АНАТОЛИЈ МИЛОВАНОВИЋ: Политичари су долину Криваје и јужне дијелове Озрена препустили на милост и немилост тзв. Армији БиХ

Пензионисани припадник МУП-а Републике Српске, професор безбедности Анатолиј Миловановић, као учесник одбрамбено-отаџбинског рата на простору Босне и Херцеговине 1992-1995 био је сведок страдања српског народа, поготово на простору  у долини реке Криваје и планине Озрен.

 

За „Српско коло“ говорио је о својим искуствима и поделио стручна запажања о бици за Возућу, тешким оружаним сукобима чији је део био као припадник Специјалне бригаде полиције РС и Гарде Пантери. Својим научним радовима доказује и не дозвољава да се забораве страдања возућких Срба у II Светском рату, када је њих око 400  погубљено у Јасеновцу, логору злогласне  НДХ.

Спомен соба са ратном заставом у бази САЈ-а у Бањој Луци

Где вас је затекао рат 1992. године? На који начин сте учествовали у бици за Возућу. Какав је био однос снага и да ли је било реално да Војска Републике Српске одбрани положаје?

Сам почетак оружаних сукоба сам дочекао у Возућој, одмах после напада на колону ЈНА која је излазила из Тузле, као припадник Друге Озренске бригаде. У даљем току рата, као припадник Специјалне бригаде полиције Републике Српске, након заузимања Свињашнице у лето 1994.год. од стране такозване Армије БиХ, учествовао сам у нашем контранападу из правца Карачића и Рјечана према њиховим јединицама које су биле у офанзиви. У садејству са Гардом Пантери и другим јединицам ВРС и МУП-а Републике  Српске били смо у вођству у односу на непријатеља, при томе смо заробили и један тенк. Управо су резултати наше успешне контраофанзиве доказ да се долина Криваје могла одбранити, наравно уз адекватну, пре свега, политичку подршку.

Ратна 1994.година

На промоцији књиге „Битка за Возућу 1992-1995″ Ненада М. Цвјетковића, која је изашла крајем 2023.године, врло смело сте рекли да је Возућа била жртвована. На кога сте конкретно мислили кад сте то рекли и да ли имате доказе за такву тврдњу?

Јесте жртвована, прецизније речено издана, остављена на милост и немилост јединицама такозване Армије БиХ. Наиме, већ у мају 1994.год. је „нацртана“ карта са будућим границама нове заједничке државе, у спољним границама некадашње Авнојевске СР БиХ. Србима је по договору припало 49%, што је значило да ће се ВРС морати повући са око 25% територије којег је држала под својом контролом. Нико од тадашњих српских вођа није имао храбрости да изађе пред народ који је живео на простору који је требао предати муслиманима и саопшти му да остају под влашћу непријатеља. Те територије су тобоже изгубљене и доживели смо велике губитке у људству, у окружењу су остајале читаве војне јединице и цивили. Поред Возуће и јужних делова Озрена, овакву судбину су доживели и западни делови Крајине, нарочито после издаје РСК, која је целокупна предата Хрватској. Докази су бројни, они су у сфери ноторних чињеница, а оне се у праву и не доказују. Такође, постоје и изјаве муслиманских политичара и војних команданата о начину на који су заузимали српске положаје. Надамо се да ће се некад пробудити савест српских учесника у „преговорима“, да ће се са многих докумената скинути ознака поверљивости, па ће историчари имати довољно материјала да то објаве у релевантној литератури.

Да ли се масакр српских цивила у Возући могао избјећи?

Наравно да је могао! Снаге ВРС на простору Возуће су биле у „потковици“ како се то најчешће говорило војничким термином. Цивили су много пре требали бити евакуисани на територију где су наше снаге биле у повољнијем положају. Наше руководство, посебно политичко, имало је првенствено моралну и сваку другу обавезу, да евакуише цивилно становништо када је већ било јасно да долина Криваје и јужни делови Озрена неће бити у саставу будућег српског ентитета.

Да ли је злочин над српским цивилима у Возући настао као последица злочина у Сребреници или је планиран раније?

Не, не постоји посебна веза између почињених злочина. Рат је био грађански, национални и религијски. Мржња између зараћених страна била је вековна, великог интезитета и без догађаја у средњем Подрињу ратни злочини и злочини против човечности би погодили возућке Србе. Важно је нагласити да су злочине у Возућој чинили и припадници терористичког Одреда Ел Муџахид којима је убијање немуслимана, по њима неверника, један од основних мотива приликом приступања таквим формацијама.

Аутор сте и научног рада „Страдање Срба Возуће – заборављени злочин“. Колико се могу повезати злочини над српским народом почињени у Другом свјетском рату и деведесетих година?

