Његош – највећи српски пјесник

Највећи српски пјесник Петар Други Петровић Његош, црногорски владар и владика, чија је круна стваралаштва спјев “Горски вијенац”, умро је на данашњи дан 1851. године.

Рођен је 13. новембра 1813. године у селу Његуши, код Цетиња, као други син Тома Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра Првог, и Иване Петровић /рођене Пророковић/, а на крштењу је добио име Радивоје, под којим је у народу био познат касније као владика Раде.

Након што је постао владика, Његош се потписивао само својим монашким именом – Петар и презименом – Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар, већ управо као владика Раде.

Његош се замонашио веома млад и примио власт над Црном Гором пошто га је Петар Први у тестаменту одредио за свог насљедника. Међутим, ту титулу је желио и гувернадур Вуколај Радоњић, који је себе сматрао јединим који има право да влада Црном Гором.

Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар Други преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.

Његош је био и вјерски и свјетовни владар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али је владала племенска суревњивост и крвна освета.

Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез.

Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе.

Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна.

У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и морало је бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. “Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима”, писао је Његош.

Његошева владавина је, такође, обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и покушајима владике да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте.

Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.

Владика се у прољеће 1850. године разболио од туберкулозе којој је тражио лијека у Италији. Преминуо је 31. октобра /18. октобра по старом календару/ 1851. године на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе.

У својим посљедњим часовима рекао је: “Ево ме на ждријелу вјечнога дома… Копајте ме у Ловћен код нове цркве”.

Сахрана на Ловћену је одгођена због лошег времена и страховања да би скадарски Турци могли да оскрнаве ловћенску капелу, те је привремено сахрањен у гроб његовог стрица Светог Петра Цетињског у Цетињском манастиру. Тек 26. августа 1855. године Његошеви посмртни остаци свечано су пренесени на Ловћен.

Капелу на Ловћену порушили су Аустроугари, а обновио ју је краљ Александар Карађорђевић. Његошеви остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године.

Капела је 1974. године, уз подршку тадашње југословенске владе, замијењена Мештровићевим маузолејом. На тај начин, директно је прекршена Његошева посљедња воља.

Његош се сматра највећим српским пјесником. Његово најутицајније пјесничко дјело је “Горски вијенац”, објављен 1847. године, те “Луча микрозма” и “Лажни цар Шћепан Мали”.

Његош је, у вријеме непрекидних бојева са Турцима, занесено волио народне пјесме, скупљао их, а касније и сам стварао нове. Штампао је и два краћа спјева у истом духу: “Кула Ђуришића” и “Чардак Алексића”.

Године 1854. објављена је “Свободијада”, епски спјев у 10 пјевања, у коме се славе црногорске побједе над Турцима и Французима.

Вук Караџић је сматрао да је и друге пјесме о новим црногорским бојевима испјевао управо Његош, који је радио и на прикупљању народних пјесама и издао их у збирци “Огледало српско”.

Петар Други Петровић Његош је на нивоу Митрополије црногорско-приморске канонизован и уведен у ред светитеља као Свети митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац.

На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог митрополита Петра Другог Ловћенског Тајновица као светитеља.

На својој првој икони, која је 19. маја 2013. унесена у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци држи ловћенску Цркву Светог Петра Цетињског, а у лијевој свитак са стиховима из “Луче микрокозма”.

Извор: РТРС

Нема коментара

Напишите коментар