Путевима мојих предака

Одакле почети у вези са овом темом и са огромном вековном дистанцом? Увек се каже, од почетка. Јер, као и код свих Срба, судбина нам је била иста. Вечите сеобе, о којима је писао и наш велики књижевник Милош Црњански. Па, кренимо!

Куда су се све Срби током историје кретали и како су изгледале те сеобе? Са ког су простора и како су дошли све до Далмације, Лике, Кордуна и Баније, све преко Босанске Крајине?

Многи релевантни стручњаци који се баве тиме, пре свега, историчари и антрополози, кажу са научне тачке гледишта, да су велике сеобе Срба почеле најездом турске империје након Косовске битке, а касније је баш те Србе као граничаре постављала Аустроугарска монархија да би заштитила њихов продор ка Европи. Дакле, Срби са југа кренули су у велику сеобу под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића и стигли све до Сент Андреје, нешто мало изнад данашње Будимпеште. Дуго су тамо остали, неки добили и племићко звање са грбом у свом презимену. Но, за тих тристо и нешто година, већина је асимилована у мађарски живаљ, иако још увек постоје они који се не одричу свог српског порекла и наших обичаја и културе.

Друга грана Срба, пореклом из Старе Херцеговине, кренула је ка западу и преко Далмације, поготово Книна, Гламоча, Змијања и Поткозарја, стигла све до Лике, Баније, Кордуна и Беле Крајине, а неки чак до Жумберка. И овде их је остало још врло мало после хрватске акције „Бљеска“ и „Олује“, када су протерани са вековних простора, Већина их није стигла да понесе ни документа или драге успомене и, где ће друго, све се то дало ка својој матици, ка Србији. Доста их се након тога нашло широм света, од Аустралије до Канаде и САД, Швајцарске, Шведске, Норвешке…

Моји ближи преци су са Баније колонизирали у Банат, када је краљ Александар Карађорђевић даровао све солунске добровољце земљом за обраду и за окућницу. Наше презиме је доста ретко у Срба и као мањи род припада већем братству Штрбаца. Породица Штрбац била је властелинска  породица у средњем веку. Потичу са Штрбине у Херцеговини, а одатле су отишли на просторе Грахова, Дрвара, Петровца, Кључа итд. То је део породице који слави светог Ђурђа. Други део породице који слави светог Николу, потиче из Лике и из Северне Далмације, тачније Обровца. Штрпци су један од највећих крајишких родова. Славе Ђурђевдан и Никољдан. Штрпци су се разгранали у више огранака. Под првобитним презименом Штрбац има их 19 кућа, под презименом Николашевић 4, Радановић 21, Савић 28, Мектеровић 4, Шпирић 3, Глијаковић 2, Гајић 1, Глишановићи, Греције, Козјаци, Папићи, Павлиновићи, Ристићи, Врбановићи и Мјеркачи (Меркачи), родб. назив ПАПИЋИ. Матица им је у делу Кистања, који се зове Мјеркачи.

Село Штрпци је део села Тупана око старе цркве св. Ђорђа. Владика Јоаникије је служио службу у цркви у Штрпцу 2011. године.

Он је из Велимља, а то је северно од Тупана. Штрпци се помињу као село у попису из 1530. године. Ово спомињем због реално могуће везе са крајишким Штрпцима, који су већ тестирани као Н1а П189, а видимо да су исте хаплогрупе и огранак Вујадиновића у Пиви, Јокановићи. Тупањска висораван протеже се од села Штрбаца до села Кленка.

„Осим засеока Штрпца код Пивског језера има и гребен  Штрбине, висок  преко   900  метара.

„Недавно је, вредни г. Горан др Комар с помоћу г. Ратка Кулића, пронашао на подручју Убала, недалеко мјеста Трса у Пиви, стећак са ћириличним натписом „овдје лежи Хлапац Штрбац слуга Божији“. Датацију споменика Хлапцу Штрбцу др Комар, на основу аналогија са обличјем словних знакова Хлапчева натписа, даје највјероватније „током 15. – 16. века“. Такође, недалеко локације налаза овог стећка, налази се топоним „Бањске колибе“ који засигурно сведочи да су, поред становника Пиве, на овом подручју планинских испасишта, и Бањани имали своје летње станове. Овим налазом натписа на стећку Хлапца Штрбца могло би се основано претпоставити да су се Бањани и сахрањивали под масивом Дурмитора на локалитету „Грчких главица“.

