Потресна исповест родитеља малишана убијених на Петровачкој цести: Тело сина препознала сам по зубима

За њих је данашњи дан жива рана. Једнако болна свих ових година. С њом иду на починак, али никад сна. Уморена деца их буде.
Нејаке ручице пружају, као у последњем загрљају.

– Рана до гроба. И, у гробу. Неша деца никад порасла нису – каже нам Спасе Папе Рајић, отац Невенке (11) и Жарка (9), убијених на Петровачкој цести, на данашњи дан, пре 25 година. Убијени су у колони коју је бомбардовала хрватска авијација.

– Сама сам, са патологом, међу сагорелим згужваним телима препознала мог Дарка по зубићима – говори Јованка Вуковић, мајка тринаестогодишњег Дарка. – Пре тога, издвојили смо кости мог супруга Крстана. Како сам могла да издржим, питате ме. Вероватно сам већ тада била мртва.

Апатин, место потресних сећања и место малених гробова. Делић Бачке у коме тече живот мимо несреће Вуковића и Рајића, прогнаних из Доњег Лапца. Из Лике. Ко ће их данас посетити? Пружити им руку у дану њихове немерљиве патње.

– Било је око поднева. Мој супруг је возио камион и храну за несрећни народ у колони. На тој несрећној цести Дарко је био у колима са баком. Спазио је оца у камиону и потрчао. Она га је вукла да не иде. Али, ко дете да спречи да иде оцу кога данима није видело. За њим су кренула и Спасина деца, Невенка и Жарко. Било је: или да иду у камион, или никуд.

Дарко је сео на хаубу, поред оца, Невенка и Жарко на лежај иза. Дарко је видео кад је авион изронио из долине. Викнуо је: Тата, авион! Авион је прелетео колону, удаљио се и муњевито се вратио. То су били тренуци… Погодио је Крстанов камион. Бомбе су нам спржиле децу и мог супруга. Иза возила, у коме је била породица Душана Дрче, њихов петогодишњи Јовица… Малени је смртно страдао. Душан тешко повређен. Душан и његова породица су у Немачкој, да не куцате на затворена врата…

Држи се Јованка. Брани се, а емоције кључају. Она стално устаје. Као, нешто помера.

Отвара врата. Затвара их. Са фотографија посматрају је Дарко и Крстан. Дечак са пионирском марамом, њен супруг, из најлепших дана ове породице. На тренутак се учини да су очи живе и да је у трену, у овом избегличком подстанарском дому Јованкином, сва некадашња љубав и онај живот, некадашњи.

– Хан Кола код Бањалуке. Једна колона је кренула у том правцу, у њој наша ћерка и ја – сећа се Јованка. – Слушамо вести. Јавља радио да је бомбардована колона у Петровцу. Слутила сам, а нисам веровала. Дан пре, бомбардована је колона у Сводни, код Приједора. Мислила сам о томе говоре.

Заправо, нисам желела да верујем. Чекамо колону и родбину која стиже у колони од Приједора. Нико ништа не говори, само ћуте. Од мене крију нешто. Спуштају погледе. Шта је, јесу ли живи, питам. И чула сам, нису. Тада сам умрла. Донели су у једној кеси остатке мога сина и мога мужа. У тој истој кеси и децу Рајића. Сахранили смо их у Хан Колима. Али сам ја чула још нешто. Неко је изустио… Није то све.

Овде застаје Јованка Вуковић. Па, од прозора до врата, од шпорета до фрижидера, служи сок, кува кафу. Пали цигару о цигару.

– Није све? Па, где је остало? И решила сам: ићи ћу ја тамо где је бомба пала и убила моје срце. Зауставили су ме: Немој Јованка да се сад омета ова сахрана.

This is box title
Вучић их се сетио

Наше деце се можда ни ове године нико не би сетио да их председник Вучић није поменуо – каже Спасе Рајић. – И нико нас се никад не сети, до ових дана, када смо у живим ранама.

А какав је заиста живот, уз четвртвековну патњу ових људи? Јованка Вуковић је подстанар у Апатину. Њена ћерка је у Немачкој. Тамо не бира посао да обезбеди себи и помогне мајци. Син Спасе Рајића је у Норвешкој. Машински техничар. Допутовао је, недавно, са супругом и бебом, па, у овим данима, родитељима блажи патњу, кад већ они нису могли да допутују до њега. Пут им је пресечен у дану када је Норвешка, због ковида, затворила границе.

