Сећање на страдале: Прве српске жртве из града Ливна 1941. године
Након успостављања усташке влати, прве српске жртве из самог града Ливна страдале су већ око 20. јуна 1941. године. Били су то угледни становници овога града: лекар др Душан Митровић, зубар др Крсто Зубић и судија Ранко Маргетић, које су усташке власти 20. јуна 1941. године позвале и упутиле у Сарајево на наводни договор са властима у вези пресељења Срба у Србију. На путу за Сарајево су побијени у месту Занесовићи (између Горњег Вакуфа и Бугојна).
Елиминацијом угледних, виђенијих Срба, људи којма је народ веровао, почеле су припреме за касније, масовне злочине. Иако се већ знало за убиство свештеника Риста Ћатића и Сајковљана, то није било довољно да се Срби, предвођени угледнијим домаћинима, организују и потраже спас од злих намера усташа. Веровали су пропагандној и лажној поруци усташа да они који немају кривице немају ни разлога за страх. Већ 20. јуна, усташе су позвале др Душана Митровића, омиљеног народног лекара, бечког ђака и управника ливањске болнице, као и др Крсту Зубића, среског судију и адвоката Ранка Маргетића и наредили им да, као најугледнији српски представници, морају одмах у Сарајево ради припрема за пресељење Срба у Србију пошто ће у Хрватској убудуће живети само Хрвати.
Наводни пут у Сарајево завршио је у гробници без крста. Као и многи Срби и они су завршили у некој од бројних и безимених гробница од којих неке нису никада откривене нити има изгледа да ће се то икада догодити.
У жељи да се не сазна одмах за судбину ове тројице Срба, усташе су њиховим породицама упутиле писма, наводно из Сарајева, у којима их Душан, Крсто и Ранко обавештавају да су срећно стигли, али да ће можда бити упућени на рад у Немачку, те да ће се поново јавити са крајњег одредишта. Но, др Митровић, др Зубић и судија Маргетић били су већ мртви, а ни до данас нису сасвим поуздано утврђени детаљи о њиховом страдању. По верзији која има упориште у информацијама које су лета 1942. године, током првог ослобођења Ливна, донели партизани, они су ликвидирани између Горњег Вакуфа и Бугојна.
Наиме, у неком селу код Горњег Вакуфа мештани су партизанима пријавили усташког шпијуна који је, заједно са сином, мучио до смрти једног Ливњака, Србина, адвоката или лекара, који је везан и рањен побегао са губилишта. Усташки сарадник (стрељан после суђења) признао је да је реч о једном од тројице Срба које су усташе стрељале на Плочи код Горњег Вакуфа, а који је успео да побегне.