У раду су наведена страдања српског становништва у селима на простору средњег тока реке Криваје у периоду од оснивања НДХ, првенствено у првој половини 1942. године, па до завршетка Другог светског рата у тадашњој Југославији. Посебно су наведене прикупљене чињенице о злочинима из прве половине 1942. године, јер су најмасовнији и представљају познате методе убијања злочиначке Независне Државе Хрватске. Наиме, ради се о масовним, систематским убиствима цивила и депортацији у логор Јасеновац и друге за које постоје сачувани докази. Страдaње возућких Срба је заборављени злочин. Зашто? Зато што је у новој комунистичкој Југославији посебан идеал представљало братство и јединство, а да би се то остварило, злочине над Србима је требало минимизирати, а злочинцима дати прилику да се искупе стављајући им петокраку на капу. Распадом комунистичке Југославије, поново су уследили напади на српска села у долини Криваје, из истих села, од потомака некадашњих припадника Муслиманске легије и Зеленог кадра, овај пут у униформама такозване Армије БиХ, појачане исламским фанатицима и терористима из целог света.

Тврдите да је са простора Возуће у Јасеновац депортовано 400 Срба. Да ли постоји списак са именима људи који су депортованиу Јасеновац?

Захваљујући професору историје др Ранку Пејићу, који је као дете преживео страдање Срба у селу Лозна јануара 1942. године, имамо сачувана сведочења Срба Возућког краја. Он је један од ретких аутора који је преданим радом, увидом у постојећу архиву из тог периода, а нарочито прикупљањем података од сведока, успео написати књигу која је доказ и темељна основа за даље научно истраживање злочина над Србима у долини Криваје у периоду Другог светског рата. У делу под насловом „Срби на Озрену и Возући – живот и страдања“ наведана су имена Срба депортованих у логор Јасеновац као и друге логоре у НДХ. Поред страдалих у Јасеновцу наведена су и имена Срба убијених по селима и збеговима током усташких напада на Возућу. Дакле, само из Возуће депортовано је 400 Срба у Јасеновац, док је укупно, са околним селима, мучки убијено 1300 Срба. Такође, моја родбина је из возућког краја и сведок сам бројних изјава о страдању Срба из тог краја.

Да ли је Возућа заузела заслужено место у српској култури сећања?

Као што сам у поменутом научном раду навео, данас у долини Криваје нема Срба, осим незнатног броја старих који су дошли да проведу своје последње дане живота у родној груди. Некада земља Краља Драгутина Немањића је етнички очишћена, а успомену на постојање српског имена и вере православне одржава окупљање народа пред обновљеним манастиром и црквама за време верских празника. Срби су опстали у долини Криваје за време вишевековне Отоманске окупације, али то нису успели у 20. веку који је био погубан за њих. Непријатељ је био бројнији, организованији и деловао агресивном идеологијом у борби против српства и православља. Заједно су против возућких Срба дејствовали нацисти, њихове слуге из НДХ и комунисти. За страдање у оквиру НДХ, као „награду“ од комунистичких власти у ослобођеној Југославији, Возућа је 1958. године изгубила статус општине, а у томе су главну улогу одиграли бивши легионари који су постали Партизани у периоду када им је било јасно да Немачка губи рат. Много пута поновљена крилатица, да народ који не научи ништа из своје историје, осуђен је да је понавља,  потврдила  се у случају возућких Срба. Злочини у долини Криваје су у мањој мери документовани и заборављени од стране безбедносних, правних и политичких субјеката одлучивања. Због тога, зло се поновило у претходном одбрамбено-отаџбинском рату, односно, Србима се поновила несрећна историја.

This is box title

Биографија:

Анатолиј Миловановић, рођен у Тузли, БиХ. Учесник је одбрамбено-отаџбинског рата као припадник II Озренске бригаде (касније је од њених делова формирана IV Озренска бригада), Специјалне бригаде Гарде Пантери и Специјалне бригаде полиције МУП-а Републике Српске. Рањаван је четири пута у борбеним дејствима. Пензионисан је као припадник МУП-а Републике Српске. Радно искуство стекао је у МУП-у Републике Српске у специјалној јединици полиције, где је имао прилике да се теоријски и практично упозна са применом репресивних мера припадника полиције Републике Српске у борби против тероризма. Доктор је правних наука и изабран у звање доцента на Правном факултету, Мегатренд универзитета у Београду за ужу научну безбедносноправну област. Поред академског образовања завршио је и више међународних специјалистичких курсева из области безбедности. Ради рецензије научних радова и информативних портала у Руској Федерацији на тему дешавања на простору бивше СФРЈ и сарадник је руских медијских кућа. Живи у Београду.

новинарка „Српског кола“

Весна Пешић

 

Нема коментара

Напишите коментар