АКТУЕЛНО:

Никола Пејаковић: Сви моји Крајишници су Говоруше

Глумац, режисер, музичар и сценариста који је радио на бројним култним остварењима као што су “Лепа села лепо горе”, Вратиће се роде”, Кости”, “Устаничка улица”,… говори за П-портал. Интервју преносимо у цијелости.

Широј публици најпознатији је као глумац, са више од 30 улога од 80-их наовамо – почевши од ТВ драме Апстиненти, преко филмова Рат уживо, Кажи зашто ме остави, Лепа села лепо горе, Ране, Мртав ‘ладан, па преко серија Сложна браћа, Црни Груја, Јужни ветар, Месо, Кости, 12 речи,… Школован је и награђиван као позоришни редитељ, запослен у Народном позоришту Републике Српске. Издао је до сада четири музичка албума, који привлаче љубитеље доброг звука и текста, без обзира на жанровске преференције. Оно што је широм региона можда мање познато, јесте да је управо он „написао“ бројне свима нам познате ликове и заплете. Никола Пејаковић Коља сценариста је ако не јединог у свету, а онда сигурно једног од ретких филмова о рату снимљених у јеку тог истог рата, неколико километара од борбених линија, у којем су статисти били прави војници – Лепа села лепо горе. Написао је сценарије и за бројна друга култна остварења – Устаничка улица, Вратиће се роде, Рат уживо, Ледина, Бањалучка трилогија, као и за филм о Томи Здравковићу који се управо снима. Није нам познато да се неко стручан до сада усудио да каже у чему је најбољи, а ми смо га питали у чему је он највише свој.

Много пута су вас питали – режија, глума, писање или музика? А чак сте завршили и средњу ликовну школу, заиста сте свестран уметник. Ми ћемо ипак поновити ово питање, у чему сте највише своји, у чему највише уживате?

Могу само да кажем шта сам завршио од школе, а то је позоришна и радио режија на ФДУ. Дипломирао сам релативно скоро, што није неуобичајено на том факултету, а бавим се разним стварима. Све оно што радим је резултат неких мојих склоности. И музика и писање и режирање у позоришту. Ја то ништа не доживљавам као посао, али се држим професионалних, еснафских павила која су врло јасна. А што се тиче уживања, гитара је ипак нешто што ми пружа највише задовољства. Као што је и музика најближа Богу и као што је музика један универзални језик. То што мозак диригује, што Господ шаље, па ви то онда прстима… То некако излази најтачније и најчистије, нема између вас никог, нема других људи, нема публике, нема камера. У том смислу се може рећи да је музика нешто што ми највише прија.

Рођени сте са четири прста на једној руци. Рекло би се да сте добро прошли у тој подели. Бог вам је узео само један прст, а дао толико талената.

Слажем се потпуно с вама. Ја мислим да сви људи имају дарове и немају дарове за нешто. Мислим да су медији и вријеме у којем живимо довели до тога да су ове ствари којима се ја бавим популарне. Људи данас воле глумце, а некада су глумци били талог друштва. И данас неки то мисле. У средњем вијеку су били прави талог, нису смјели бити сахрањени на гробљу него су били сахрањивани са псима. И одједном су сад у 21. вијеку елита, а све због медија и времена које је нове карте подијелило. Али мислим да сваки човјек има дар за нешто.

Шта мислите да ли као друштво венемо или зримо?

Мислим да људи треба да се баве собом, а не политиком. Као колумнисти што имају ставове о свему, и у праву су, али у ствари човек треба да се бави собом и да је захвалан Богу што је жив и што га Бог држи на земљи. Чим си незахвалан, настаје неки проблем. Ја не могу да се мирим са неким ко жели да се свађа. Ја могу само да га волим и то је то, а да се мирим, да се слажем, толеришем, не могу.

Кад сте споменули љубав, мислите ли да постоји несрећна љубав? Па и онда кад је неузвраћена.

Не, права љубав не може да буде несрећна. То је повезано са незрелошћу, несхватањем уопште шта је љубав. Не постоји неузвраћена љубав, то је – ја ти дам, да ти мени даш, то је проституција, љубав из петпарачких романа, мелодрамско наклапање. А то нема ништа заједничко са правом љубављу, која је безусловна. Ви човека волите онаквог какав јесте. Тачка. И не тражите ништа за узврат. Тачка. И у том смислу нема неузвраћене љубави, јер не тражите ништа за узврат.

