ОКРУГЛИ СТО: Двадесет пет година од завршетка рата у Хрватској – свијест о несталима код миленијумске генерације

У  прес центру УНС-а у Београду је 30.10. одржан округли сто на тему Двадесет пет година од завршетка рата у Хрватској – свијест о несталима код миленијумске генерације. Учесници су били др Љиљана Крстић шеф одсјека др Душко Челић предсједник Координације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије, представница Комисије за нестала лица Владе Републике Србије, др Милан Гулић историчар, Драгана Ђукић предсједница Удружења породица несталих и погинулих Суза и Вања Милованчевић ауторка научног рада о несталим особама.

Како је вријеме пролазило пажња јавности се смањивала, постале су актуелне неке друге теме, и многа питања у вези са несталим лицима су остала без одговора. Нажалост, многи родитељи ниу дочекали да им се оствари посљедња жеља да достојно сахране посмрте остатке својих најдражих. Дјеса погинулих и несталих сада су одрасли људи. Колико данашњи млади људи знају о претходном рату, о несталима и убијенима, разговарало се на овом округлом столу.

ИНСТИТУЦИЈЕ НЕ ЧИНЕ ДОВОЉНО

Др Душко Челић поред свог професионалног ангажмана и лично је мотивисан да се ова питања ријеше, његов рођени брат је киднапован у Приштини јуна 1999. године.

– Наша потрага за њим трајала је четири године. Сјећам се добро када смо преузимали посмртне остатке и официра КФОРА који је славодобитно затворивши досије рекао – СЛУЧАЈ ЈЕ ЗАТВОРЕН. Прво сам му објаснио да није затворен, а и да то није случај, ријеч је човјеку који је брутално убијен што је доказала и обдукција. Руке су му биле везане жицама.

Један од главних проблела Челић наводи склоност српског народа забораву, па и да брзо опрости. Када се одржавају помени, округли столови или нека друга обиљежавања, увијек су ту иста лица.

– Радује ме да данас ипак могу да видим и понеко ново лице. Питам се често шта наша дјеца знају о овим догађајима, и да ли би на неком општем тесту информисаности могли да наброје три стратишта у Хрватској, у БиХ, на КиМ? Питам се какви су школски промграми, шта уче о грађанском рату у Хрватској у БиХ.

Институције не чине довољно како би шира јавност знала истину о овим догађајима.

– Постоји мантра да је српски народ започео агресију, да смо агресори и окупатори, на Косову и Метохији чујем и колонисти. У то смислу српске жтрве не постоје или су жртве другог реда. Та мантра је нажалост дио јавних политика Хрватске, Бих, на Косову и Метохији, али је дио јавне политике – нажалост и најмоћнијих држава данас – наводи Челић.

У Комисији Владе Србије за нестала лица као један од највећих проблема наводе непосједовање информација и апелују на све који их имају да их подијеле с надлежнима.

– Потребне су додатне информације, ми инсистирамо на архивама свих домаћих институција држава, а такође и на међународне организације које су у моментима оружаних сукоба биле присутне на тим теренима – рекла је Љиљана Крстић, представник Комисије за нестала лица Владе Србије.

ЉИЉАНА КРСТИЋ: Још увијек 10.004 несталих

Крстићева је навела да се данас још увијек воде као нестали 10.004 лица у читавом региону.  1643 лица нестала на Косову и Метохији, 1974 у Републици Хрватској, 6374 у Босни и Херцеговини.

– Код хиљаду несталих лица, имате хиљаду породица, хиљаду различитих судбина, околности нестанака. Морамо да подигнемо свијест младих, прошло је 28 година и међу вама од првих сукоба је 29 нових генерација. Природа чини своје, а то значи да многи чланови породица умиру и мора неко да истраје у овој борби.

Дијете колоне др Милан Гулић, који је касније постао најмлађи доктор наука у Србији, наводи да по неким процјенана ратови на простору бивше СФРЈ потакнули су на емиграцију и избјеглиштво око 4,7 милиона људи. Ти ратови су довели до страдања преко 120.000 људи.

– Прецизним познавањем онога што нам се догодило бисмо могли у неку руку да ставимо тачку на један историјски период и искреније да закорачимо у будућност. Имамо догађаје из 20. вијека које нисмо ријешили и они су нам се вратили. Ако гледамо догађаје деведесетих видимо Други свјетски рат који се у неку руку није у потпуности завршио.

Питање несталих се мора истаћи као најважније питање

– Као историчар сам имао понуду да пишем уџбеник за школу, дио који се тиче 20. вијека. У том уџбенику само су 4 стране посвећене распаду Југославије. Шта на основу четири стране може да закључи неко ко се не сјећа тих дешавања, ко се не сјећа Олује, ко се не сјећа ни бомбардовања. Без клутуре сјећања не можемо бити оно што јесмо, нисмо сигурни ни куда путујемо, без суочавања са прошлошћу и познавања прошлости нема сигурне будућности.

10.000 људи који се још потражују на простору бивше СФРЈ су један град.

– Ако нестанак једног града нас не потиче да сазнамо шта се са њима десило, да се открију документа и започне ексхумација. То је хуманитарно питање, какву будућност градимо на простору гдје је расуто још њих 10.000 које њихови најмилији потражују – поручује Гулић.

