СЛАВНИ ЈУНАК ОДОЛЕВА ЗАБОРАВУ: На данашњи дан пре 374 године у боју са Турцима погинуо је Вук Мандушић

НА данашњи дан пре 374 године у боју са Турцима погинуо је знаменити српски јунак из Равних Котара – Вук Мандушић, кога је у ред бесмртних витезова кроз спев „Горски вијенац“ овековечио Петар Други Петровић Његош.

Ради се о личности која је од свих Његошевих јунака најбогатија унутрашњим противречностима, а кроз коју је представљен типични црногорски јунак са манама и врлинама – махнитошћу, ћудљивошћу, али и интимношћу која се испољавала и кроз причу о снахи Анђелији.

Иако о њему нема много историјских података, зна се да се истицао јунаштвом у борбама против Турака. Овај српски ускочки харамбаша рођен је око 1610. године у околини Шибеника, где је ратовао у служби Млетачке републике за време Кандијског рата.

Историчари из тог времена записали су да су Мандушићева храброст и бројни подвизи достојни да се унесу у све историјске списе. Записано је да је Вук по наредби генералног провидура Фоскола, добио задатак да нападне турску војску коју је предводио Хусеин-бег, која се враћала са пљачкашког похода из задарског залеђа. Одлучио је да Турцима постави заседу у Зечеву код Шибеника, где се налазила тврђава са кулом, опасана зидом широким четири стопе. Заједно са Вуком Мандушићем у борби су учествовали и харамбаше Медаковић, Миљанић, Вукадин Митровић и Илија Смиљанић. Многобројна турска војска надјачала је ускоке.

„Вук Мандушић се неустрашиво борио и пошто му је била одсечена десна рука, успео је да убије још четири турска војника. Након тога пао је од изнемоглости, те су га Турци заробили и убили. Тело Вука Мандушића сахрањено је на месту погибије, у Доловима Мандића, на путу Бенковац – Кистање, где и данас има обележје. Након битке цела Далмација је оплакивала тужну, али славну смрт Вука Мандушића. Државни секретаријат Ватикана је обавештен да је млетачка влада ‘тешка срца’ примила вест о смрти Вука Мандушића, што говори о његовом значају за Млетачку републику“, записали су историчари.

Црна Гора одавно не обележава смрт овог српског витеза, а дан његове погибије и овог 31. јула протиче без икаквог сећања на Мандушића. Професор мр Слободан Чуровић Апис, књижевник и књижевни критичар, један од бранитеља српског језика, каже за „Новости“ да није случајно Његош међу бесмртне српске соколове и јунаке уврстио Вука Мандушића, коме је, како наводи, поред неустрашивости дао и лиричност осетљиве душе која кодекс етичког и светиње кумства чува као највећу драгоценост, у оном чудесном сну, где лепота остаје нетакнута, а моралност учвршћује карактере и подвиге.

– „Горски вијенац“ је данас постао грки, неприлагођен подмуклим тумачењима и препевавањима, где зла везиља дуге конце вуче, а владика Раде је постао непожељан и његово генијално дело, само зато што је символ српства и круна поетске мисли. Дични витезови части и мегдана који су песмама, у памћењу народа, као најпоносније речи и символ трајања, намерно се прећуткују и бришу, јер новом дукљанском накарадном пројекту смета све српско, најбоље што је градило и бранило Црну Гору, крст часни и златну слободу. Све традиционално и чојско се потире да би различити облици девијантног и морбидног постали обрасци којима ће се стварати лажна, пуста историја, култура, а мутни идентитет, кроз одрицање од себе самих и потонуће у наметнута правила – каже Чуровић.

Наш саговорник подсећа да Вука Мандушића увелико својатају Хрвати, као да је он хрватски јунак а не српски, као да је хрватски родољуб а не српски, док званична Подгорица на све то ћути.

– Ништа не треба да чуди. Када за тренутак смање ту „господску“ мржњу, која је само кроз Јасеновац, црни Србиновац (где је мојих заклато 28!) показало своје демонско лице, они су спремни да бестидно приграбе туђе и кажу да је њихово. Својатају и Теслу, сада им је у репертоару „крадуцкање“ лика и дела и Вука Мандушића. Вероватно ће убудуће и Светог Саву прогласити Грунтовчанином, јер идеолошка матрица од Старчевића, Франка, Супила је иста – а то значи уништење Срба. А то што ова извитоперена Црна Гора ћути, то је Божија казна, она хоће да буде нешто туђе, прихватајући сваки облик понижавања и брукања, свако ђавоље коло мрзитељства према Србима, јер гласноговорницима и политичким успаљеницима одговара такав амбијент, где ће шовинизам, усташлук и поганштина олајавања бити нешто пожељно, уживајући у таквој причи одрицања од предака, традиције, аманета, оних који су знали ко су – наглашава Чуровић.

Нигде у Црној Гори не постоји знамење које је посвећено легендарном Вуку Мандушићу.

Чак ни улица, сокак или нека институција која би понела његово име.

– Битно је да у Подгорици имамо споменик незнанцу, којем се многи још куну да неће скренути са његовог пута, у страшном злу комунистичке опијености из које се испилио новодукљански човек. И Његоша смо обурдали. Све битно је за њих небитно, оптерећујуће пред умилним новосветским „вредностима и кастизима“. Вук је вучји делао, није узмицао пред осионим и неправдама, а његови потомци, оног јуначког, постадоше потрпезне кучке пред туђинима, легла брда устале долине, у срамотнику и бешчашћу. Вероватно би Мандушићу тражили дозволу и џефердаре оптужујући га да је ратнохушкач. Нико никога не може да нагрди као један народ себе када то чини добровољно и са страшћу пљувања по себи – од дивотног сна Вука Мандушића до брозоморне јаве – закључује професор Слободан Чуровић Апис.

АНТОЛОГИЈСКИ СТИХОВИ
ВУК Мандушић је један од најистакнутијих ликова у Његошевом „Горском вијенцу“.

Последњи стихови овог спева су антологијски, али и као изрека која се у народу готово свакодневно може чути:

„Здраво твоја глава на рамена,

ти ћеш пушку другу набавити,
а у руке Мандушића Вука
биће свака пушка убојита!“
Књижевни критичари ове стихове пореде са: „Бој не бије свијетло оружје већ бој бије срце у јунака“.

Велиша Кадић

Преузето са: Новости

 

Нема коментара

Напишите коментар