– Даље, ка масиву Дурмитора, отвара се канјон Сушице. Поред житеља Пиве, на овом подручју су своје летње станове имали и Бањани о чему сведочи топоним „Бањске колибе” и род Копривица у Недајну. Наш циљ, „Грчке главице”, представљен је трима заобљеним бреговима који се уздижу источно од Убала и које доминирају удолином. На једној од главица положено је у давнини гробље које можемо прибројати класичним средњовековним некрополама представљеним надгробним споменицима типа стећака.

Презиме Штрбац је данас личко-босанско. Топоними „Штрпци”, „Штрпце”, „Штрбац” присутни су од Космета и Србије до Босне.

У погледу имена Хлапац (Хлап) можемо установити да се јавља током 14. века у периоду владавине краља Стефана Уроша ИИ Милутина. Касније, ово име се јавља у хрисовуљама краља Милутина великог црквеног градитеља и ктитора.

Познато је да после пропасти Грдановог устанка против Турака (1597. године – Херцеговачка буна), креће масовна миграција из правца источне Херцеговине, боље рећи из племена која су у њему учествовала а то су Бањани, Риђани, Пива итд. Према историјским подацима село Орах је припадало првој српској држави на саставцима река Пиве, Таре и Лима. Касније, у Старој Херцеговини, Орах је представљао духовно средиште српског народа Пиве, Голије, Гацка и Рудина.

Највећи део банијских Срба сматра да потиче са простора Херцеговине. На том простору имамо неколико братстава из Бањана и Пиве која припадају хаплогрупи Н1а П189.2.

То што са Штрпцима Ананићи нису у крвном сродству у задњих 200 година, не значи да нису били и пре 500. Са Штрпцима смо свакако у крвном сродству по мушкој линији, јер то генетика потврђује. Да ли је то сродство било пре 500 или 1500 година, то је друга ствар. Оно што је битно је то да смо по генетским резултатима исти род са Штрпцима, Ашкрабама, Пивљанима и још неким породицама.

Чији су Ананићи? Банијски, славонски или босански? По Крсној слави Ђурђевдану и времену првог помињања, банијски. Али, исељавали су се ка Славонији, Босни и Мачви ради бољег живота.

Прво писмено помињање Ананића је 1753. год. кад се у Манастиру Дивош помињу ОСТОЈА АНАНИЋ из Костајнице и монах манастира Дивош САВА АНАНИЋ из Босне.

1. У књизи Славка Гавриловића: “Грађа за историју Војне Крајине у 18. веку“, под датумом 23.07.1754. први пут у историји спомиње се презиме „Ананић“ и то Маxим Аннаницх – унбесолдте гефреyте-аус Папицх, дакле неплаћени каплар из Папића. Ова тврдња има своје оригинално упориште у документу који се чува у мађарском државном архиву (магyар орсзагос левелтар).
2. Први спомен на „Ананиће „као житеље села Трњани код Славонског Брода датира од 10.11.1780. год. Тога дана обављено је венчање Митра Ананића, житеља трњанског, и Аранђије Одобашић, кћерке Јанка Одобашића, житеља топољанског, у Храму славнога пророка Илије у Топољу, од протојереја Теофана Претића
3. Остаје нам да расветлимо дилему да ли су потомци или рођаци Максима Ананића уместо плате, јер је Максим био неплаћени каплар, добили у посед земљу у тек новооснованом селу Трњани код Сл. Брода пројектованом у 40. години владавине царице Марије Терезије.
4. ПРЕЗИМЕНА СРБА У БОСНИ – Ђорђе Јањатовић

Место: Трњани
Презиме: АНАНИЋ
Крсна слава: ЈОВАН КРСТИТЕЉ
Парохија протопрезвитерат: ДЕРВЕНТА
Парохија: БОСАНСКИ БРОД

5. Међу тим досељеницима било је и таквих који су долазили из удаљених места највише из Херцеговине. За најстарије српске породице Бос. Шамца сматрају се: Стефановићи, Бабићи, Тасовци, Дакићи, Писаревићи, Јовановићи, Ананићи, Давидовићи, Ђурићи и други. Мичић Ристо (крчмар, Тешањ, 1849-1938), мада на споменику на гробљу пише умро 1936. год. у 90. г. живота. У народу звани „Ананић“ ожењен са Јоком Ананић (рођ. 1873, у Сарајеву) која је умрла 1956. год. у 94. г. живота.

