„Олуја“ над породицом Ћеран: Нема нама повратка

У недељи у којој се обележава 25 година од војно-полицијске акције „Олуја“ у којој је протерано више од 200.000 Срба из Хрватске, а више од 2.000 убијено, доносимо сасвим личну причу породице Ћеран из Глине која је поделила судбину својих сународника и у чувеној избегличкој колони стигла у Србију.

Данас времешни Нада и Драган у време „Олује“ били су најбољим годинама. Најпре су са породицом побегли из Загреба, где су живели и радили две деценије, а потом су били принуђени да и оду из родне Глине.

Док се Драган присећа гранатирања, паковања читавог живота у неколико кофера и одласка заувек, Нади сузе саме теку и не може да изусти ни реч. Претешко је и 25 година касније,а сећања на колону су и даље веома жива.

– Када су то јутро гранатирали Глину, једна граната је пала на кућу мојих комшија, а када сам видео да су њих двоје рањени одвезао сам их у болницу. Нажалост један је подлегао повредама – присећа се Драган Ћеран за „ТВ Суботицу“ .

– Сутрадан је хрватска војска почела да улази у Глину, мислили смо да нећемо морати да идемо, али ипак смо се на крају покупили и побегли. Сама колона је била јад и чемер, људи нису знали ништа, полако смо се померали јер су у Босанској Новој детаљно прегледали наше ствари, због чега су на Хрвати сустигли, а онда је кренуло шиканирање…

У колони су провели пуних осам дана, а када су најзад стигли, најпре су се сместили у Пригревици, а потом у Бајмоку, где су и данас. Ипак, сваки почетак августа поново отвара старе ране.

– Не могу да разумем да се сваке године тог дана неко тако радује, да то славе, а толике комшије, добре људе, су отерали… Недостајемо ми њима, али нас мрзе, увек, и ја то не разумем! – каже Драган – Морамо гледати напред, хвала Србији која нас је примила.

Живот у Србији почели су из почетка – Драган се запослио као возач у „Суботица-трансу“ где је дочекао пензију. Ћерани имају двоје унучади, а у години у којој ће прославити 50 година брака добиће и праунуче. У Бајмоку им, вели, није лоше, али је носталгија за родним крајем јача од свега. На питање о повратку и Нада и Драган одмахују главом и углас кажу-нема нама назад.

– Само ми моје село Бојна недостаје, сви моји снови су везани за мој родни крај. Имам документа, могао би да одем, али не усудим се! Сви моји су ме саветовали да се тамо не враћам, кажу, умро би када би видео на шта то данас личи. Емотиван сам човек и нисам сигуран како би то поднео – додаје Драган.

Прича породице Ћеран само је једна од многих у Бајмоку – од око 8000 становника, колико броји ово насеље надомак Суботице, чак је 1.200 душа које је из Крајине „одувала“ Олуја.

Вест преузета са: Banija Online

Нема коментара

Напишите коментар