This is box title
Општина глува на захтеве

Рајићи су, годинама уназад, слушамо причу њихових комшија, подносили молбу за помоћ да обнове кућу којој пропада кров. Нико их није чуо. Не, барем, до сада. Ове године одговорили су им: кућа се не води на Спасу, већ на његовог сина. А на кога ће отац да пренесе имовину до на једино своје дете. Је ли тачно ово што причају комшије Рајића?

– Јесте, али нисам желео никога да молим. Нисам желео због оног гроба у коме су моја деца – одговара нам Спасе.

Кад је у малени ковчег на гробљу у Хан Колима сахрањена кесица са остацима деце Рајића, њеног Дарка и Крстана, она се није смирила. Трагала је од Кључа, Петровца, свуда где год је мислила да су остављени уморени у бомбардовању.

– У болници на Паприковцу, код Бањалуке, одгонетнула сам да су у Институту за патологију остаци наших убијених. Да је ту стигло и “оно што је остало” на Петровачкој цести. Сад, треба неко да помогне патологу Жељку Карану, не може сам, а управо му је стигао позив из Сарајева, да идентификује војнике из колоне, из маја деведесет друге. Кажем: Ја ћу да помогнем. Полази са мном и наш Спасе Рајић. Застаје пред вратима Института. Каже: Не могу, Јованка. И шта да вам кажем… Некако смо издвојили Крстанове остатке из те гомилице, али дечије… Ко да препозна шта је од ког детета остало. Дарко је имао лепе, здраве зубе. Тако сам га препознала. И решила сам да их селим и сахраним у Апатину. А, онај малени сандук, ставили смо преко Крстановог. Нека их, нека почивају у завичају мога мужа и његове породице.

Спасе Папе Рајић је своје малишане, када су с муком идентификовани, пренео у Апатин. И сахранио је, овде, где с њим данас разговарамо. Где је сада дом Рајића, прогнаних из Доњег Лапца. Желео је Спасе да му мртва деца буду близу. Сваки дан. Да им помилује споменик…

Он, овај лички домаћин, једва стеже срце. Толико има снаге само да потврди причу Јованке Вуковић. Његова супруга Славица чак нема снаге ни за разговор. Патња јој је, данас, једини саговорник.

– Нама се у новембру 1997. родио син. Наш Ненад – каже на крају Спасе Пепо Рајић. – Он и наша снаја обрадовали су нас унуком. Дали му име Стефан. Они су светло у тешкој тами наших живота. И, ја… на лицу маленог Стефана препознајем Жаркове црте. А наш малени унук има тек пола године. То је нови живот који блажи онај који никако да се ублажи.

Данас, 7. августа, навршава се 25 година од стравичног бомбардовања избегличке колоне на Петровачкој цести, код Бравскога, између Босанског Петровца и Кључа. У најтежем злочину “Олује”, када су хрватски “мигови” гранатирали српске цивиле у збегу, у два минута убијено је десеторо људи, а међу њима четворо деце старе од шест до 13 година.

Извор: Милена Марковић; Вечерње Новости
Фото: Милена Анђела
Коментари
  • Avatar

    Ono kad smo jednoga dana mi iz Srpskog kulturnog društva Prosvjeta-Pododbor u Splitu kombijem išli ovim putem i uz put primjetili grupu ljudi koja je vršila iskapanja ljudi koji su pubijani u egzodusu iz svojih domova i onda jedan od naših članova zaprepašten uzvikne stani, stani, to je moja mater koju je u gomili leševa prepoznao po haljini…. Da tog dana nismo tuda prolazili, sasvim slučajno, naš Mirko nikada ne bi znao gdje mu je mater skončala i ne bi je sahranio……😰😰😰 Usred toliko slučajnosti reklo bi se nimalo slučajno, kao da smo u tom trenutku navedeni na ovaj put. Toliko o vrijednosti naših života nas Srba u Hrvatskoj …..

    субота, 08. августа 2020.

Напишите коментар