„Све има тачку пуцања“, гласи крилатица серије Кости, другог дела Бањалучке трилогије. Лако је дозволити себи „пуцање“, има нешто много теже, изазовније, а то је састављање. Како се саставити?

Редитељ је извукао ту реченицу, ја не бих да се мене питало. Немам ништа против, али мислим да је то извучено да би се помоћу те реплике правила, у позитивном смислу, једна мала пропаганда серије. То са оним дубљим у серији нема пуно везе. Серија се бави, управо што сте ви сад рекли, састављањем. Кад погледате Кости, а и ја сам то примијетио тек накнадно, односно, указали су ми на то – наши јунаци се смију први пут тек у затвору!

Они су тамо заправо ослобођени.

Јесте. А то ни писац није хтио да се деси, али се десило. Састављање је можда тежи процес, али је сигурно ослобађајући и једини могући. И Месо и Кости и Кожа су једна велика исповијед. Односно, наша слика овог свијета и ове стварности. И, што је рекао наш нови патријарх Порфирије, човјек кад се бави умјетношћу, он се у ствари бави исповиједањем. С тим што то што исповиједа користи и њему и оном Другом. Тако би барем требало да буде.

У свакој од својих форми „исповиједи“ имате широк распон. У музици, рецимо, с једне стране „Хаљиница боје лила“ и „Дивна“ из Сенки над Балканом, а с друге „Коља и гробовласници“.

Јесте, то изгледа као неки пачворк, али што се мене тиче, ја то видим као један пут. У музици је то све блуз, ако погледате хармонију Дивне или Хаљинице или било ког другог мог излета у народну музику. Не изворну, већ оног преласка, кад је имала душу… Није ту чак ни проблем жанра данас него порука које се шаљу. Ова данас музика промовише простаклук, а то Силвана и Тома нису промовисали.

Тема Крајишника се провлачи кроз многа остварења на којима сте радили. Како видите судбину те популације?

То је проблем нашег друштва које нема потребе да пише о модерној трагедији, о највећем егзодусу, највећем етничком чишћењу, поред сарајевских Срба. Одаћу вам једну тајну. Студирао сам с једним човјеком из Книна који се зове Душан Говоруша, поздрављам га овом приликом. Он ми је био пријатељ, и данас га волим. Био је из једног села крај Книна, одакле је протјеран. Најприје је отишао у Београд, па онда у Канаду. И ја сам у сваком сценарију који сам писао сваком лику који је био из Крајине или имао везе са Крајином давао то презиме. Говорушу имате и у филму Устаничка улица и имате га на још неколико адреса.

Шта можемо очекивати од Коже?

То је трећи део трилогије и својеврсна круна. Наша жеља да комуницирамо и са прецима и са потомцима, да оставимо сведочанство. У том смислу нам је важно мишљење публике, јавности, врло смо емотивно доживели реакције на Кости које су биле феноменалне у Србији и у региону. Али и Кожу ћемо, као и прва два дијела, ипак правити као наше лично сведочанство, не документарно, то је фикција гдје се бавимо исповиједањем, покајањем као круном свега, духовног живота, исходиштем. Јер без покајања не може да постоји добра смрт.

Све има тачку пуцања, како је редитељ Костију истакнуо. Али се све може и саставити. Како сте се ви саставили?

Уз Божју помоћ, без Бога нисам могао. Покушавао сам, вјерујте ми, али нисам могао. И добро је да нисам могао. Јер бих се криво саставио. Као руку кад сломите па не одете код доктора него је сами намјештате, тако и ово. Мислим да сви ми имамо исту судбину, кад се окренеш, можеш у човјеку који пролази видјети да је он ти и да си ти он. И то јесте нешто што нас спаја у једно. И то је једина наша шанса, да помогнемо, кад неко падне да му придржимо крст и носимо га једно вријеме, колико треба.

Нисам ја сам себе спасио, многи су ми помогли, носили тај крст. Не бих ја то могао сам. Мислим да је то суштина духовног живота. Родимо се, а не знамо да живимо, као што не знамо ни да ходамо, него учимо временом. Неко не научи никад, неко залута. У том смислу, мислим да је једино могуће саставити се уз божју помоћ. Треба бити скрушен и пустити друге људе да живе, а ако им се и упетљаш у живот, онда им се упетљај тако да им понесеш крст, а не да им солиш памет.

Извор: Оливера Радовић; П-портал.нет


Нема коментара

Напишите коментар