СЕЋАЊА НА ОЛУЈУ (2): „Трудна сам била део непрегледне колоне“

-Од лавежа и цвилења паса, животиња које су се читаву ноћ чуле, нисмо могли ни спавати. У зору је колона већ пролазила поред наше куће. Аутомобили, трактори, мотокултиватори, људи избезумљених лица, у страху, тракторске приколице пуне људи и ствари, били су то први призори које сам угледала тог августовског јутра, дан пре „Олује“.

Овим речима почиње да евоцира успомене наша саговорница из друге приче након што смо пре неколико дана објавили прву. Њој су, тада, биле тек двадесет и четири године. У деветом месецу трудноће, са двогодишњим синчићем бројала је дане до доласка другог детета. Та „грмљавина“ граната које су падале по Книну, сваку радост претворила је у страх и неизвесност.

– Синчић је још спавао у другој соби када је у наше двориште дошла жена из суседног села, водећи за руке двоје своје мале деце. Питала је да ли може остати код нас, њене комшије већ су се биле снашле за превоз, а она није знала где би и како са децом. Плакала је, кукала, није знала где даље. Та слика ми је до данас остала свеже урезана у памћењу. Помислила сам на своје дете које је још спавало, али и оно које је тек требало да се роди. Струје није било, колона са онима који су одлазили бивала је све већа. Људи су говорили да немамо шта чекати, да се пакујемо и крећемо док још има времена.

– Спаковала сам неколико оделца за сина, оно најосновније што је требало и чекала да видим шта ће се даље дешавати. Брат је довезао мајку и ујну код нас, отац је остао у селу, он није желео напустити кућу. Нисмо сви могли у једно ауто,а ни за то једно нисмо имали горива за пут. Свекар је довезао трактор и сви који су у том тренутку били без превоза сместили су се у приколицу. Брат је мене, мог двогодишњег сина и сестру од супруга сместио у ауто, закачили смо се за трактор и тако су нас шлепали, вукли добар део пута, док се нисмо снашли за гориво – присећа се детаља наша саговорница.

Двогодишње дете од тада је почело да муца

Њен супруг није кренуо са њима. Како сама каже, највећа брига од тог тренутка била јој је где ће се и како породити. Где ће са малим дететом поред себе.

– Нисам знала шта је са оцем који је остао, да ли је супруг кренуо и како ће нас наћи. Брзо смо сви постали део једне непрегледне колоне. У том путу страшне ствари су се дешавале, видели смо призоре којих више не желим да се присећам. Дете је све чешће плакало. У једном тренутку је добио високу температуру, а касније и упалу уха. Није било ни доктора ни лекова, само сам се молила Богу да што пре негде стигнемо да му помогнем. Да невоља буде већа, једно време били смо без воде. Од претрпљеног страха, високе температуре, плача који ни данас не заборављам, свега што смо проживљавали, мој син који је до тада нормално причао почео је да муца, и то је оно што се више никада није могло исправити.

– Све то погоршало је и моје стање у последњим данима трудноће. Појавиле су се компликације, симптоми који указују да се сваког тренутка могу породити, и то више нисам могла контролисати. Седам дана и ноћи смо провели у истом положају, у путу, страхујући да би сваки помак могао бити кобан – са мучним уздахом изговара наша она, указујући на ожиљке по телу које је, просто, испуцало од напора који је издржала.

Родила прву избегличку бебу

Доласком у Србију били су раздвојени. Њена мајка је смештена у један од прихватних центара, брат се привремено сместио код рођаке, а њу и синчића су примили људи којима су и данас бескрајно захвални. Када ју је супруг пронашао, прешли су код жене која их је примила посредством Црвеног крста. Све се то одиграло у само неколико дана, како ни сама не зна. Оно што је најважније јесте да је одмах упућена на доктора који јој је помогао да трудничке дане издржи до краја.

– Најважније ми је било да ми се синчић опорави и да он буде добро. Истовремено су и мени дали терапију како би све до порођаја прошло у реду. Били смо у туђој кући, нисмо имали апсолутно ништа своје. Само десет дана након нашег избеглиштва добили смо другог сина, била је то прва избегличка беба рођена у Србији. У породилиште су се тада јавили људи који су желели да нам помогну. Купили су нам креветац и сву опрему за бебу, и то су ствари које се никада у животу не заборављају – каже ова жена.

Отац у заробљеништву

Након што су пребродили једну бригу, уследила је друга. За брата и мајку је знала, али о оцу никаквих информација није имала.

– Као и сви тада и ми смо се распитивали да ли је неко чуо за њега, да ли га је неко видео. Прво су стизале лоше вести. Знали смо да је у мом селу убијено неколико цивила, углавном старијих, који нису желели напустити своје куће. Од њихових породица чули смо шта се десило са онима који су остали, али нисмо знали шта је са мојим оцем. Тек након неког времена, пратећи вести које су долазиле путем медија, брат је на екрану угледао нашег оца. Био је заробљен и доведен међу остале заробљенике у Книн. Чекали смо размену заробљеника, надали се да ће и он бити међу ослобођенима. Тек након три месеца то се и догодило.

– Оца смо коначно видели, али то више никада није био онај човек који је остао после нас. О данима проведеним у заробљеништву ретко је и невољно причао, али није крио да су многи прошли горе од њега и да нису имали ту срећу да поново доживе да виде своју породицу као он. Те ране никада нисмо продубљивали. Кућа је била запаљена, све што смо оставили било је уништено. Од свега је остало само згариште. Ипак, имали смо срећу да сачувамо оно највредније, животе наше деце и наших најближих. Било је још трудница у тој избегличкој колони, неке нису издржале као ја – завршава причу.

Када спомену „Олују“, поново јој се, каже, врати онај исти бол и тегоба у стомаку. Нису прошли баш као ни ожиљци на телу, иако се труди да их једнако потисне и о њима не размишља.

Преузето са: СРБИ.хр