рпско село Папићи на Банији (сада у Бановини) у Хрватској, је матица свих Ананића. Одакле су и кад ту стигли, још увек је недовољно утврђено. По једнима су стигли заједно са Папићима из села Коравница из племена Бањани. Бањани су тада били у Источној Херцеговини и углавном су и гравитирали ка Босни и данашњој Хрватској. Новом селу су дали име Папићи као већем братству рода Штрбаца. У родослову Ананића се често помињу духовна имена Ананије од којег имена је и изведено презиме, само што је из њега изостављено оно -ије. Остао је корен речи Анан на који је касније придодат наставак за српска презимена -ић. Значи, није Ананије-Ананијев-Ананијевић, него АНАНИЋ. Нешто као Илија-Илијић-Илић. Помињу се још и духовна имена Атанасије, Мојсије, Софроније, Максим, Бенедикт (недавно преминули архимандрит манастира Раваница у Врднику). Пошто се они као духовници нису могли женити (неки су били у чину архимандрита, нпр.Ананије у манастиру Папраћа још 1638. године, затим Ананије из Фанаре као митрополит захумско-херцеговачки, итд), вероватно су неки од њихових браћа давали својој деци имена познатих стричева. По казивању Манојла Грбића у “Карловалчком владичанству”, баш тај митрополит се помиње у обиласку неких села у Лици, на Банији и на Кордуну. То је било у размаку од петнаестак година и није искључено да су Максим и Ананије били сродници, можда браћа, а можда стриц и синовац. То је било баш у време када су се на подручју данашње Хрватске уводила презимена. Обојица нису била стално настањена у Папићима, јер је Црква одређивала место службовања својим људима, а АУ војска својим. Са Баније су се касније из матичних Папића многи иселили у Славонију, нарочито око Сл. Брода. Негде око 1920. године, неки од Ананића су иселили у Војводину, у село Александрово код Зрењанина и у Банатско Аранђелово код Новог Кнежевца. Има их да су почетком 20. века иселили у САД, а у Канаду око 1950. године. Што се КРСНЕ СЛАВЕ тиче, прави Ананићи из Папића са Баније славе ЂУРЂЕВДАН, док они у Босни славе Јовандан, а у Хрватској Јовандан, па и Митровдан (вероватно се неко “призетио” и прихватио женину Крсну славу).

Данас је свакоме на свету ко држи до себе мило знати о свом пореклу. Али многи западни Срби често нису могли ни сазнати о том пореклу пошто није имао ко да пренесе то знање на млађе нараштаје. Већ више векова се дешава затирање Срба западно од Дрине, које је кулминирало у другом светском рату када су цела села и целе српске породице затрте. Поред физичког утамањивања константно се систематски ради на кривотворењу многих података.

Врло је тешко питање одакле потичу Срби. На овом простору је долазило до честих сеоба и мешања различитих народа па се зато може тешко говорити о изолованој популацији и теорије о нашем пореклу су различите, па постоје Српско-словенска теорија, Иранска теорија и Староседелачка теорија, која сматра да су Срби староседеоци на Балкану и директни наследници културе Лепенског Вира, а потом Винчанске културе. Тврди се да су Срби у једном тренутку напустили Балкан. Део Срба је остао на Балкану, а део му се касније вратио на исте просторе.

Познато је да једино Срби имају своју КРСНУ СЛАВУ, која је данас заштићена као наш бренд у УНЕСКУ. Кажем Срби, али име заштитника и патрона породице, славе и Црногорци, неки Македонци, па, тајно и понеки припадници исламске и римско-католичке вероисповести, што доказује да су бар некад били српског порекла. Крсна слава има битну улогу у одређивању порекла неког презимена, али не пресудну. Дешава се да припадници једног истог презимена славе више различитих слава. Понекад се неко призетио, задржао своје презиме, али и преузео женину славу. Дешавало се да нека породица нема више мушких потомака на које би се слава преносила и онда младожења преузима и женино презиме и њену Крсну славу.

Човек без презимена је исто што и дрво без корена.

