај нови талас истрага.

У тој новој групи је и 11 ухапшених Срба из Негославаца?

– Тако је. Али, само двојица су заправо била предмет истраге, док су други приведени у својству сведока. То је заиста јединствен случај у свету да се сведоци на овај начин позивају да дају изјаве.

Дакле, и даље је „лутрија“ одлазак у Хрватску?

– Тачно тако. Нико не зна да ли је на списку тих нових истрага или није. Од тог последњег пресека стања из 2017. Веритас је забележио бар стотинак нових процесуираних лица. Просечно се годишње покрене 36 нових истрага или оптужница и плашим се да ће тога бити све док је жива генерација која је ратовала. Наћи ће се, с времена на време, на том списку и неки Хрват, али само да би се бацила прашина у очи.

Имате ли податке о процесуирању одговорних за злочине против Срба?

– По извештају из прошле године, у Хрватској је око 3.600 људи процесуирано за ратне злочине, а од тог броја само око три процента су били припадници оружаних снага Хрватске. Међутим, тај постотак је још мањи када је реч о броју оних Хрвата који су осуђени. По правилу такви процеси против Хрвата дуго трају и казне су симболичне. А, када се и нађу у затвору тада имају додатне погодности. Томислав Мерчеп, који је осуђен због злочина на Пакрачкој пољани, током издржавања казне ишао по месец-два у бању, „јер му то је припадало као бранитељу“. Мирко Норац, који је осуђен због злочина у Госпићу и Медачком џепу, у затвору је завршио факултет, тамо се оженио и добио децу. И свадбу је правио у затвору, а међу гостима је било много виђенијих људи из политичког и јавног живота Хрватске.

Колико је Срба у хрватским затворима?

– То је стандардна бројка, око 30 оних који издржавају казне и оних који су под истрагом или оптужбом. Ове године смо и поред пандемије вируса ЦОВИД-19, уз хапшење Негославчана, имали и три екстрадиције из иностранства. Један Србин је ухапшен у јануару на аеродрому у Малмеу у Шведској, други у марту на лондонском аеродрому Хитроу, а трећи на аеродрому у Франкфурту док је из САД преседао за Србију. Пре непун месец је на граници Хрватске и Мађарске ухапшен и Дарко Штакор који живи у Немачкој, а хтео је са децом да обиђе болесну сестру. Претходно је био седам-осам пута у завичају и сваки пут би га полиција саслушавала. Али, и он и још двојица комшија су ухапшени на основу тих нових истрага и то на основу сведочења једног Србина који је као осумњичени 2001. саслушан у Хрватској. Сасвим је јасно да Хрвати на овај начин намерно праве хаос како нико не би имао мира и како би се прогнаници што даље држали од Хрватске.

Пензије и повратак имовине

На шта се све Крајишници који живе у дијаспори жале?

– Углавном су то исте муке које тиште и све оне Крајишнике који су у Србији. Многи и даље не могу да остваре право на обнову кућа или повраћај станова, али и повраћај имовине која им је одузета фалсификовањем њихових потписа и печата. Све то иде веома споро, а правда се добија на кашичицу. Ту је ништа мањи проблем штедних улога и конвалидације пензионог стажа и пре, али и током рата. Србија последњих неколико година покушава да реши то питање исплаћујући те штедне улоге за банке које су имале седиште у Србији и то је све. Истовремено, Хрватска је донела закон по коме се ковалидација радног стажа стеченог у рату обавља по аутоматизму, али се у пракси то не дешава, већ се тим људима на сваком кораку загорчава живот. Ово причам и из личног искуства. Моја супруга и даље покушава да добије ту одлуку због чега се обратила и Уставном суду Хрватске. Добра ствар је што је овај суд новембра прошле године издао наредбе нижим судовима да морају да воде рачуна о доказима за конвалидацију радног стажа. Од тада је прошло годину дана и ништа се није догодило. Ипак, та одлука даје наду да ће се нешто променити на боље.

Злочин у Вуковару

Хрватска ускоро обележава Дан сећања на жртве на Овчари. Да ли се истражују и убиства Срба у овом граду?

– Ако мислите на убиства и нестанак 43 Србина до 15. августа 1991, односно много пре почетка ратних сукоба, тада ћете од званичника хрватског правосуђа или државе чути да је истрага у току. Никада они неће рећи за неки случај да га не раде, већ супротно. Е сада, како то раде види се по резултатима. Врло мало је откривених и процесуираних злочина над Србима.

За лакши живот

Није ли одлазак на прославу „Олује“ ипак „мала цена“ за то што ће Срби напокон добити струју, воду, путеве…?

– Из перспективе обичног, малог човека који живи у Хрватској заиста је тако. Многи од њих с којма сам разговарао, а реч је и о онима којима је хрватска војска и полиција убила њихове најмилије, кажу да немају ништа од сећања и прошлости, али да ће и те како имати од новог пута или добијања струје, воде, дома здравља. Они размишљају о свакодневном животу и имају право да тако нешто кажу, али представници Срба, политичари, не смеју тако да размишљају. Они морају увек да имају на уму ко је извршио агресију, ко је злочинац, а ко жртва. На крају крајева, Хрвати су ваљда јединствени у свету и по чињеници да су истовремено и жртве и победници ратног сукоба.

Пријављивање

Саво Штрбац посредством „Вести“ позива све породице несталих које живе у дијаспори да их евидентирају или у Међународном комитету Црвеног крста или националним организацијама Црвеног крста у својим земљама.

– У првом кораку је потребно попунити формулар са основним информацијама. Други корак је давање крви због касније идентификације ексхумираних тела. Превише је времена прошло тако да је сада једино путем ДНК могуће идентификовати нестале. Ове године се у потрагу активно укључила и Међународна комисија за нестале, али и поред тога потребно је претходно да се сваки случај пријави МКЦК.

Аутор: Ђорђе Баровић; Франкфуртске Вести
Фото: Хаџи Марко Вујичић; Франкфуртске Вести
Нема коментара

Напишите коментар