Возили су се у колима са мртвом мајком

Послије толико година помислило би се да су све приче испричане, међутим Драгана Ђукић предсједница Удружења Суза каже да их и даље зову људи са разним несрећним судбинама.

– Јуче нам се јавила једна жена која је жељела да нам исприча своју причу, коју послије 25 година нема коме да каже. 1995. године је кренула из Сиска напуштајући своје огњиште, заједно са супругом, мајком и ћерком. Током пута, за вријеме акције Олуја су им каменовали аутомобил. Једна каменица је погодила њену мајку у главу. Мајка је издахнула на путу до Србије. Док је она износила своју исповијест, мени су се стварале слике, муж и жена у возилу са дјететом и мртвом мајком морају да наставе свој пут. У Шиду су баку сахранили и морали да наставе свој пут у непознато – говорила је Ђукићева ову потресну причу додајући да је то само једна од многобројних страшних судбина наших људи.

Вања Милованчевић је у септембру одбранила мастер рад на тему Улога Међународног комитета Црвеног крста у потрази за несталим особама на територији цијеле бивше Југославије.

Посвједочила је да у току њеног оснвног и средњошколског школовања није много сазнала о дешавањима и ратовима на просторима бивше СФРЈ.

– Једном ми је приликом један од професора из историје рекао да нису ни жељели да започињу те теме јер су се плашили како ће пренијети ученицима.

Питање несталих ју је заинтересовало јер је схватила колика је хуманитарна димензија тог проблема.

– Када се говори о несталима, говори се о бројкама. То нису случајеви, то су особе са именом и презименом. Невјероватно ми је да неко може да нестане тек тако и да ми 30 година немамо информацију о томе – рекла је и додала да мисли да млади људи могу да саосјећају само не знају довољно о тим дешавањима.

„У потрази за несталим особама жртве морају да буду активни учесници, процеси наметнути од стране влада нису довољни, посебно уколико су носиоци власти из времена конфликта и даље актуелни.“

Српско друштво се стиди жртава

Челић се надовезао на ову прочитану речницу из мастер рада Вање Милованчевић и додао да се српско друштво стиди жртава.

– Због тога је преко потребна истина. Проблем је што породице морају да постају истражитељи јер нема систематске подршке државе, друштва. На територији КиМ једно абмивалентно стање гдје долазимо до чињенице да је КФОР одмах по установљењу мисије УН трагао само за доказима којима би поткријепио оптужницу која је подигнута још за вријеме трајања рата, против тадашњег предсједника Милошевића. КФОР и хашки истражитељи занимале су искључиво албанске жртве. Када би у тој потрази за тијелима убијених и несталих наишли на српску жртву, те жртве су поново покапане у секундарне гробнице. Највећи дио српских жртава нађен је у секундарним гробницама које је ископао КФОР.

Ако не можемо да утичемо на свијет,  као друштво можемо да његујемо културу сјећања, да документујемо чињенице и да то пренесемо младима.

 

Хрватска не сарађује

Крстићева је навела да је велики проблем сарадња са Хрватском.

– Породица је свјесна да је чан породице заправо убијен, зна се гдје се налазе посмртни остаци, а представници Хрватске на чијој се територији налазе остаци неће да ексхумирају. Имали смо састанак прије некплико дана са њима, и они не одговоре на наша питања зашто те гробнице нису ексхумиране.

Драгана Ђукић се надовезала и рекла да је све то политичко питање.

– У Хрватској би се сутра ексхумирала тијела из тих гробница у Хрватској да су жртве Хрвати.

Ефекти Олује су геноциди 

Др Душко Челић је отишао даље и навео да је то питање политичке трговине несталима.

– То би значило да нама они кажу нећемо откопати 50 српских жртава док ви не откопате једну хрватску, нећемо идентификовати 20 српских жртава на КиМ док ви не идентификујете или не откопате гробницу на Рудници. О српским жртвама се не смије говорити. У Хрватској се слави Олуја и они који су командовали том злочиначком акцијом и не помињу се српске жртве, и да су ефекти Олује геноцидни, што је констатовао и Међународни суд правде.

Историчар Гулић каже да је Олуја догађај размјера велике сеоба Срба, о којој сви бар нешто знамо.

– Учимо ли ми дјецу да је Олуја догађај тако великих размјера – још увијек не, и послије 25 година. Однос према Првом и Другом свјетском рату градили смо на нивоу бројки. Говорећи о бројкама, сводили смо их на бројеве – што нису. И тиме занемарујемо читаве процесе који су утицали на то да они страдају.

Сви су се сложили да истина мора да се открије, докуметује и изнесе у јавност. Да млади колико год родитељи и професори жељели да их заштите морају да знају истину. Јер без културе сјећања нема свијетле будућности.

Сада имамо ситуацију како је др Челић навео да се српско друштво стиди српских жртава, а Драгана Ђукић додаје да им је доста да на састанцима Регионалне координације морају сваки пут да објашњавају да су и Срби жртве, а не само Хрвати, Муслимани и Албанци.

Модератор је била Јована Марић чланица Удружења Суза.

Текст и фото: Драгана Бокун