Презименска основа може да буде различита. Најчешће су презимена давана по оцу (Петровић, Николић, Јовановић…), па по племену (Дробњак, Васојевић…), по звању (Поповић, Капетановић…), по занату (Ковачевић, Мајсторовић…), по особинама (Мудринић, Бјелоглав, Ћосић, Бркић…), по месту, завичају (Гламочанин, Личанин…), по надимку, шпицнамету (Сурла, Затезало…), по војном звању (Каплар, Капетан…), по страној речи (Тинтор, Бомештар…). Посебну групу српских презимена сачињавају она, која су створена помоћу наставака -овић, -евић, -ић. Као што смо већ рекли, најчешће је то лично име родоначелника фамилије очево, дедино или име неког другог мушког претка у директној линији сродства. Оснивач презимена не мора увек да буде крвни сродник, него и усвојитељ, старатељ, доброчинитељ… Ако су презимена дата по имену мушког потомка, онда су обично дужа, а ако су по женској линији, краћа.

Понекад се презимена формирају по скраћеном поступку, тако што се изоставља онај средњи елеменат (-ов, -ев) и одмах се додаје деминутивни наставак –ић (Јованић, Бојанић, Стаменић…). Скраћена презимена се по правилу изводе из хипокористика (Ђурић, Перић, Ђуровић, Перовић – кад су на последње слово О). Ако је реч о матронимима (презименима по женској линији), онда се примењује та скраћена процедура (Марић, Зорић…).

Име и презиме су лична карта сваког човека. Име представља и оличава личност, а презиме традицију, порекло, корене и претке. У прва презимена код Срба, могу се убројати и словенска племена Љутићи, Бодрићи… још из ИX века. У XВИИ и XИВ веку, у многим крајевима није још било устаљено презиме као други члан именске формуле. Велики привредни просперитет постигнут је у средњовековним српским државама Немањића и Котроманића. Он је био испред достигнућа тадашњих европских земаља. Чак и после Косовске битке, српска држава је под владавином Стевана Лазаревића, а нарочито Ђурђа Бранковића, спадала у ред најбогатијих држава тадашње Европе.

Срби у крајевима под Млецима, Угрима или Аустријом, имају презимена у XВ, XВИ и XВИИ веку. Презимена на –ић, 1817. године, била су забрањена за Србе на подручју Аустроугарске. Тако су настала презимена Ковачев, Радичев, Глишин, Лазин, Јовин…Најстарији попис становништва Србије потиче из 1476. године. После овог, Турци су извршили још шест пописа у периоду од 1516. до 1572. године. Бележење имена и презимена у матичним књигама није вршено истовремено у свим српским крајевима. Тако је Митрополит Карловачки Павле Ненадовић издао 26. 6. 1753. окружницу о увођењу и вођењу матица рођених, венчаних и умрлих. Наредбом кнеза Александра Карађорђевића, обавезна презимена се уводе од 1842. године. Пошто су наши простори имали бурну историју, праћену честим ратовима и непрестаним миграцијама, највећи део родова води порекло од досељеника из различитих периода, док је правих старинаца (староседелаца) мало. Бројне су породице које су се, током векова, два или више пута пресељавале, из различитих узрока.

У Србији највише има Јовановића, Поповића и Петровића. Више породица истог презимена не морају да потичу из једног краја, нити да су у крвном сродству, што сведоче различите крсне славе. Најчешће се узима лично име родоначелника фамилије за формирање презимена.

Српском народу, страни државни чиновници давали су им презимена са погрдним призвуком. Они су често осим презимена уписивали и њихове личне или породичне надимке. Тако су настала презимена: Накарада, Ушљебрка, Непергаћа, Поплашен, Гузина… Али, да би избегли плаћање пореза или позив на војну, кажу да су многи Срби и сами брисали своје право презиме и узимали овакво погрдно, све да би затрли траг. Отуда и разлике у презименима Срба из Србије и Срба из других крајева – једна су формирале стране власти, а друге српска власт, у складу са народном традицијом.

Код многих презимена се наилазило на потешкоће у разоткривању значења и њиховог порекла. Но, данас живимо у ери компјутеризације, интернета и међународног повезивања и свако ко жели да сазна одакле му потичу прапреци, више нема тих проблема. Одговор на то питање, данас се може добити анализом ДНК, тачније, његове мушке компоненте – Y хромозома. Истраживање личног генетског порекла постаје све популарније како у свету, тако и у Србији. Само, потребан ће вам бити неки генетичар да вам све то очита и протумачи. Јер, многи се од нас баш не разумеју нимало у генетику.

П. С.
У писању овог текста, служио сам се подацима Момчила Продановића, Петра Рађеновића, Евлије Челебије, Момчила Мићовића, Славка Гавриловића, Светозара Томића, Слободана Раичевића, Ђорђа Јањатовића и интервјуа за сајт „Западни Срби“, са Душком Бошковићем.